Најсвечанији догађај у оквиру обележавања 77. годишњице постојања Машинског факултета у Београду одржан је 20. новембра на свечаној седници Савета факултета, која је била посвећена појединцима чија су личност, знање и стручност оставили неизбрисив траг у вишедеценијској традицији факултета.
Централни део свечаности био је испраћај у заслужену пензију угледних професора, стручних сарадника и запослених који су својим преданим и посвећеним радом, свако у својој области, деценијама доприносили развоју Машинског факултета. На седници је додељена и годишња награда „Академик Владан Ђорђевић“ за научни рад изузетне вредности, објављен у најбоље рангираном међународном часопису у претходној календарској години. Такође, уручене су и повеље за сталност у раду запосленима који су овe године обележили 30, 20 и 10 година преданог и одговорног рада на факултету.
Свечани скуп поздравио је председник Савета Машинског факултета, проф. др Драган Милковић, оценивши да је реч о можда најсвечанијој седници у оквиру традиционалног обележавања Дана факултета. „Ове године смо, поред награђивања студената и доделе златних диплома, увели и златне индексе, чиме смо проширили лепу и значајну традицију награђивања изузетних постигнућа“, рекао је проф. Милковић.
Како је навео, прошла академска година је била специфична не само у погледу наставе, већ и у ширем друштвеном контексту. „Сматрам да је значајно што је Машински факултет од самог почетка имао исправан став и пракрично подржао тежње који воде ка побољшању ситуације у друштву и напретку наше државе. Ту улогу смо, уверен сам, оправдали, и заједно са нашим студентима то и потврдили“, рекао је председник Савета.
Присутне је поздравио и декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, који се такође осврнуо на претходну академску годину, оцењујући је као „чудну, компликовану и специфичну“. „Претходну годину можемо описати на више начина, али ипак, изнели смо је на задовољавајући начин. Лако није било, могло је бити и теже, али смо, упркос свему, стигли до данашњег дана достојно. И на то треба да будемо поносни, и ми и наши студенти“, истакао је проф. Поповић.
Декан је нагласио значај очувања традиције обележавања Дана факултета, истакавши да је веома важно да овај дан буде обележен кроз свечане седнице савета посвећене запосленима, садашњим и некадашњим студентима. „Веома је важно да овај дан обележимо баш на овај начин. То је традиција Машинског факултета. Ове године, због специфичних околности, прекинута је уобичајена свечана субота, али имали смо сличне ситуације и претходних година“, подсетио је проф. Поповић.
Како је навео, свечаност није само прилика за доделу награда, већ је и прилика за међусобно упознавање колега и дружење.
„Свима који су данас дочекали пензију честитам од срца – то је велики успех, нарочито у времену у којем живимо. Колегама који обележавају 10, 20 или 30 година рада желим да, временом, стигну до исте ове свечане тачке у каријери, а свима нама желим да и даље функционишемо на један нормалан и пристојан начин, у мери у којој је то могуће у данашњим околностима – а знамо да није лако у друштву у којем су људи подељени и у којем тешко постоји разумевање за другачији став. Зато вас молим да, када радимо, одлучујемо и пишемо, увек имамо на уму да смо сви ми запослени Машинског факултета, и да факултет стоји иза нас. Верујем, и више пута сам то рекао, да је факултет свима нама дао више него што смо ми њему – без обзира на то како појединачно можемо да осећамо“, закључио је декан Машинског факултета.
Испраћај у пензију угледних професора – наслеђе које остаје генерацијама
У свечаној атмосфери, Машински факултет је у пензију испратио професоре чија је каријера оставила неизбрисив траг – не само у науци и настави, већ и у животима студената и колега. У надахнутим говорима о академском и научном путу проф. др Бранка Васића, проф. др Миланa Гојака, проф. др Драганa Милановићa, проф. др Данилa Петрашиновићa и проф. др Миланa Петровићa, говорили су њихови најближи сарадници. Посебно су истакнут образовни и научно-истраживачки рад угледних наставника.
У свом говору о проф. Бранку Васићу, декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић изложио је импресивну биографију професора Васића – од првих корака у „Хидротехници“, преко блиставе академске каријере на Катедри за моторна возила, под менторством великог професора Јована Тодоровића, до чињенице да је био ментор око 200 дипломских и мастер радова, што га сврстава међу најплодотворније наставнике факултета.
Нагласио је и његову активност у струковним организацијама, оснивање Друштва одржавалаца техничких система, покретање часописа Journal of Applied Engineering Science и организовање стотина семинара и курсева, што чини изузетну мрежу коју ће генерације наставити да користе. Уз све то, покренуо је и платформу СтудЕНТЕР, преко које је више од сто студената нашло праксу или запослење, што је огроман допринос факултету и студентима.
У личном осврту на личност проф. Васића, проф. Поповић је истакао снажну личну повезаност са професором, у којем је, како је навео, имао снажан ослонац у кључним тренуцима. „Желео бих да изразим своју захвалност Васићу. Његова помоћ у ситуацијама које су ми се чиниле безизлазним била је веома значајна и оставила дубок утисак на мене. Иако се можда нисмо слагали у свему, увек смо се разумели, а то је, по мом мишљењу, најважније“, истакао је, између осталог, проф. Поповић.
У надахнутом говору о професору Милану Гојаку, проф. Милош Бањац истакао је не само његове академске доприносе, већ и корене који су обликовали његову изванредну личност, чија је скромност била једнако импресивна као и његова интелектуална ширина.
Како је навео, проф. Гојак је рођен у Гојаковићима поред Бродарева на граници са Црном Гором. Од најранијих дана је носио вредности краја где се „природне лепоте и историја преплићу на сваком кораку“, где „реч држи као закон“, а „карактер се гради пре књига“. Упркос материјално скромном одрастању, његов духовни развој био је изузетно богат српским епским песмама, митологијом и дубоким разговорима. Та скромност у жељама, која је илустрована причом о дечаку који гледа светла Бродарева из своје куће и сматра да би живети у Бродареву већ био животни успех, остала је његова животна особина.
Каријеру на Машинском факултету започео је 1987. године на Катедри за термомеханику, где је стекао сва академска звања до редовног професора 2021. године. Његов допринос настави је немерљив – предавао је кључне предмете као што су термодинамика и преношење топлоте и супстанције, а посебно се истиче по томе што је увео и развио предмете „Основе сложених система и Соларна енергија“. Као коаутор два уџбеника (оба награђена престижном Светосавском наградом Машинског факултета), као и збирке задатака, оставио је трајно и вредно наслеђе у образовању.
Топао и пријатетљски говор о професору др Драгану Милановићу, одржала је његова најближа сарадница, проф. Мирјана Мисита са Катедре за индустријско инжењерство, наглашавајући више од хронолошких података – суштинске квалитете професора Милановића, као човека и колеге.
„Нећу говорити о хронолошким подацима, већ о ономе што је заиста суштинско – о томе какав је човек и какав је био његов рад и сарадња током ових дугих 30 година“, истакла је проф. Мисита. Она је нагласила да је проф. Милановић оставио неизбрисив траг, не само као врсни стручњак, већ и као човек. „Показали сте професионалност, посвећеност и интегритет који се данас ретко срећу. Ваше стрпљење, смиреност и племенита упорност били су нам истински ослонац, а Ваша спремност да саслушате и заиста разумете оног ко нешто пита, правило је велику разлику.“
Професор Милановић је за многе био „ментор, сарадник и пријатељ“, човек од принципа, јасан у организовању, доследан у постојању, праведан у одлучивању и изнад свега посвећен људима. „Управо тим приступом учинили сте наш колектив бољим, стабилнијим, а радну атмосферу топлијом и пријатнијом“, истакла је проф. Мисита, додајући да ће недостајати „његова мирна реч, искуство које решава проблеме пре него што настану и онај дискретни хумор који уме да поправи дан.“
Проф. др Александар Грбовић одржао је топао и искрен говор о свом колеги и дугогодишњем пријатељу проф. др Данилу Петрашиновићу, чија је животна и академска путања описана као „све само не уобичајена прича“ и пример изузетне креативности, упорности и посвећености.
Академски пут проф. Петрашиновића, иако је докторат стекао 2012. године, сведочи о непоколебљивој вољи и сталном усавршавању. Његово формирање као стручњака вођено је менторством чувеног професора Илије Кривошића. Професор Грбовић је истакао да је професор Петрашиновић, упркос свим изазовима времена, неуморно радио. Од „златног доба машинства“ осамдесетих година, учествовао је на више од 100 пројеката финансираних од стране привреде, чиме је дао немерљив допринос развоју индустрије и факултета.
Професор Грбовић га је с поносом описао као једног од најбољих инжењера, способног не само да осмисли сложене структуре, већ и да их доведе у реалност, реализује и учини функционалним. Осмислио је и направио машину за испитивање авиона, која је била кључни део његовог доктората.
Предузетнички дух професора Петрашиновића посебно је дошао до изражаја током хиперинфлације, када је, вођен породичним потребама, покренуо успешан приватни бизнис. Од скромне радионице за сервисирање млинова, његова фирма се развила до те мере да је чак учествовала у развоју платформи за снимање сцена за холивудске блокбастере, попут филма „Паклене улице“ (Fast & Furious), у Србији, што показује изванредну примену инжењерског знања у неочекиваним областима.
Ипак, оно на шта је професор Петрашиновић, према речима професора Грбовића, најпоноснији, и што је „вероватно јединствено у свету“, јесте његово изванредно породично наслеђе: свих четворо његове деце дипломирали су на Машинском факултету, настављајући тако изузетну породичну традицију инжењерства и сведочећи о вредностима које су им родитељи усадили.
Уз најдубље поштовање и захвалност у заслужену пензију испраћен је и професор др Милан Петровић. Његова 42 године дуга каријера, обележена врхунским научним достигнућима и изузетним доприносом настави и привреди, представља светао пример за будуће генерације. О професору Петровићу су говорили доцент др Срђан Милић, који је детаљно представио његов богат професионални пут, а своје личне импресије поделио је и декан, професор др Владимир Поповић, истичући његов немерљив значај за факултет.
Докторат је стекао на престижном Универзитету у Хановеру, а постдокторска истраживања обављао на Пенсилванија Стејт Универзитету. Током 42 године дуге каријере, оставио неизбрисив траг у области топлотних турбомашина и термоенергетских постројења. Учествовао у развоју три гасне турбине за турбо пуњење мотора за „Прву петолетку“ из Трстеника, пратећи цео процес – од пројектовања до серијске производње. Његов рад на Универзитету у Хановеру донео је нови модел за прорачун аксијалних турбина, који је постао основа за бројне модерне инжењерске прорачуне и препознат је у стручној литератури, укључујући књигу издавача Springer.
Тим професора Петровића радио је на прорачунским решењима за водеће светске компаније попут Siemensa – за развој највеће гасне турбине на свету, где је коришчен софтвер из лабораторије факултета – као и Mitsubishi, Turbosina, Honeywell и Alstom. Такође, руководио је пројектима за унапређење рада турбопостројења Електропривреде Србије (Костолац, Пљевља, Угљевик, Гацко) и домаће индустрије. Од 2004. године реализовао је 112 пројеката, од чега 41 за водеће светске компаније, што сведочи о изузетном утицају његовог рада на глобалном нивоу.
Захваљујући професору Петровићу, настава на групи за топлотне турбомашине је модернизована, а лабораторија је развијена до светског нивоа, са две акредитоване лабораторије (за испитивање турбина и за еталонирање мерила притиска и температуре) и опремљена са преко 250 мерних инструмената и модерним мерно-аквизиционим системом.
Ненастава важан део колектива
Уз професоре, углед Машинског факултета, деценијама уназад, градили су и запослени у стручним службама.
Уз најсрдачније честитке, колеге су с великим поштовањем у пензију ипратиле и Бранислава Стефановића, софтвер инжењера у Центру за информационе технологије, Властимира Тасића, вишег стручно-техничког сарадника, Драгана Крстића, референта за јавне набавке, Радована Буру, вишег стручно-техничког сарадника, Миријану Максић, референта за финансијско-рачуноводствене послове, Ружицу Шошић, рефернта за финансијско-рачуноводствене послове, Стану Михајлову, запослену у Скриптарници факултета, Владимира Јовичића, мајстора одржавања, као и Наду Ђелић, Јасмину Пијетловић и Зденку Шимпрагу, запослене у Служби за одржавање објекта.
Награда „Академик Владан Ђорђевић“: Подстицај за научну изузетност
Један од најсвечанијих тренутака био је и додела награде „Академик Владaн Ђорђевић“ за 2024. годину, коју је уручилила проф. др Драгослава Стојиљковић, продекан за научноистраживачки рад.
Овогодишњи лауреат је проф. др Небојша Манић са Катедре технологију материјала, за рад: Dai, G.; Zhang, J.; ur Rahman, Z.; Zhang, Y.; Zhang, Y.; Vujanović, M.; Mikulčić, H.; Manić, N.; Magdziarz, A.; Tan, H.; Axelbaum, R. L.; Wang, X. Multi-Pollutant Formation and Control in Pressurized Oxy-Combustion: SOx, NOx, Particulate Matter, and Mercury, објављен у часопису Engineering, који је рангиран у престижних 1% најбољих у својој области.
Ова престижна награда, установљена у част истакнутог академика, има за циљ да сачува његово дело и инспирише нове генерације на врхунски научноистраживачки рад, а додељује се аутору чији је научни рад објављен у најбоље рангираном међународном часопису изузетних вредности, у претходној календарској години.
Додела награде „Академик Владан Ђорђевић“ је још једном истакла изузетан значај научноистраживачког рада и допринос Машинског факултета развоју науке на глобалном нивоу, а проф. Стојиљковић је са поносом подсетила и на чињеницу да је шест професора Машинског факултета ушло на Стенфордову листу 2% најутицајнијих научника света за 2025. годину, чиме се потврђује светски ниво истраживања на Машинском факултету.
Признања за деценије посвећеног рада
На крају свечаности додељена су и признања за 10, 20 и 30 година непрекидног рада на Машинском факултету.
Признање за 30 година непрекидног рада добили су проф. др Божица Бојовић, проф. др Милош Бањац, проф. др Саша Живановић, проф. др Татјана Лазовић, проф. др Снежана Милићев, проф. др Мирјана Мисита, проф. др Весна Спасојевић Бркић, проф. др Слободан Поповић и Горан Казић, домар.
За 20 година преданог рада награђени су: проф. др Марко Обрадовић, др Даворка Јандрлић, ванредни професор, др Марија Балтић, научни сарадник, Љубица Сладојевић, самостални стручно-технички сарадник, Горан Петковић, самостални стручно-технички сарадник, као и Радмила Конатар и Маја Ракић, запослене у Служби за одржавање објекта.
Повеље за сталност у раду за 10 година рада добили су: проф. др Сања Миливојевић, др Александар Томовић, ванредни професор, доц. др Александар Димић, доц. др Владимир Зарић, доц. др Милош Ивошевић, доц. др Ненад Милошевић, доц. др Стефан Рудаковић, Борис Косић, асистент, мр Саша Радуловић, истраживач-сарадник, Игор Стаменковић, виши стручно-технички сарадник, Стефан Максимовић, сарадник за НИД, Марија Грујић, радник обезбеђења, као и Маја Ђорић, Ксенија Милошевић и Бранка Шустер, запослене у Служби за одржавање објекта.