Мирко Павишић био је тиха, достојанствена и изузетно посвећена личност чија су марљивост, благост и дубока људскост оставили неизбрисив траг на Машинском факултету у Београду. Његов изванредан карактер и допринос истакнути су на комеморативном скупу одржаном у његову част 26. марта 2026. године на Машинском факултету у Београду.
Током дирљивих сећања колега и пријатеља, професор Павишић описан је као изузетан стручњак, али истовремено стрпљив, добронамеран и благ предавач. Иако повучен, поседовао је изузетну унутрашњу снагу којом је превазилазио бројне животне изазове, увек остајући несебичан и брижан колега и пријатељ.
Комеморативни скуп је почео минтом ћутања, а о личности проф. Павишића, његовом професионалном и животном путу говори су декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, научни саветник, проф. др Александар Обрадовић са Катедре за механику и професор емеритус др Александар Седмак.
„Професор Павишић је свој радни век проживео на нашем факултету тихо и достојанствено, што је било својствено његовој личности“, рекао је проф. др Владимир Поповић.
Нагласио је да је Машински факултет заједница у којој сваки појединац доприноси на свој начин – кроз наставу, науку или сарадњу са привредом. „У том контексту, професор Павишић издвајао се као убедљиво најактивнији у настави, што је сасвим логично с обзиром на његово дугогодишње ангажовање на Катедри за механику“, истакао декан. Он се осврнуо и на значај Катедре за механику, наглашавајући њен витални допринос развоју механике као науке на Универзитету у Београду. „Катедра за механику је кључна компонента нашег факултета и поносни смо што смо носиоци ове дисциплине. Наставићемо да радимо на њеном даљем развоју и унапређењу“, закључио је проф. Поповић.
Проф. др Александар Обрадовић, који је са проф. Павишићем делио исти кабинет 15 година, изнео је детаљну биографију и лична сећања на свог колегу и пријатеља. „Не ради се о дужности или обавези, већ о прилици да се каже нешто о нашем колеги који је свој радни век провео марљиво и посвећено“, рекао је проф. Обрадовић.
Павишић је рођен 1953. године у Земуну. Математичку гимназију завршио је 1972. године са две дипломе „Михаило Петровић Алас“, једну за математику, а другу за физику. Већ тада је показивао наклоност ка природним, математичким наукама. Ипак, уписао је Машински факултет, који завршава 1978. године на групи за хидроенергетику са, за то време, изузетно високом просечном оценом 9,19.
„Након кратког запослења у фабрици ‘Иво Лола Рибар’, схватио је да инжењерски посао није за њега и одабрао област коју је заиста волео – механику“, додао је Обрадовић. Професор је градио каријеру постепено: приправник 1979, асистент 1984, доцент 1995, ванредни професор 2001, редовни професор 2015, да би пензију достигао 2018.
Његов магистарски рад, под менторством проф. Славка Ђурића, „Анализа простирања таласа напона и деформације у једнодимензионалним проблемима теорије удара чврстих деформабилних тела“, добио је престижну Октобарску награду града Београда. Иако није наставио истраживање из магистарског због скупих експеримената, окренуо се применама механике на техничке објекте. Проучавао је простирање лонгитудиналних еластопластичних таласа у штаповима. Након тога се, заједно са колегама са Катедре, бавио осцилаторним проблемима везаним за различите техничке објекте као и моделирањем просторних кретања система крутих тела, са применама у роботици.
Даљи научни рад је посветио проблематици механике лома, из које је простекла и његова докторска дисертација „Примена интеграла независних од путање у условима пузања“, одбрањена 1995.године под менторством професора емеритуса др Александра Седмака.
Изводио је све облике наставе на свим предметима Катедре на додипломским студијама на Факултету и на одељењима у Ужицу и Ваљеву, Саобраћајном факултету у Београду и ВТА у Жаркову. Био је коаутор два помоћна и једног уџбеника. На докторским студијама је изводио наставу на предмету Механика удара.
„Мирко својим радом и односом према колегама оставио је неизбрисив траг. Имали смо привилегију да радимо са њим и уживамо у његовом друштву. Нека му је вечна слава“, закључио је Обрадовић.
Професор емеритус др Александар Седмак поделило је дирљива сећања на дугогодишње пријатељство и професионалну сарадњу са професором Павишићем, кроз необичан оквир – „седам епизода на шест адреса“. Његово обраћање на комеморативном скупу открило је личну димензију живота професора Павишића, од студентских дана до пензије.
Пријатељство двојице професора започело је још на трећој години студија на групи за хидроенергетику. Проф. Седмак се присетио како му је Павишић, тих и повучен, помогао да разуме сложене концепте током четврте године студија. „Био сам јако добар студент и углавном сам све знао, али неке ствари које нисам знао и разумео управо ми је Мирко Павишић објаснио“, истакао је он, наглашавајући његову природну даровитост и спремност да подржи друге.
Животни путеви двојице колега поново су се укрстили када су истовремено примљени на Машински факултет као асистенти-приправници – Павишић на катедри за механику, а Седмак на катедри за машинске материјале. Од тада је почела дуга и плодна професионална сарадња која је трајала деценијама. Професор Седмак је открио и делове приватног живота свог пријатеља, укључујући и изазове са којима се Павишић суочавао.
Каријере двојице професора развијале су се паралелно. Проф. Седмак је имао прилику да узврати подршку као ментор на Павишићевом докторату из механике лома. Докторски рад био је изазован јер је Павишић морао да мења научне области услед ограничених ресурса, али уз заједнички труд, успешно је завршен. Овај успех касније је кулминирао избором Павишића у звање редовног професора.
Иако су се последњих година мање дружили услед животних околности, Седмак је нагласио да је њихово пријатељство било „јако, јако лепо“. „Заједно смо студирали и учили. Заједно смо градили каријере на Машинском факултету, од асистента до редовног професора. Дружили смо се и породично. Али мој тихи, препаметни и не баш срећни Мирко, после пола века, нас је напустио. Нека му је вечна слава“, закључио је проф. Седмак.