Конференција посвећена проф. Градимиру Миловановићу

Mathematical Institute of the Serbian Academy of Sciences and Arts,
Computer Science and Applied Mathematics Colloquium,
Seminar on Computer Science and Applied Mathematics,
Seminar for the History and Philosophy of Mathematics, Mechanics and Astronomy
Tuesday, November 13, from 11 am to 2 pm
Hall 2 of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Scientific conference dedicated to the 70th birthday of
academician Gradimir V. Milovanović

Термини за потписивање Изјаве о финансијском задужењу студената

Детаљан распоред, по годинама студија и терминима, за потписивање Изјаве о финансијском задужењу студената
за школску 2018/2019. годину:

  • Уторак 06.11. и среда 07.11. 2018.године, термин од 10 до 12 сати – Сви студенти прве године МАС
  • Уторак 06.11. и среда 07.11. 2018.године, термин од 13 до 15 сати – Сви студенти прве године ОАС, осим студената који су уписали први пут прву годину школске 2018/2019. године на терет буџета РС. Студенти који су уписали први пут прву годину школске 2018/2019. године на терет буџета РС, не потписују Изјаву!!!
  • Четвртак 08.11., петак 09.11. и уторак 13.11.2018.године, термин од 10 до 12 сати – Сви студенти друге године ОАС
  • Четвртак 08.11., петак 09.11. и уторак 13.11.2018.године, термин од 13 до 15 сати – Сви студенти друге године МАС
  • Среда 14.11., четвртак 15.11. и петак 16.11. 2018.године, термин од 10 до 12 сати и од 13 до 15 сати – Сви студенти треће године ОАС

Београд – Град херој и сећање на витештво славних предака

Београд је један од пет градова хероја у свету. Српска престоница, не само да је била поприште прве битке у Великом рату, него је била и надљудски брањен град у Европи. Због херојства бранилаца и становништва у одбрани града, француски маршал Франше Депере је 1924. године Београд одликовао Легијом части.

У Првом светском рату, престоница је два пута била под окупацијом и два пута ослобађана. Прва окупација је трајала кратко, од 2. до 15. децембра 1914. године, када је Војска Краљевине Србије оснажена победом у чувеној у Колубарској бици, поразила јединице аустроугарске армије и први пут ослободила Београд. Праву голготу Београд је доживео у опсади 1915. године. После три пропале аустроугарске офанзиве на Србију, команду је преузела Немачка. Маршал Макензен, 5. октобра 1915, наређује интензивно бомбардовање Београда. Српску престоницу даноноћно је тукло 400 оруђа свих калибара. На Београд је за два дана пало више од 100.000 граната. Друга окупација трајала је до 1. новембра 1918. године. Тада је, после успешног пробоја Солунског фронта, незаустављива српска војска на челу са војводом Петром Бојовићем успела поново да врати престоницу.

У знак сећања на херојство српске војске и легендарног команданта Прве армије Војске Краљевине Србије, на Машинском факултету у Београду је одржана трибина поводом 100-годишњице од ослобођења Београда у Првом светском рату. Скуп су организовали удружење „Српски кривак“ и друштво „Пријатељи српске културе“.

Родољубље, част и отаџбина!

„Јунаци! Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!. Цитирајући чувену команду коју је српској војсици 7. октобра 1915. године изговорио славни мајор Драгутин Гавриловић, историчар Радован Калабић започео је своју беседу о„херојској борби српске војске за част отаџбине у Првом светском рату“.

То херојство, како је рекао, огледа се у чињеници да су Србија, која тада није имала ни пуних три милиона становника и Београд, са својих 100 хиљада становника, пружили незапамћен отпор далеко надмоћнијем непријатељу – једном великом царству. „Част и отаџбина су биле кључне речи, а у центру ове херојске борбе, , стоји жртва“, истакао је господин Калабић, наводећи да је у борби за слободу погинуло и нестало милион и 240 хиљада Срба, или 43 одсто репродуктивно способног становнштва.

Commonos Wikimedia.com

Пут ка победи српска војска је започела у ноћи између 14. и 15. септембра, када је почео пробој Солунског фронта. Од 5. октобра, дан за даном ослобађани су Врање, Владичин хан, Грделица, Лесковац, Брестовац, Житни поток, а затим и Ниш. Незаустављива Прва армија Војске Краљевине Србије потискивала је немачку 11. армију у „маршу“ према Београду, вођена невероватним жаром и еланом.

„У незадрживом јуришу, за месец и по дана, успела је да стигне у престони град и ослободи га, иако је француски генерал Франше Депере сугерисао војводи Петру Бојовићу да не жури таквим темпом, јер не може да га стигне ни Друга српска армија, а ни савезници. Оно што је гонило и мотивисало нашу херојску српску војску, да у таквом једном темпу и налету, за само месец и по дана, дође и победи непријатеља био је само један мотив – а то је мотив родољубља и сазнање војника да се враћају кући“, истакао је, између осталог, историчар Радован Калабић.

Омаж војводи Петру Бојовићу

Commonos Wikimedia .com

„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу“. Тако је својевремено писао Арчибалд Рајс о славном војводи, који цео свој живот посветио домовини, а био неправедно скрајнут са историјске позорнице, истакао је у свом излагању проф. др Александар Седмак, редовни професор Машинског факултета у Београду и члан удружења „Српски кривак“.

Осврнувши се на биографију и војнички пут славног војводе, проф. Седмак је рекао да је Војвода Бојовић био је један од најискуснијих војника и војсковођа и један од четворице знаменитих српских војвода, поред Живојина Мишића, Степе Степановића и Радомира Путника.

„Као питомац Војне академије учествовао је у Српско-турским ратовима 1876. и 1877/1878.г, после којих је наставио школовање у Артиљеријској школи. Затим, и у Српско-бугарском рату 1885/86. Био је веома цењен официр и 1906. године постављен је за начелника Главног генералштаба, пошто је Радомир Путник поново постао министар војни. У Првом балканском рату, 1912. године, постављен је за начелника Штаба Прве армије. Успешно је командовао војском и 1913. године у Другом балканском рату, после којег је постављен за краљевог ађутанта“, навео је проф. Седмак.

У Првом светском био је командант Прве армије ангажован у борбама у западној Србији. У бици на Дрини, новембра 1914. године је рањен због чега је регент Александар команду над Првом армијом поверио Живојину Мишићу. На јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.

О важности те битке за будућност Србије говорио је и сам војвода, истакао је проф. Седмак, подсетивши на речи славног војсковође:  “Како ли би тек поступали наши велики савезници да смо капитулирали на Косовом пољу, као што је питање како ли би се завршио и овај страшни светски рат”.

Као начелник Штаба Врховне команде Петар Бојовић је руководио повлачењем кроз Албанију. Крајем маја 1916. године стигао у Солун, а на јесен је командовао српском офанзивом на Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице. Повукао се са места начелника Штаба Врховне команде због неслагања са француским генералом Гијомом и поново преузео команду над Првом армијом.

“По пробоју Солунског фронта унапређен је у чин војводе због ратних успеха и био је последњи коме је тај чин додељен”, истакао је проф. Седмак. Такође, додао је, војвода Бојовић је за војне заслуге одликован чак 26 пута. Добио је 16 домаћих и 10 иностраних одликовања, међу којима је и Ореден легије части првог, другог и четвртог реда.

Петар Бојовић, скромног, али очигледно доброг порекла, био је изузетно образован човек. Своје богато знање преносио је на млађе. У току дуге војничке каријере предавао је тактику, начела тактике ратне и делом генералштабне службе и усклађивање дејства појединих родова оружја и друго. Међутим, додао је проф. Седмак, после Првог светског рата војвода Бојовић, као и многи други заслужни за победу, био је скрајнут. И сам краљ Александар, којег је на неки начин подучавао ратним вештинама, приметно је занемаривао славног војсковођу, чак и у питањима протокола.

Пензионисан је у 63. години, 1921. године.  Тада је почео интензивно да пише. „Оставио је велики траг и пуно битних чланака и књига, али је увек на првом месту био војник. После војног пуча 27. марта у својој 83. години био је поново активиран и именован за врховног инспектора војне силе Краљевине Југославије а затим и за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, краља Петра II. Краљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио. „У том гесту се највише види његово витешко понашање и убуђење да је војник одан на првом месту својој отаџбини“, подвукао је проф. Седмак.

Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића. У кућну посету му је дошао генерални опуномоћеник немачког Рајха за привреду Србије са позивом на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији, што је војвода одбио.“Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи“. Од тог дана војвода је био у некој врсти кућног притвора, све до пред крај рата, када га хапсе.

„Када је пуштен на слободу, дошао је и тај јако тужни догађај у историји српског народа“, навео је проф. Седмак. Војвода је ослободиоце дочекао у свечаном мундиру и официрском сабљом. Када се партизански потпоручник са два бораца појавио на вратима куће у Трнској број 25 на Врачару и посегао за сабљом војвода је рекао: „Стани сине ја сам војвода Петар Бојовић не дирај ми сабљу коју носим 63 године“. После тог херојског наступа, млади војници нове власти, који вероватно нису знали ко је он, брутално су га претукли. Умро је од последица 19. јануара 1945. године.

Чак и тада, наставио је проф. Седмак, власти су процениле да је опасан по њих па су забраниле народу да дођу на његову сахрану. Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближијих пријатеља. О војводи Бојовићу се ћутало до пре 20 година.  Његова рехабилитација почела када 1987. године на Видовдан у Новој Вароши откривен споменик  у знак захвалности једном од највећих српских војсковођа. Надам се да ће и наши напори допринети да сећање на војводу Бојовића живи“, закључио је проф. Седмак.

Аероплани слободе

Српско ваздухопловство је дало велики допринос победи савезника у Првом светском рату. На Солунском фронту српски пилоти су извели око 3.000 летова, извршавајући разне борбене задатке. У тим дејствима до максимума су испољена стечена борбена искуства, знање и обученост српских и савезничких пилота, извиђача, механичара, и њихових команданата и командира. Кроз српску авијатику је до краја рата прошло око 130 авиона, 27 различитих типова авиона и готово три хиљаде ваздухопловаца уклучујући и пилоте, механичаре и помоћно ваздухопловно особље.

Пут до тог успех је био дуг и трновит. Мало познату причу о српским авијатичарима током Првог светског рата испричала је госпођа Мирјана Терзић, унука ваздухопловног потпуковника Драгутина Мишића, борца Балканских ратова и Првог светског рата.

Краљевина Србија је своје војно ваздухопловство основала 24. децембра 1912. у Нишу и тиме се сврстала у првих 15 земаља у свету које су у своје наоружање укључиле и авионе. До прве борбене употребе српских аероплана дошло је током Другог Балканског рата, када су у састав српских јединица, упућених као помоћ Црногорској војсци приликом опсаде Скадра, укључена и четири авиона. Почетак Великог рата српско ваздухопловство затекао је са малим бројем исправних авиона и обучених пилота. Приликом мобилизације која је наређена 13. јула 1914. године авијатика је у року од осам дана успела да оспособи три авиона, један исправан балон, од укупно два које је поседовала, и да мобилише само три пилота.

„На почетку Великог рата, наша авијација није располагала ни са једним авионом који је био наоружан митраљезом, нити је био подешен за ношење бомби … Појава нашег балона на фронту, 9. септембра 1914. године, који је први пут у историји нашег војног балонства обавио лет на извршавању борбених задатака, осматрања и артиљеријске коректуре, изненадила је неприхатеље а охрбрила наше војнике, навела је госпођа Терзић. У првој години рата, наставила је, српско ваздухопловство, иако скромно по снази и дејствујући у условима апсолутне превласти непријатеља својим извиђачким летовима допринело је великим победама српске војске 1914. у бици на Церу, Дрини и Колубари…

После великих успеха српске војске у Колубарској бици, француска влада је донела одлуку да као помоћ у Србију упути два авиона која је фирма Блерио радила за француску владу, као и своју комплетну флотилу са људством, која је стигла у Ниш, 2. марта 1915. године. У то време захваљујући помоћи француске владе српско ваздухопловство је бројало 12 авиона.

На жалост, наставила је, надмоћност наше авијатике над непријатељем трајала је само до Макензенове офанзиве против Србије у којој су учествовали Немачка, Аустроугарска и Бугарска. Авијација аустроугарске војске тада је била веома појачана многобројним и најмодернијем авионима Немачке. „Тако је дошло до промене ратне среће. Нашој авијацији није више успевало да омета непријатељску авијацију, па је почела да се повлачи у зиму 1915/1916. Наши авијатичари су са осталом српском војском бродовима пребачени на Крф, где су чекали реорганизацију војске“, наводи госпођа Терзић.

По доласку на Крф формирана је нова Аеропланска ескадра на челу са командантом мајором Костом Милетићем. Сви способни пилоти, извиђачи и механичари ове ескадре су почетком маја 1916. године пребачени у Микру код Солуна, где је формиран нови центар српског ваздухопловства. Ту су убрзо укључени у пет српско-француских ескадрила, које су марта 1916. године додељене српској војсци као подршка. Тих пет ескадри, познатих као Српска авијатика, било је под командом француских снага и с аеродрома у Вертекопу, Шамлију и Горгопу су извршавале бројне ратне задатке.

Врховна команда је током рата упућивала официре и подофицире на обуку у Француску, док је један део људства обучаван у Солуну за пилоте, извиђаче и механичаре. Тиме је оствариван програм стварања чисто српских ваздухопловних јединица, као језгра будућег сопственог ваздухопловства. „Прва самостална српска јединица звала се Њепорско одељење, по авионима који су били заступљени. Формирана је 16. децембра 1916. године. Она је била у саставу Врховне команде и обављала је специјалне задатке и даљинска извиђања, истакла је Терзићева.

Груписање српског летећег особља и оснивање две српске армијске ескадриле почело је 17. јануара 1918. године. Прва српска ескадрила је дејствовала у саставу Друге армије, са аеродрома у Вертекопу. Друга српска ескадрила основана је у лето 1918. и дејствовала је у саставу Прве армије са аеродромом у Врбени. Обе ескадриле су имале поред авиона за бомбардовање и друге намене, по неколико борбених авиона најновијих типова, попут авиона спад 7. Глави задатак ескадрила у пробоју фронта 1918. године је био да спрече извиђање савезничке позадине. Сем тога учествовали су у пробоју Солунског фронта обезбеђујући заштиту српској пешадији.