Проф. Џун Ни: Србија треба да пронађе место у глобалном ланцу вредности

Најновији технолошки изазови, које велики број земаља у свету артикулише под називом Индустрија 4.0, били су централна тема овогодишње, треће по реду, Међународне конференције „САД-ЕУ-ЈАПАН-Србија – Технолошки самит,  која је почетком јуна одржана на Машинском факултету у Београду.  О томе шта је Индустрија 4.0 и који су глобални трендови у тој области говорило је  20 водећих стручњака из САД, ЕУ, Европе, Јапана и Аустралије. Међу њима и проф. Џун Ни, познати истраживач из САД , саветник за развој производних технологија председника НР Кине, један од директора у Националној фондацији за науку САД, и један од председавајућих Технолошког форума у Давосу…

Проф. Џун Ни је и један од оснивача Технолошког самита. На почетку разговора за сајт Машинског факултета питали смо га о личним мотивима да  дође у Београд и своје знање и искуство подели са колегама у Србији.

Рођен сам у Кини, где сам стекао основно универзитетско образовање. Усавршавао сам се у САД, где живим и радим већ 35 година. Када сам пре 25 година посетио Кину, њена у економија у то време није била развијена. Тада сам рекао себи да је моја професионална дужност да помогнем земљи у којој сам рођен да унапреди образовање и производњу. Успоставио сам контакт са људима из владе. Позвали су ме да их као страни експерт саветујем шта треба да ураде како би оснажили економију. Рекао сам има да треба да изграде снажну производњу, јер је то основа економског раста сваке државе, стварања послова, иновација и Р&Д.  Послушали су ме и у последњих 25 година кинеске власти су отвориле тржиште, привукле директне стране инвестиције и стране компаније, а Кина је данас једна од водећих светских економија.

Ово искуство, пре три године, предочио сам  свом бившем студенту, вашем земљаку, а сада професору на Универзитету у Тексасу, др Драгану Ђурђановићу саветујући му да сада и он треба исто да уради за Србију. Питао ме је на који начин би могао да помогне својој земљи. Одговорио сам да као академици, можемо да организујемо једну међународну конференцију и окупимо експерте из целог света који би разменили мишљења о потезима које влада у Београду може да повуче како би српска економија кренула напред. Рекао сам проф. Ђурђановићу – хајде да видимо шта можемо да учинимо да побољшамо образовање и обновимо произвођачку индустрију.

Када сам био дете, Југославија је била узор за све социјалистичке земље.  Србија је имала значајну  индустријску производњу,  авио-индустрију, железничку индустрију, много грана индустрије. И даље има добар образовни систем. Студенти из Србије су изузетни. То је сирови таленат и компаративна предност коју треба искористити.  Потребна вам је влада која је отворена, која је оријентисана ка бизнису и може да помогне стварање основе за раст. Улажите у прозводњу, производња је начин да се створе послови за младе људе. Прозводња данас више није опасна, мрачна и прљава… Она је веома светла и укључује доста технологије, мноштво интересантних и узбудљивих ствари.

Онима који кажу да је Србија мала земља са 7,5 милиона људи, одговарам да и Шведска има 9 милиона становника, али да има веома развијену производњу, привреду на високом нивоу и бољи квалитет живота… Није све у величини. Ово је глобални свет и не мора Србија све сама да производи. Треба само да утврди део ланца вредности у глобалном производном систему и то искористи у своју корист.

Шта заправо подразумева концепт Индустрија 4.0 и  колико је свет далеко од пуне имплементације ове идеје?  

Када кажемо Индустрија 4.0, мислимо на савремену индустрију која подразумева аутоматизацију, роботизацију и компјутеризацију производње. Раније су људи морали да користе оловку и папир како би пратили производни поцес, а данас је све компјутеризовано, односно имамо беспрекорно усклађен проток материјала, информација и ресурса. Међутим, Индустрија 4.0 подразумева постепен процес и проћи ће још пуно година до праве Четврте индустријске револуције. Не постоји баш прецизна дефиниција за фабрику 4.0, али свет свакако тежи „паметној“ производњи, да машине алатке постану паметније, да саме мере услове рада, прате производни процес и прилагођавају га датим условима. Крајњи циљ је производња без дефеката, али смо још далеко од тог циља.

Често се говори о повезивању физичког, дигиталног и виртуелног света. Шта то конкретно значи?

„Даћу Вам један пример. Замислите ветротурбину која уз помоћ ветроенергије ствара електричну енергију. То је стварни, физички свет. Индустрија 4.0 подразумева сајбер-физички систем где можемо да направимо компјутерски модел турбине. Помоћу тог модела можемо да симулирамо рад турбине у случају благог или пак, прејаког ветра, прорачунамо колику ће количину енергије произвести у оба случаја и да ли је потребно да променимо конфигурацију турбине. Значи, можемо да радимо многа поређења и предвиђамо разна сценарија шта-ако и да ли треба сервисирати турбину.  Други пример је авион. Подаци о лету се генеришу и са сателита се преузимају на централну локацију. Ако имамо  модел млазног мотора у компјутеру можемо да упоредимо праве податке са онима које предвиђа модел и у случају неслагања можемо на време да реагујемо и отклонимо евентуалне недостате. На пример, када авион слети у Србију, треба да га сервисирамо.“

Рекли сте да је Индустрија 4.0 процес. Колико су важни  међународна сарадња и размена искуства?

Ја дубоко верујем у међународну сардању. Живимо у глобализованој заједници и није важно да ли сте из Србије, Кине или САД-а, живимо у истој заједници. Када купите неки производ, он је можда склопљен у Кини, али ако га раставите видите да делови долазе из разних земаља. Све те компоненте чине производ. У том смислу, протекционизам није могућ. Можда јесте за неки једноставан производ, али чак и у том случају, сировина можда мора да се увезе. Уверен сам да ако делимо и сарађујемо, свако ће имати користи од глобалне производње.

Као универзитетски професор, имате ли савет за колеге у Србији како да ускладе студијске програме са брзим напретком технологија?

Увек сам веровао да је људски таленат најважнији ресурс за сваку земљу, за сваки регион… Србија и Универзитет у Баограду имају добар образовни систем.  Уверен сам да у условима убрзаног технолошког развоја студенте треба да обучимо за широк спектар каријернијих могућности. Ниједан универзитет не може да предвиди где ће њихов студент да ради. Зато будућим генерацијама морамо да дамо добру основу да се брзо прилагођавају пословним изазовима.

По мом мишљењу, традиционално образивање инжењера је сувише уско. Оно треба да буде шире и да подразумева хибридне вештине. На пример, студент машинства не треба да има знања само из области машинства, него и из области управљања, компјутера, анализе података…  Мислим да ће то бити неопходно у будућности. Таленат за будућност је хибридни таленат. Проблеми будућности ће захтевати систематски приступ и тимски рад како би се решили велики проблеми. Једноставни проблеми које може да реши само једна особа су већ решени. Изазови за будућност ће бити сложенији, тако да ће нам бити потребни људи из различитих поља који могу да их реше.

С тим у вези мој савет би био следећи. Постоје два приступа у инжењерском образовању – „Just in Case“, a drugi je „Just in time“. Први приступ подразумева да припремамо студента за рад на различитим инжењерским пословима – у аутомобилској индустрији, хемијској индустрији и сл. Међутим, четворогодишње студије нису довољне за то. Други приступ подразумева стицање основе инжењерских знања, а онда и самостално учење радном месту. По мом мишљењу најбоља опција је спој ова два приступа и залажем се  да студенти добију вештину за целоживотно образовање.

Аутор: Ивана Субашћ / Превод: доц.  др Тијана Весић-Павловић