Проф. др Драгутин Дебељковић, некадашњи шеф Катедре за аутоматско управљање Машинског факултета у Београду, један од најистакнутијих стручњака у области теорије система и аутоматског управљања, остаће упамћен као човек огромне радне енергије, широког образовања и изузетне посвећености студентима и науци. Током вишедеценијске академске каријере оставио је неизбрисив траг у домаћој научној заједници, образујући генерације инжењера и истраживача, од којих су многи признати професори и научници широм света.
Комеморативна седница у част проф. Дебељковића одржана је у четвртак, 14. маја 2026. године, на Машинском факултету у Београду, у присуству чланова породице, бројних колега, сарадника, пријатеља и некадашњих студената.
Скуп је отворио декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, који је у свом обраћању истакао да су комеморације прилика да се чланови академске заједице присете дела и лика својих преминулих професора.
„Професор Дебељковић је оставио изузетан траг у раду Машинског факултета. То се, мање-више, увек каже, али у овом случају је то апсолутно тако“, нагласио је проф. Поповић.
Декан је навео и личне асоцијације које га везују за професора Дебељковића. „Моја прва асоцијација на професора је бело одело. Он га је често носио и изгледао је као прави професор, што је врло важна ствар у нашем послу“, рекао је он.. Као другу важну асоцијацију издвојио је огроман научни и педагошки опус који је професор Дебељковић оставио иза себе – бројне књиге, монографије и генерације дипломаца које је извео.
Посебно је нагласио његову широку активност ван самог факултета. „Професор Дебељковић је, поред рада на факултету, био изузетно активан у заједници. Предавао је на више високошколских установа, како код нас, тако и у региону. Био је активан и у Националном акредитационом телу, као и у различитим телима министарства. Једноставно, сви су га знали“, нагласио је, између осталог. проф. Поповић.
О богатој професионалној биографији проф. Дебељковића, његовом изузетном научном и педагошком доприносу говорио је проф. др Милан Ристановић, шеф Катедре за аутоматско управљање.
Како је навео, цео акдемски развој проф. Дебељковића везан је за Машински факултет у Београду, где је дипломирао (1974), магистрирао (1977) и докторирао (1979). Докторску дисертацију под називом: „Синтеза дискретног аутоматског управљања на коначном временском интервалу“, под менторством др Љубомира Т. Грујића, одбранио је 1979. године.
На Катедри за аутоматско управљање прошао је сва академска звања — од асистента до редовног професора. Предавао је кључне предмете из области аутоматског управљања, линеарних и стохастичких система, динамике процеса и система са кашњењем.
„Основна научна преокупација проф. Драгутина Дебељковића била је везана за изучавање стабилности по Љапунову и нељапуновској стабилности посебних класа линеарних система, оличених у системима са кашњењем, сингуларним системима и сингуларним системима са кашњењем, како у континуалној тако и у дискретној верзији. Велики значај је посветио математичком моделирању размењивача топлоте и општој динамици парних котлова и енергетских постројења. Своје прве научне кораке посветио је традиционалним параметарским методама, огледавши се, како у анализи, тако и у синтези, а све у примени на процесе са усредсређеним и расподељеним параметрима“, навео је проф. Ристановић.
Током своје богате каријере објавио је 18 уџбеника, 6 збирки задатака и велики број научних монографија и радова у земљи и иностранству. Био је ментор огромном броју студената — руководио је израдом 390 дипломских радова, 45 магистарских теза и 17 докторских дисертација. Његов научни и педагошки рад био је препознат и ван граница Србије. Добитник је Фулбрајтове и ДААД стипендије, а био је и експерт Уједињених нација за аутоматику. Предавао је на престижним универзитетима у Кини и био је члан уређивачких одбора многих међународних и националних часописа. Обављао је дужност шефа Катедре за аутоматско управљање у више мандата и био члан значајних универзитетских и државних комисија за науку и високо образовање.
У личном осврту, проф. др Милан Ристановић истакао је да је професора Дебељковића упознао као студент и да га је од првог сусрета памтио по енергији, ведрини и духовитости. Нагласио је да су га студенти веома волели и ценили, што потврђује велики број дипломаца који су управо код њега радили своје завршне радове.
„Лик и дело професора Дебељковића настављају да живе кроз његове студенте и дипломце. Од његових 390 дипломаца, који данас раде широм света, у Србији, на универзитетима и у привреди, многи се налазе на водећим стручним и руководећим позицијама. Још једном желим да се захвалим професору за све што је пружио Катедри за аутоматско управљање и да га испратимо речима: вечна му слава и вечни помен“, истакао је проф. Ристановић.
Проф. др Мирољуб Томић, редовни професор Машинског факултета у пензији, поделио је емотивне успомене на дугогодишње пријатељство са професором Дебељковићем, истичући да их није повезивао само академски живот, већ и дубоко међусобно поверење и пријатељство.
„Са професором Дебељковићем нисам сарађивао на стручном и научном плану јер смо се бавили различитим областима. Ми смо били другари, блиски пријатељи дуги низ година. Упознали смо се на факултету седамдесетих година када смо обојица били асистенти. И то је било заиста једно дугогодишње дружење. Он ми је, једноставно, заменио брата“, рекао је проф. Томић.
Говорећи о личности професора Дебељковића, описао га је као изузетно духовитог, шармантног и ведрог човека, увек спремног на луцидан коментар и шалу. Кроз анегдосте присетио се и њихових заједничких путовања, летовања у Грчкој, као и дугих партија преферанса и шаха, које су обележиле њихово дружење.
Проф. Томић је посебно нагласио дубоку приврженост проф. Дебељковића породици. „У приватном животу био је изузетно посвећен породици. Врло брижан и нежан супруг и отац. Његова Снежана, Сашка и Немања, и потом његове унуке Снежана и Анастасија, и најзад унук Алексеј, били су његова највећа љубав и преокупација. И на крају овог кратког подсећања на наше незаборавно дружење и пријатељство: нека му Бог душу прости и нека му је вечна памјат“, поручио је проф. Томић.
Од проф. Дебељковића опростио се и проф. др Зоран Гајић са Рутгерс универзитета у Њу Џерсију, који се скупу обратио видео поруком. У свом обраћању истакао изузетан научни допринос, академски углед и људске квалитете професора Дебељковића.
Проф. Гајић је подсетио да је њихово познанство започело средином осамдесетих година, након што је у једној београдској књижари угледао књигу „Аутоматско управљање стохастичким системима“, чији је аутор био тада млади доцент Машинског факултета. „Како сам и сам докторирао на стохастичким системима, пожелео сам да упознам аутора те књиге. Тако је почело наше дугогодишње пријатељство и професионално поштовање“, навео је Гајић.
Он је подсетио да је професор Дебељковић био добитник престижних Фулбрајтове и DAAD стипендије, као и да је веома млад преузео водећу улогу на Катедри за аутоматско управљање Машинског факултета. Говорећи о значају Катедре, Гајић је истакао да је она изнедрила бројне светски признате научнике и професоре, међу којима су истраживачи и професори на универзитетима у Мелбурну, Јужној Калифорнији, Харварду, Прагу и другим академским центрима широм света.
На крају обраћања, проф. Гајић је поручио да је проф. Драгутин Дебељковић оставио дубок траг у науци, образовању и животима својих студената и сарадника широм света. „Машински факултет у Београду може бити поносан на професора Дебељковића и на Катедру за аутоматско управљање, која је захваљујући његовом раду стекла велики међународни углед“, закључио је Гајић.
Сећање на проф. Дебељковића поделио је и проф. Иван Бузуровић са Универзиета Харвард, који се такође обратио видео поруком, истакавши да му је велика част, али и снажна емотивна обавеза да говори о свом некадашњем професору, ментору и сараднику, човеку који је значајно утицао на његов професионални развој.
„Професора Дебељковића сам упознао као студент на Машинском факултету Универзитета у Београду, на смеру за аутоматско управљање, где нам је предавао математичко моделовање и друге предмете из теорије система и аутоматског управљања. Веома брзо сам схватио да се ради о изузетно принципијелном човеку, али још више о оном који је умео да препозна потенцијал код младих људи и да их усмери ка нечему већем од самих оцена испита и академских титула“, истакао је проф. Бузуровић.
Осврнувши се на сарадњу са проф. Дебељковићем, навео је да су током година заједно објавили значајан број научних радова у међународним часописима и на конференцијама, као и више монографија из области управљања и примењене математике. Ипак, нагласио је да најважније наслеђе једног професора није у броју публикација, већ у начину размишљања који оставља својим студентима.
„Професор Дебељковић нас је учио да наука није само професија, већ начин живота. Учио нас је дисциплини, прецизности, одговорности према знању и поштовању према научној истини. Био је човек огромног знања, али без потребе да га користи како би импресионирао друге. Напротив, користио га је да га пренесе на своје студенте“, реко је Бузуровић, нагласивши да значајан део његовог професионалног пута, укључујући и академску каријеру на Харварду, почива на знању и принципима које је стекао управо код професора Дебељковића.
Проф. др Александар Грајић, редовни професор Машинског факулета у пензији, опростио се од проф. Дебељковића, подсећајући на заједничке студентске дане, професионални пут и личне успомене које их везују још од уписа на факултет 1969. године.
Осврнувши се на студентске дане, присетио се заједничких анегдота, укључујући и духовита надметања око тога ко од кога преписује на испитима, као и свечаности на факултету, где су обојица носили лептир-кравате, у духу тадашњих академских традиција.
„Током студија Дебељковић је био познат по ведром духу и склоности надметању са колегама, али и по спремности на шалу и добру атмосферу међу студентима. Сви који смо га познавали прихватали смо ту његову ведрину, шарм и спремност да се нашали у сваком тренутку“, рекао је Грајић.
Говорећи о научном раду професора Дебељковића, Гајић је истакао да је Дебељковић био изузетно продуктиван научник, аутор великог броја књига, монографија и стручних публикација, као и да се посебно бавио и практичним уџбеницима и систематизацијом стручне регулативе из области инжењерства.
На крају обраћања, проф. Грајић је истакао да се јавио као припадник исте генерације и колега са факултета, са жељом да ода признање професору Дебељковићу као једном од најистакнутијих представника своје генерације и Машинског факултета у целини. „Нека му је вечна слава и хвала“, поручио је проф. Грајић.
Најдирљивији тренутак комеморације било је обраћање доц. др Александре Митровић, ћерке проф. др Драгутина Дебељковића, која је у веома емотивном говору говорила о свом оцу, не само као о истакнутом професору и научнику, већ пре свега као о родитељу, ослонцу и животном узору.
Говорећи о личном односу са оцем, истакла је да је њен професионални и животни пут у великој мери био обликован његовим примером, посвећеношћу науци, односу према студентима и академским вредностима које је живео свакодневно. „Учила сам не само из онога што ми је говорио, већ и из начина на који је живео и радио. Можда никада није имао намеру да ме усмери тим путем, али је својим примером обележио све што сам постала“, навела је Митровић.
Посебну захвалност упутила је говорницима који су се током комеморације присетили професора Дебељковића, истичући да су њихове речи дубоко дирнуле породицу. “Свако од вас је дошао са својим сећањем на мог оца и тиме показао колико је био поштован цењен и вољен, не само као професор и научник, него пре свега као човек“, истакла је она.
У наставку излагања прочитала је део предговора академика проф. др Миомира Вукобратовића посвећеног њеном оцу, у којем је посебно истакнут његов значајан научни и педагошки допринос, као и улога у окупљању и усмеравању великог броја младих истраживача и сарадника из земље и иностранства. Између осталог, наглашава се да је проф. Дебељковић својим укупним научноистраживачким доприносом, ентузијазмом у развоју научног подмлатка и високим педагошким стандардима у настави представљао изузетног наставника и признатог научног ствараоца. Резултати његовог рада, објављени у земљи и иностранству, сврставају га међу најистакнутије стручњаке из области теорије система управљања, наводи се, између осталог, у предговору.
Митровић је прочитала и неколико личних посвета из монографија свог оца, које, како је истакла, на најнепосреднији начин сведоче о његовој снажној повезаности са породицом, поштовању према прецима и вредностима које је носио и градио током живота. Обраћање је закључила речима о једној од омиљених мисли проф. Дебељковића да је професорски позив мисија која спаја улогу учитеља, лекара и свештеника, са циљем да студенти, као будући академски грађани, из академског храма знања понесу врлине, мудрост, достојанство и морал.