Четрнаести циклус програма “Кадар да будем кадар”

Универзитет у Београду – Центар за развој каријере са задовољством позива студенте завршних година и дипломиране студенте да се пријаве за учешће у програму “Кадар да будем кадар”, који ће се реализовати у периоду од 17. до 21. децембра 2018. године.

Уколико студирате или сте недавно дипломирали на Универзитету у Београду, нисте до сада били у прилици, а јако бисте желели да унапредите вештине неопходне за наредне каријерне кораке и успешну транзицију у свет рада, ово је програм за вас!

Четрнаести циклус програма обухватиће тренинге неких од најзначајнијих вештина као што су: пословна комуникација, тимски рад и генерисање идеја, лична ефикасност, методе управљања људима, креативност и решавање проблема

Студенте ће током недељу дана вештинама учити ХР стручњаци и топ менаџмент компанија, Mercator S, Delhaize Serbia, SR Technics, Telekom Srbija i Advance Response International. Реализацију овог циклуса програма подржале су компаније Nestle Adriatic S.

Циљ програма “Кадар да будем кадар” је унапређење вештина младих дипломаца и студената који желе да побољшају своје шансе на тржишту рада, помоћ у ефикаснијем прилагођавању променама које се дешавају у свету модерног пословања као и развијање проактивног става према личној и професионалној будућности. Од 2010. године, од када се програм реализује учествовало скоро 400 полазника и 60 предавача и тренера.

Позивају се студенти да искористе прилику за учење, усавршавање, умрежавање и још многа тога!

Пријављивање се врши путем електронског формулара који се налази на страници www.razvojkarijere.bg.ac.rs/kadar-da-budem-kadar.

Позив за пријављивање отворен је до 12. децембра 2018. године. Број места је ограничен а пријава неопходна.

Гостујуће предавање: др Франко Рине, компанија Емерсон

Гостујуће предавање др Франка Ринеа из компаније Емерсон одржаће се на Машинском факултету у Београду у уторак 04.12.2018. године. Тема семинара је како се на најбољи начин прилагодити европској регулативи у расхладној техници применом нових технологија са CO2, R290 i A2L расхладним флуидима.

У недељи КГХ позивамо студенте и све заинтересоване на Машински факултет да присуствују предавању стручњака за нове расхладне флуиде и расхладне системе др. Франка Ринеа, директора за системе и решења расхладе и климатизације у компанији Емерсон Европа. Предавање „Емерсон решења за нове расхладне системе“ има за циљ да приближи студентима, као и широј стручној јавности, тренутне трендове у расхладној техници.

Више информација можете погледати у позиву за предавање.

(Извор: Катедра за термотехнику)

Обавештење за све студенте ОАС, МАС И ДАС

Данас, 30.11.2018.год., је последњи дан за упис у школску 2018/2019. годину.

Универзитет у Београду 1.12.2018.год. закључава базу уписаних студената.

ОБАВЕШТЕЊЕ О ПРИСТУПНОМ ПРЕДАВАЊУ

Комисија за припрему реферата по расписаном конкурсу за избор једног доцента за ужу научну област Опште машинске конструкције, односно Комисија за оцену приступног предавања, у саставу:

  • др Милосав Огњановић, професор емеритус – председник Комисије,
  • др Марко Милош, редовни професор,
  • др Божидар Росић, редовни професор,
  • др Милета Ристивојевић, редовни професор,
  • др Вукман Бакић, научни саветник, Институт за нуклеарне науке „Винча“,

у складу са Правилником о извођењу приступног предавања при избору у звање наставника на Машинском факултету Универзитета у Београду, заказује приступно предавање кандидату др Ненаду Коларевићу, маст. инж. маш., дана 17.12.2018. године, са почетком у 14 часова, у сали 457 на Машинском факултету, са темом „Примена софтверског пакета ANSYS за топлотне прорачуне структуре“.

Студенти МФ у посети „Carlsberg Srbija”

Студенти друге године мастер академских студија са Модула за термотехнику Машинског факултета у Београду, који похађају предмете из области парних котлова и расхладне технике, посетили су пивару компаније „Carlsberg Srbija” у Челареву.

Приликом обиласка погона пиваре студенти су, уз пратњу и стручне коментаре инжењера, детаљније информисани о инсталисаној опреми и уређајима у котларници и компресорској станици.

Стручна посета обављена је уз подршку Машинског факултета и лабораторије ЦИАХ, а захваљујући компанији „Carlsberg Srbija” у Србији.

(Извор: Машински факултет)

 

Студенти МФ у посети ТЕ Никола Тесла Б у Обреновцу

Студенти прве и друге године мастер академских студија Модула за термотехнику Машинског факултета у Београду боравили су у стручној посети ТЕ „Никола Тесла Б”, Ушће Обреновац.

Наставним плановима и програмима за предмете Елементи и опрема парних котлова на првој години, и Термоелектране и топлане на другој години мастера, предвиђена је посета термоенергетском постројењу у близини Београда.

Студенте и наставнике поздравио је поздравио директор термоелектране ТЕНТ Б г-дин Дарко Шарић, дипл. ел. инж., који је одржао уводне предавање у којем је будуће машинске инжењере информисао о раду елекране. Током посете студенти су имали прилику да обиђу командну салу, постројење за припрему угљеног праха, парни котао, црпну станицу, постројење за допрему угља и стовариште, електрофилтере, као и да са коте 115 m (круна котла) осмотре локацију на којој се налази ТЕ „Никола Тесла Б“.

Захваљујући доброј сарадњи предметних наставника са извршним директором за техничке послове производње енергије, г-дином Савом Безмаревићем, дипл. инж. маш., студентима Машинског факултета омогућено је да посете ово термоенергетско постројење ЕПС-а, које се налази на десној обали реке Саве, на око 55км узводно од Београда.

 

(Извор: Машински факултет)

Др Бојана Глигоријевић: Флуоресцентна микроскопија помера границе у дијагностици

Како победити рак и зауставити развој канцера, један је од највећих изазова савремене науке. Само рак дојке глобално убија више од 500.000 људи, углавном жена годишње, а око 98% пацијената умире од метастазе. Истраживачи свакодневно усавршавају нове методе, не само за брзо детектовање, изoловање и карактеризацију малигних ћелија, него и за предвиђање и спречавање њиховог ширења. Нови предиктивни маркер за рак дојке, који ће с прецизношћу предвиђати да ли ће код пацијента доћи до метастазе или не, на чијем развоју са својим тимом ради ван. проф. др Бојана Глигоријевић, има потенцијал да помери границе у онколошкој дијагностици и лечењу.

Др Бојана Глигоријевић је дипломирани хемичар са Природно-математичког факултета у Београду, са докторатом из биофизике на Универзитету Џорџтаун, у Вашингтону. На њујоршком колеџу „Алберт Ајнштајн“ развила је видео методе за снимање ћелија канцера флуоресцентном микроскопијом у реалном времену, као главног средства за разумевање метастазе и развој бољих прогностичких маркера за рак дојке. Ванредни је професор на Катедри за Биоинжењеринг на Универзитету Темпл, у Филаделфији и члан одсека за Канцер биологију на Fox Chase Cancer Center.

 Флуоресценција на трагу дешифровања развоја метастаза

„Сваки корак у каскади метастазе заснован је на миграцији ћелија. Дешифровање овог процеса није могуће без снимања ћелија рака, као и околног окружења, у реалном времену“, каже др Глигоријевић. У  процесу истраживања, додаје, користе се колоније људских ћелија са различитим мутацијама, које се техником молекуларног инжењеринга комбинују са флуоресцентним протеинима из корала који расту на дну Пацифика и сјаје у мраку. „Трансфером ДНК из корала, модификоване ћелије постају наследне и почињу да сјаје у мраку, што омогућава да се њихово понашање сними ласерским дво фотонским микроскопом“, наводи наша саговорница.

Флуересцентни протеини, за чије је откриће и развој 2008. године тројици научника додељена Нобелова награда за хемију, незаобилазни су део истраживања у готово свим областима, нарочито у медицини. Један од Нобеловаца, Роџер Чен развио је читав спектар флуоресцентних протеина, тако да данас постоји више од 30 боја које је могуће комбиновати.

„То је заиста револуционарно октриће. Флуоресценција обезбеђује најједноставнији начин за праћење и детекцију различитих процеса у ћелијској и молекуларној биологији“, истиче др Глигоријевић. Као пример наводи своју лабораторију. „Помоћу фулуоресцентних протеина крвне судове маркирамо црвено, конективно (везивно) ткиво љубичасто, ћелије тумора су зелене, а имуне ћелије плаве.„На тај начин можемо истовремено да пратимо њихово понашање, као и начин на који се туморско ткиво развија и дођемо до информација кључних за нову предиктивну дијагностику која ће, ако се моје истраживање покаже валидним, омогућити предвиђање развоја метастаза, али и примену персонализованих третмана.“ То је, подвлачи, изузетно важно ако се има у виду да већина пацијената тренутно добија исту хемотерапију, иако 90 одсто њих не треба да је прима, јер им нарушава имуно систем, а неки чак и умиру од последица те терапије.

Како преварити ћелије рака

У истраживању на којем др Глигоријевић тренутно ради у фокусу су механизми доношења одлука у ћелијама канцера током метастазе. „Канцер је један комплексан систем који је у сталној интеракцији са својом ближом и даљом околином. Као и код сваког другог органа и ћелије канцера интерагују и уче. На пример од имуних ћелија уче како да уђу и изађу из крвног суда, а од ћелија мишића уче на који начин да се крећу кроз ткиво. Значи, способне су да разменом информација са ћелијама домаћина науче нове врсте понашања и примене их у своју корист“, подвлачи др Глигоријевић.

 

За миграцију из примарног тумора, ћелије рака најпре морају да прођу кроз околно везивно ткиво, које је састављено од мреже колагенских влакана. Да би прошле кроз ту структуру ћелије тумора формирају краткотрајне инвазивне структуре – инвадоподије. Оне попут „бушилица“ разарају околно ткиво, долазе до оближњег крвног суда на којем праве „рупу“, смештају се у њега и путују до било ког другог органа у телу где формирају метастазе.

 

 

Све те одлуке о промени понашања ћелије рака, према речима наше саговорнице,  доносе на основу сензација које примају из околине крвног суда. Зато је стратегија коју њен тим жели да примени у истраживању усмерена на промену непосредне околине тумора.  „Ако, користећи инхибиторе, променимо густину везивног ткива, то ће збунити ћелију рака. Односно, неће имати додатни сигнал да развије инвадоподије, нападне околно ткиво и продре у крви суд. На тај начин могли бисмо да спречимо њихово кретање ван примарног тумора, који увек може да се одстрани операцијом“, објашњава др Глигоријевић.

 На корак до „интелигентног“ маркера и „мрачна тајна“ инвадоподије

Наша саговорница изражава уверење да ће њен тим у наредних пет година развити нови предиктивни дијагностички маркер за рак дојке. Он би укључивао анализу људског ткива, флуоресценцију и маркере тог ткива, артифицијелну (вештачку) интелигенцију и предиктивни математички модел, који ће на основу анализе добијених података предвиђати да ли ће код пацијента доћи до развоја метастаза.

„Недавно смо добили велики грант од Националног института за канцер САД и успоставили сарадњу са банкама ткива. То нам даје приступ и базама података о историји болести и начину лечења пацијената са раком дојке различите градације. То ће у великој мери убрзати наше истраживање јер смо у прилици да под микроскопом издвојимо на десетине параметара из људског ткива и упоредимо маркере инвазивних структура – инвадиоподија  и њихово понашање, односно да ли предвиђају метастазу. Ми очекујемо да ће то бити могуће за пет година“, наглашава др Глигоријевић.

У вези са овим пројектом је и тзв. „семафор“ маркер који се налази у језгру ћелије и помоћу којег се утврђује старост ћелије, и када ће да се подели. Када је језгро црвено, ћелија је у младом добу. У одраслом добу, када почиње да прави дупликате ДНК у језгру, онда је жута¸ а када почиње деобу онда је зелена. Оно што је тим др Глигоријевић открио звучи помало застрашујуће, а то је чињеница да се инвадоподије стварају само у младим ћелијама, што значи да и кад постоје не могу да се таргетују хемотерапијом.

Када је реч о прогнозама даљег развоја дијагностике и лечења у области онкологије, наша саговорница каже да је најбоље чему можемо да се надамо да ће научници пронаћи лекове који ће, као и у случају ХИВ-а,  ћелије рака држати под контролом. Међутим, додаје она, рак је системска, и врло лична болест. Пошто је сваки рак другачији, то је уједно и највеће ограничење за науку да развије лек који би свима помогао, закључује на крају др Глигоријевић.

********************

О опцијама сарадње са Машинским факултетом

Др Бојана Глигоријевић боравила је у вишедневној посети Београду обухваћену називом „Наука и уметност микроскопије“, током које је одржала низ научнопопуларних предавања и изложбу у Музеју примењене уметности у Београду. Њену посету организовао је ван. проф. Ђорђе Чантрак са Машинског факултета уз  подршку US Speaker програма у Србији. Серију предавања започела је управо на нашем факултету где је пред бројним аудиторијумом говорила о историјату микроскопије и методологијама за снимање у природним наукама у молекуларним, ћелијским, ткивним или организационим скалама.

Наша гошћа посетила је и  Лабораторију за биомедицинско инжењерство и Лабораторију за турбуленцију и мерење брзине струјања флуида, где је са истраживачима разговарала о могућностима за успостављање сарадње и рад на заједничким пројектима. Др Глигоријевић истиче да простора за сарадњу има. „Већ смо отворили разговоре на тему могућих грантова на које бисмо могли да аплицирамо. На жалост, нема пуно иницијатива где би Америка и Србија могле да деле грант, али неке опције ипак постоје“, каже наша саговорница.

Једна од могућности, према њеним речима, је да Београдски универзитет као субконтрактор (подуговарач) обави нека специфична истраживања за америчку страну. На пример, да истраживачи у Србији  дизајнирају неки уређај и на њему обаве анализу, а податке које добију пошаљу колегама у САД, који би платили са својих грантова. Друга опција је да се заједно пријаве за једини светски грант Human Frontiers оf Science Program. Он обухвата све земље света, а једини лимит је да су сарадници из различитих земаља.

Поред ових могућности, простор за сарадњу постоји и кроз универзитетску сарадњу. „Уверена сам да би студенти Београдског универзитета имали пуно користи од доласка на америчке универзитете на шест месеци као visiting study, а нарочито уколико би се одлучили за мастер или докторске студије на неком од универзитета у САД. То би за њих свакако била прилика да дођу до нових знања и искуства које би могли да примене када се врате у Србију. На Темпл Универзитету осим мене, раде и два професора на катедри Математике и један на катедри Физике. Сви имамо врло позитивна искуства са дипломцима Београдског Универзитета, укључујући студенте са Машинског факултета , ПМФ, ЕТФ и ФОН-а, од којих је преко десет тренутно на Темплу. Све студенте са питањима позивам да ме контактирају“, поручује др Глигоријевић.

Аутор: Ивана Субашић

70 година Машинског факултета: Од науке о махинама до Индустрије 4.0 

Високошколска настава у области машинства заснива се на традицији дугој 145 година. Њени корени сежу од средине 19. века. Следбеник ове  богате  историје је Машински  факултет Универзитета  у  Београду. Основан је давне 1948. године и већ 70 година има водећу мисију у развоју науке о машинству и образовању инжењера на просторима, не само Србије.

Машински факултет је од свог оснивања пратио потребе друштва, посебно привреде, темељећи се на његовом образовном, научном и пословном окружењу. Због наметнутих објективних околности претходних деценија, Србија је остала без доброг дела индустрије, а образовање и наука и њихови развојни потенцијали, готово су маргинализовани и скрајнути.

Међутим,  у свету се догађа Четврта индустријска револуција, подстакнута развојем ИТ и интернет технологија. Зато Машински факултет пред собом има нову мисију. У њој је инжењерство поново један од главних покретача индустријског развоја земље. Знање, иновације и креативност су опет друштвени императив.

Нову креативну индустрију већина земаља у свету дефинише као Индустрија 4.0. Она је кључна развојна шанса да после санкција, економске кризе и бомбардовања, Србија поново пође у корак са светом. Као овдашњи иницијатор нове индустријализације, Машински факултет је анимирао најпре стручну јавност, а затим и доносиоце политичких одлука да се интензивирају разговори о новом захтеваном индустријском развоју земље. Отварамо ново поглавље у развоју науке о машинству  и образовању “инжењера будућности”.

Инџилирска школа

Wikimedia Commonos

Све је почело пре 172 године. Тада је указом кнеза Александра Карађорђевића, 1846.г., основана Инжењерска школа. У њој се изучавало пет предмета: механика, земљопис, цртање, немачки језик и архитектура. Од тада па до почетка 20. века машинство се изучавало најпре у крагујевачком Лицеју. Он 1863. године прераста у Велику школу, у оквиру које је касније формиран Технички факултет.

Србија XIX века постепено је стварала институционалну основу за школовање инжењера који ће радити на њеној индустријализацији. Датум који се везује за почетак високошколског образовања у области машинства је 20. децембар 1873. године. Тада је због планирања  изградње железничке пруге у Србији, на Техничком факултету уведен нови предмет –  механика и наука о “махинама”.

Три године касније, 1876. Факултет добија три одсека – Грађевински, Архитектонски и Машинско-технички одсек. Када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет, на Техничком факултету, као његовом саставном делу, убрзано се развијају многе наставно-научне дисциплине машинства. Из њих су касније настала многа усмерења – производно машинство, железничко машинство, војно машинство и др.

Држава, схватајући потребе за инжењерском струком, убрзано је школовала младе кадрове који су после завршеног образовања радили као стручњаци у привреди и на образовању будућих инжењера.

Почетак индустријализације везује се за оснивање крагујевачке Тополивнице 1853. године. Већ је изградња пруге Београд–Ниш 1884. омогућила развој рударства и ближе везе Србије са европским земљама. Наша прва хидроелектрана је у потпуности радила по Теслиним системима трофазне наизменичне струје. Била је подигнута 1900. на реци Ђетињи код Ужица и то само четири године после пуштања у рад прве хидроелектране тог типа на реци Нијагари у САД.

Wikimedia Commonos

За развој образовања и науке о машинству важна је и 1922. Година. Тада се на Техничком факултету формирају машинско-електротехнички, грађевински, архитектонски и технолошки одсеци. Факултет се 1930. сели у зграду на тадашњем Тркалишту,  (Булевар краља Александра). На Машинско-електротехничком одсеку се уводе нови предмети, а 1937. почиње и редовна настава на ваздухопловној групи. Крајем 1940. завршена је и зграда за Машинске лабораторије у Гробљанској, данашњој Рузвелтовој улици. Период индустријализације између два светска рата обележили су развоји дрвне, текстилне, прехрамбене, авиоиндустрије… У Србији је у то време било чак шест фабрика авиона и две  фабрике авио-мотора у којима су стварали домаћи стручњаци и конструктори.

“Златно доба” машинског инжењерства

У првој школској години после Другог светског рата на електро-машинском одсеку Техничког факултета било је уписано више од 970 студената. Због тога је у марту 1946. донета одлука о формирању посебних одсека за машинство и електротехнику. На Машинском одсеку изучавало се опште-машинско, железничко-бродско, ваздухопловно-моторизацијско и војно инжењерство.

Датум који је означио прекретницу у развоју универзитетске наставе машинства  је 21. јун 1948. године. Тада је донета је Уредба о издвајању Техничког факултета из састава Универзитета у Техничку велику школу. Машински одсек прераста у Машински факултет у оквиру Техничке велике школе, па се тај датум се узима као почетак савремене наставе машинства. Први декан био је проф. Владимир Фармаковски.

Укидањем Техничке велике школе 1954. године, Машински факултет поново улази у састав Универзитета у Београду. Први статут факултета донет је 1956. године. Настава се изводила на 10 смерова: термоенергетски, хидроенергетски, индустријско-производни, индустријско-привредни, термотехнички, моторизацијски, железнички, ваздухопловни, бродско-машински у бродограђевни. Школске 1960/1961. године Машински факултет се уселио у нову зграду, у којој се и данас налази.

У „златно доба“ индустријског развоја некадашње Југославије, 60-тих и 70-тих година, Машински факултет у Београду био је нуклеус развоја образовања и примењених истраживања у области машинства у свим већим индустријским центрима тадашње, заједничке државе. Професори београдског Машинског факултета поставили су чврсте темеље науке о машинству у новооснованим одељењима, касније факултетима у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Краљеву, Подгорици, Сарајеву…  Београдски машинци су учествовали у пројектовању и изради свих значајних постројења и сложених машина у некадашњој великој држави, од термоелектрана до тенкова и ракета…

Крајем 60-тих производно машинство доживљава експанзију увођењем компјутерске технологије.  За то је заслужна управо београдска школа машинства. На Машинском факултету се уводе многи нови предмети и нови приступи инжењерству система и кибернетике. Развијени су нови технолошки програми за индустрију;  међу њима су NC -технологије, флексибилни технолошки системи, CAE/CAD/CAM технологије,  индустријски роботи, интелигентни системи за монтажу, нова генерација обрадних система и др.

У српском машинству су још у то време прихваћени трендови интеграција производних, информационих и комуникационих технологија. Они  су данас, додуше у нешто измењенијој форми, више него актуелни и обједињени у концепту Индустрија 4.0.

Повратак на међународну истраживачку сцену

Данас готово невероватно звучи да је Америчко министарство енергетике својевремено финансирало један од пројеката Машинског факултета. Такође, о завидној седамдесетогодишњој традицији научноистраживачког рада најбоље говоре домаћи и међународни пројекти на којима су радили, а и тренутно раде истраживачи МФ.

Међутим, последњих деценија, због објективних околности, научноистраживачки рад Машинског факултета био је готово неприметан за већину потенцијалних инвеститора. Али, такво стање се последњих година мења. Машински факултет се полако враћа на међународну истраживачку сцену. О изврсности његових садашњих истраживача најбоље говоре три актуелна пројекта из програма Хоризон 2020. Треба поменути и два Еразмус+ пројекта, као пројекте у оквиру различитих европских позива, као што су ФП6, ФП7, Еурека, бројни билатерални пројекти и пројекти реализовани у сарадњи са привредом.

У међународној научној сарадњи приоритети Машинског факултета су усклађени са Стратегијом интернационализације Универзитета у Београду. У том смислу, међународни научно-истраживачки пројекти, мобилност студената и наставника, инострани студенти и сарадња са привредним субјектима из иностранства су четири основна стуба међународне сарадње МФ.

Диплома призната у свету!

Током своје 70-годишње историје Машински факултет је створио завидну армију стручњака. Она броји више од 24 хиљаде инжењера, 1842 магистра и близу 1000 доктора наука. Од увођења Болоње, основне академске студије је завршио  2591 студент, а мастер академске студије 1521 кандидат.

На Факултету тренутно студира више од три хиљаде студената на свим нивоима – основним, мастер и докторским студијама, а у настави и научним истраживањима је ангажовано 84 редовна професора, 37 ванредних професора,  42 доцента и 43 асистента.

Наставни планови и програми прате технолошки развој и захтеве тржишта и усклађени су са међународним стандардима образовања.  Сви студијски програми, укључујући и програме на енглеском језику, акредитовала је национална Комисија за акредитацију и проверу квалитета.

Диплома Машинског факултета призната је и препозната свуда у свету, а квалитет студија потврђен је међународним акредитацијама немачке Националне агенције за акредитацију и проверу квалитета рада машинских факултета, као и новом реакредитацијом  Британског краљевског друштва бродограђевних инжењера. Новина је додатак да будући бродограђевни инжењери, осим међународно признате дипломе, добијају и међународно признату лиценцу за пројектовање.

Научни и образовни рад се организује на 25 катедри које обухватају готово све гране машинског инжењерства. Студенти, пак, могу да се определе за један од укупно 21 смера – од оних фундаменталних, као што је производно машинство, до потпуно нових усмерења који су одговор на захтеве савременог тржишта (биомедицинско инжењерство, инжењерство биотехничких система, дизајн у машинству, индустријско инжењерство, машинство и информационе технологије, аутоматско управљање). Ускоро се очекује да и на основним академским студијама, које су до сада биле јединствене, заживи нови студијски програм – Информационе технологије у машинству.

Студије су тесно повезане са научним истраживањима, кроз која будући инжењери стичу и практична искуства. Другим речима, Машински факултет студентима даје алат да своју идеју развију, преточе у пројекат и на крају реализују као готов производ. Квалитету наставног процеса посебно доприносе значајни људски и технички ресурси. Последњих година пуно је уложено у ИТ и лабораторијску опрему, опремање мултимедијалних учионица, амфитеатра и сл.

“Инжењери будућности “ су већ међу нама

Студије машинства у свету данас акценат стављају на усвајање нових технолошких знања и коришћење савремених алата везаних за ИТ и интернет технологије. Истовремено, од образовања се очекује да подстиче кретивност и иновативност код младих, као и мултидисциплинарни приступ у многим областима. Савремени инжењер мора да има широка општа знања и да зна како да прикупља – стиче нова знања.

Такав приступ образовању на МФ постоји већ деценијама. Иновативне наставне методологије, које многи у свету тек сада „откривају” Project-led education (PLE) и Learning Factory,  на овом Машинском факултету постоје још од 80-тих година. Међународни успеси студената окупљених око пројеката развоја тркачких болида и енергетски ефикасних пловила– Формула Студент тим “Друмска стрела” и “Confluence Belgrade” најбоља су потврда тог иновативног и креативног учења кроз праксу. И не само они. Бројна техничка решења 3Д штампача, квадрикоптера, симулатора лета и прототипови разних других производа које за потребе наставних предмета развијају студенти Машинског факултета сведоче о томе да су инжењери будућности већ међу нама.

(Извор: Ingeniosus, лист Машинског факултета)

Седам минута терора

фото: Pixabay.com

Иако би наслов овог текста можда могао код читаоца да изазове помисао на нешто сасвим друго, заправо се ради о стандардној синтагми (“seven minutes of terror“) коју инжењери и научници чувене Насине лабораторије Jet Propulsion Laboratory (JPL) користе да опишу процесе који се дешавају приликом уласка међупланетарних летелица у атмосферу Марса и слетања на његову површину.

Због чега је овај процес толико страшан за Насине инжењере па су му прилепили такву етикету? До сада је послато 16 мисија ка Марсу са циљем да слете на његову површину, од чега је 9 завршило потпуним неуспехом, тј. губитком летелице, укључујући и последњи покушај који су заједничким снагама извели Европска свемирска агенција и Руска свемирска агенција у оквиру мисије Entry, Descent and Landing Demonstrator Module (EDM). Ова летелица, као што јој и само име каже, управо је имала за циљ да демонстрира технологију која ће се у будућности користити за слетање на површину Марса, али нажалост, постала још једна од оних које нису успеле да преживе седам минута терора.

Јединствена карактеристика Марса која његове највеће тајне чува од посетилаца са Земље

Слика 1 – Глобални топографски модел Марса

Ако погледамо топографски модел Марса приказан на Слици 1, већ на први поглед можемо уочити јединствену карактеристику његове површине која се назива глобална дихотомија. Услед ове карактеристике, читава површина Марса је подељена на две веома различите области – северне низије које заузимају скоро читаву северну хемисферу, и јужне висоравни које се протежу читавом јужном хемисфером и местимично залазе унутар северних низија.

Радознали читалац би се могао запитати на који начин се на једној пустињској планети, попут Марса, мери оно што на Земљи називамо надморском висином, тј. како тамо разликовати низије од висоравни. Елевација површине („надморска висина“) на Марсу, као и на другим небеским телима (попут Месеца) дефинише се, баш као и на Земљи, као висина у односу на једну карактеристичну евипотенцијалну површ, на којој је константан  збир гравитационе силе и центрифугалне силе услед ротације тела. Једина разлика у односу на Земљу је што на површини Марса нема воде, али када би је било у одговарајућој количини, она би заузела облик управо ове површи, као што је то учинила на нашој планети.

Осим „надморске висине“, ове две регије на Марсу се разликују и по површинским структурама, које су у највећој мери последица старости површине. Северне низије су у релативно скорој прошлости биле изложене интензивној вулканској активности, те је њихова површина глатка и млада, док на јужним висоравнима и даље стоје ожиљци из древне прошлости Марса, у виду огромних кратера насталих у веома раним фазама еволуције Сунчевог система. Управо због овога постоји велики научни интерес за истраживање јужних висоравни.

Зашто је Марс тако смротоносан за своје посетиоце?

Слика 2 – локације успешних слетања

Марсова атмосфера, чија је густина на површини планете око 60 пута мања него густина ваздуха на површини Земље, није довољно густа да аеродинамичким отпором ефикасно апсорбује огромну количину кинетичке енергије летелице која долази са међупланетарне путање и успори је довољно да се изврши безбедно слетање на површину планете, а са друге стране, довољно је густа да узрокује огромно термичко оптерећење летелице. Ако погледамо локације слетања свих успешних мисија до сада, које су приказане на Слици 2, уочићемо да су сва ова слетања извршена у областима северних низија, испод „нивоа мора“, док на јужним висоравнима, и поред више покушаја, још увек није остварено ниједно успешно слетање.

Будући да је Марсова атмосфера много ређа него Земљина, летелице које улазе у атмосферу Марса почињу значајније да успоравају, услед отпора атмосфере, на много мањим висинама него што је то случај приликом слетања на Земљу. Због овога је висина атмосферског слоја кроз који летелица пролази од кључног значаја за успешно слетање и главни је разлог због којег је свих седам успешних слетања до сада извршено у ниским областима северних низија. Иако утицај атмосферског отпора на путању летелице почиње да се осећа већ на висини од око 120 км, испоставља се да је разлика од око 4 км између средњих елевација јужних висоравни и северних низија кључна за спровођење безбедног слетања.

Слика 3 – Марс пре (лево) и за време глобалне пешчане олује (десно)

Осим што је веома ретка и хладна, атмосфера Марса је такође и веома динамична, те поставља и друге смртоносне замке летелицама, попут локалних, регионалних и глобалних пешчаних олуја,  од којих се једна догодила током јуна и јула ове године.

Такође, услед динамичности атмосфере, параметри који утичу на аеродинамичко окружање летелице током проласка кроз Марсову астмосферу су веома променљиви. Тако на пример густина атмосфере, која има пресудни утицај на путању летелице, може вишеструко да се мења током Марсовог дана и године, што је незамисливо на Земљи. Све ове промене узроковане су астрономским феноменима попут специфичне расподеле осунчаности Марсове површине, која је пак резултат велике ексцентричности (елиптичности) његове орбите и специфичног положаја његове осе ротације. Управо због оваквих феномена, процес слетања летелица на површину Марса представља илустрацију неопходности интеракције и кооперације различитих фундаменталних и примењених научних дисциплина, попут астродинамике, аеротермодинамике, геологије, конструкције и структуре летелице, науке о материјалима и других дисциплина, у циљу остваривања најамбициознијих подухвата.

Колико су мале земље попут Србије далеко од свемирске технологије?

Слика 4 – Први литвански сателит LitSat,

И највећим оптимистима је јасно је да земље попут Србије у предвидљивој будућности неће имати прилике да партиципирају у тако амбициозним пројектима, попут мисија које укључују слетање на површину Марса или неког другог небеског тела. То су подухвати који ће несумљиво, и у наредним деценијама, бити резервисани за највеће научне и технолошке силе. Међутим, у последње време су се у области свемирских технологија појавили сектори у којима више не постоји ексклузивитет највећих сила и у којима све више партиципирају мале земље, са којима Србија, са својим научним, технолошким и економским потенцијалима, у најмању руку јесте, или би барем требало да буде упоредива.

Сектор у коме су од недавно широм отворена врата за укључивање малих земаља и (не)академских организација, којима је директан приступ свемиру до скоро био незамислив, представљају специфични нано-сателити, тзв.cubesats (кјуб-сателити), чија је експлоатација последњих година постала масовна. У питању су стандардизовани сателити сачињени од градивних јединица које чине коцке страница 10 цм и масе реда 1 кг. До сада је лансирано скоро 1000 кјуб-сателита. Међу земљама које имају, или су у претходним годинама имале, овакве сателите у ниским орбитама око Земље су Бугарска, Словенија, Мађарска, Румунија, Литванија, Гана, Кенија, Бангладеш, Монголија, Бутан, Перу, Еквадор и друге.

Цене оваквих пројеката зависе наравно од њихове комплексности али се оквирно крећу око 100000 УСД, заједно са трошковима лансирања. У последње време се појављују и пројекти који укључују мање јединице као што су PocketQubes (странице 5 цм) и Suncubes (странице 3цм), чији трошкови би били још мањи.

Ипак, пре започињања неког конкретног пројекта, неопходно је укључивање наших истраживача у међународне токове у области свемирских истраживања. Примера ради, на највећем научном скупу у овој области International Astronautical Congress, који је у октобру одржан у Бремену, био је по један учесник из Хрватске, Словеније и Словачке, 5 учесника из Румуније, 7 из Чешке, 10 из Мађарске, 32 из Пољске и нико из Србије.

Слика 5 – први интерпланетарни кјуб-сателит MarCO

Сада је време када се мале земље укључују у процесе који су им до скоро били потпуно недоступни. Ако је Србија толико далеко од водећих технолошких сила, што је природно, не би смела да дозволи да већ у старту остане далеко иза земаља чија је научна и технолошка инфраструктура и даље слабије развијена од наше, јер ће касније бити веома тешко надокнадити то заостајање.

Оне земље које буду искористиле овај тренутак, заузеће боље позиције да се што пре у будућности укључе у озбиљније подухвате, каквих ће бити све више, и тиме драматично подигну свој технолошки ниво. На пример, Пољска академија наука је на веома озбиљном нивоу већ укључена у пројекат InSight, у оквиру којег је 26. новембра ове године предвиђено слетање на Марс. Треба имати на уму да је већ почела и реализација пројеката који укључују и међупланетарне кјуб-сателите, као што су летелице МарЦО, које су послате ка Марсу, такође у оквиру мисије InSight.

Пројекти попут кјуб-сателита представаљају јефтин и приступачан начин да се уђе у воз који је кренуо, путоваће све брже и неће чекати на нас. То је такође прилика да се тестирају и унапреде наше могућности за интеграцију одговарајућих ресурса у области фундаменталних наука, попут математике, астрономије и физике, и примењених научних и техничких дисциплина, попут машинства и електротехнике. Нема никакве сумње да би ово био дуготрајан  и нимало једноставан подухват, али пут од хиљаду миља почиње једним кораком.

Аутор: Душан Марчета, дип.инж.ваздухопловног машинства, др астрономских наука, доцент на Катедри за астрономију Математичког факултета у Београду

(Извор: Машински факултет)

Свечана додела диплома инжењера машинства и мастера машинског инжењерства

Поштоване колегинице и колеге,
позивамо вас на свечану доделу диплома, и то:

  • додела диплома инжењера машинства ће се обавити 06.12. 2018. године у 17:00 часова у сали 211 (списак), а
  • додела диплома мастера машинског инжењерства ће се обавити 06.12. 2018. године у 18:00 часова у сали 211 (списак).

Комисија за промоцију