Проф. Лихуи Ванг: Влада мора да подржи универзитете

„Образовање иде у смеру дигитализације… Влада мора да подржи ове иницијативе и помогне универзитету да створи инжењере који су потребни за будућност. Ако нема подршке државе, биће веома тешко да сами универзитетски наставници и факултети то спроведу.“

проф. Лихуи Ванг

Проф Лиху Ван је стручњак за  Cloud  технологију и Биг Дата на Краљевском институту за технологије у Стокхолму, где је и шеф одсека за производно машинство.  Са њим смо разговарали о предностима увођења нових технологија у производњу, али и изазовима чувања и безбедности великог броја информација.

Шта је Cloud технологија и какву улогу има у Индустрији 4.0?

Сваки пут када људи користе свој мобилни телефон, користе и услуге
Cloud технологије. Добра ствар са овом технологијом је што не морате да платите читав пакет, већ када скинете неки софтверски програм или користите неке њене услуге, плаћате само за то. Информације су свима доступне и могу да се деле. Може да се користи на компјутеру, али и у производњи..

Шта су главни изазови Cloud технолгоије?

У индустрији имамо много информација и, с једне стране, желимо да их поделимо, а с друге, желимо да их зашититимо. Информације су од кључног значаја за компаније – од њих зависи конкурентност компаније. И ту је велики изазов да ли је боље поделити информације или их сачувати за себе. На пример, када одете код доктора ако му не кажете симптоме, он Вам не може помоћи. Исто је са употребом
Cloud технологије у производњи. Ако не поделите инфромације са другима, не могу вам ни помоћи.

Pixabay

С обзиром на количину информација коју треба обрадити и поделити, чини се да је употреба  Cloud техологија веома сложена. Шта су главне препреке у овом процесу?

Ако се користи Cloud платформа за дељење података, те информације, подаци, морају да дођу однекуда. То је повезано са сензорима који примају информације, које могу да буду тачне или нетачне, што је још једно велико питање. Подаци се онда пребацују на Cloud платформу, а следећи корак је анализа података. Обрада сирових података, на начин да добијете нешто што има смисао, неку информацију коју можете да искористите и донесете неку важну одлуку. Тај део је веома тежак. У прошлости, ово су некада радили инжењери, али сада податке шаљемо на Cloud. Неко други мора да их обради и да вам пошаље крајњи резултат. Више је корисника који деле информације и више је слојева, зато се ту отвара и питање безбедности и приватности.

На који начин можемо да решимо те изазове?

Постоје различити начини. На пример, да направите свој приватни
Cloud . Рецимо, корисници којима верујете, сви који познајете у компанији најпре деле информације у различитој структури. Ако  се то добро покаже, онда се формира корпоративни или заједнички Цлоуд.

Нове технологије постављају изазове и пред универзитетете. По Вашем мишљењу у којем правцу ће се развијати високо школство?

Образовање иде у смеру дигитализације. Cloud технологије, сајберфизички системи, интернет и нове технологије постају све важнији. То мора да буде корпорирано у наставне програме. У машинству је обично све веома традиционално. Постоји уџбеник и треба га се придржавати, имате зупчаник и сл. Али, сада нам је потребно мултидисциплинарно образовање. Мислим да се и друге земље и Србија постепено окрећу ка томе да прилагоде студијске програме и да припреме студенте за време које долази. Инжењери нове генерације морају да познају машинство, производно машинство, али и информатику и најновије ИТ технологије. То је велики изазов. Влада мора да подржи ове иницијативе и помогне универзитету да створи инжењере који су потребни за будућност. Ако нема подршке државе, биће веома тешко да сами универзитетски наставници и факултети то спроведу.

(Извор: Ingeniosus – лист Машинског факултета)

Машинство и климатско ратовање: “Ову харфу не свирају анђели”

Аутор: проф. др Момчило Милиновић, Катедра за системе наоружања МФ

Текст књиге коју овде представљам  је инспирисан појавом новог експеримента и експерименталне опреме у облику  радарско- антенског постројења, реализованог у Америци на Аљасци 80-тих година двадесетог века ,скраћено названог ХААРП. То само  подсећа на харфу, али суштински значи високофреквентни радио-спектрални емисиони антенски енергетски систем за дејство на високе слојеве атмосфере и јоносфере.

HAARP – Wikimedia Commonos

Наш факултет је кућа израсла на општим принципима човечанства које својим новим, али и старим знањима и умећима, гради нове машине и тиме, корак по корак, покорава природу…

Кроз доказана сазнања у физици човек кроз градњу машина, од праисторије до данас, формира  нове моделе заједничког, али  и индивидуалног понашања. Тиме ствара нови сопствени лик,  посебно у духовном погледу и то увек све гордији и све даљи од сопствене  природе. Ово је неминовно, јер му је  главна, али скривена алатка у подсвести интсинкт за опстанком, као и несвесни страх од нестанка. Зато му, у креативном стваралаштву, посебно иде од руке једна врста машина, а то су ратне машине и оружје, које увек ,током историје, настају са највећом пажњом и увек успешно, а на велику технолошку корист човечанству.

Историју древних цивилизација красило је на прмер оружје балистичког катапулта, иако није постојало сазнање данашње савремене њутновске механике о гравитационом пољу и потенцијалној енергији претвореној у кинетичку енергију на циљу.  До данашњег дана машина звана оружје, принцип трансформације енергије није променила. Ни код ватреног, а ни код нових оружја, где  хемијску енергију барута, светлосну код  ласера  или електромагнетску код радара, претвара у кинетичко и/или потенцијално деловање на циљ.

Данас коначно, полако, сазрева свест, да је планета Земља са својим природним омотачима, магнетосфером, јоносфером и атмосфером физички и органски уравнотежена са Сунцем. Оно је  једини могући извор свих потенцијалних енергија које човек упште може да користи за било какве машине, па наравно и оружје, и то од гравитационог пра-катапулта, па до ласера и електромагнетског оружја.

Aurora Borealis – Pixabay

Тешко да можемо да се отмемо утиску о  аналогији са машином званом ХАРП која је тема ове  књиге , и то само као нови катапулт, уствари победничко оружје, баш као некад. Ова машина данас, уствари, користи фрквентне транспортне и рефлексионе потенцијале јоносфере да генерише  електромагнетски пројектил, затим га пошаље на циљ и то,било где на планети, прецизно иза хоризонта, мењајући успут можда: климу на циљу; земљину кору, пенетрирајући кроз земљу ради откривања чврстих силоса са мега ракетама; водени омотач, јер пролаз кроз воду ради откривања супер подморница и торпеда судњег дана; атмосферски омотач, јер пролази кроз етерски простор рушећи комуникацију ,управљање и навигацију, али ако затреба и људску свест, делујући на људски мозак и мењајући колективно и групно понашање.

Дакле, можда служи као нова технологија за вештачку стимулацију јоносфере, атмосфере геосфере и хуманосфере , али је, можда, само уређај за сакупљање научних сазнања о наведеном, о чему питања поставља баш ова књига .

Пратећи више од двадесет година рађање оваквих експеримената како на Истоку тако и на Западу, аутори ове књиге у уводу износе кратки историјат проналазака и открића, која су предходила изградњи система ХАРП, да би у првом поглављу покушали да опишу научне инспирације, лабораторије и цео опус потребан  за разумевање,  али и злоупотребу Теслиних идеја о бежичном преносу енергије .

Никола Тесла – Wikimedia Commonos

Затим, у другом поглављу описују, грубо, како да се секцира јоносфера и подведе под стање човекове, а не сунчеве контроле, и наравно, подвргне лабораторијској контроли. Уз наведене доказе о изградњи лабораторија, аутори ипак наводе  буђење свести  научника и сумње у шта све може да се претвори рад на оваквим експериментима. 

Треће поглавље,  као круну наводи Теслине идеје кроз 12 нових, америчких, патената рођених баш у време хладноратовских тензија 80-тих година кад је свет био биполаран, дубоко подељен и снажно оптерећен сукобима две суперсиле.  Овде се открива пре свега, војна намера за остваривање стратегијске надмоћи Америке, иако, ни ондашњи Совјетски Савез није остајао невин, или је чак понекад и предњачио у „харповању”. Ту се разматра и могући утицај експеримента на стимулисање људског мозга.

У четвртом делу, аутори описују аспекте њихове борбе против таквог експеримента. Критикујући овакве експерименте, наводе да они изазивају температурске промене земљиног окружења и општи неповратни климатски дебаланс на планети. Аутори сматрају да је светски лидер оваквих идеја ипак Америка, која је, како се наводи, почела да разуме научне садржаје Теслиног недовршеног рада, али, нажалост, не и његове моралне погледе на могуће злоупотребе, због чега је, уосталом и прекинуо своја истраживања на Лонг Ајленду давних година прошлог века.

Pixabay

У додатку, аутори, али и српски издавач, кроз бројне патентне прилоге, по чему је наше издање другачије од оргинала, најављују 21. век,  који се није одрекао ниједног од постављених технолошких циљева градње  ХААРП-а. Шта више, допринео је развоју нове технологије сличне намене знатно мањих димензија, познатих само ужој стручној и научној јавности, с циљем примене у новим концептима ратовања нелеталним оружјима.

Аутори позивају да се стане на пут злоупотреби великог сабраног знања човечанства за војне технологије које, иако најнапредније, нажалост, ипак користе физичке, најнеповратније, енергетско-ентропијске процесе опасне за природно окружење. Данас, уз повратак хладног рата, и новог триполарног владарског света – Америка, Русија Кина ,као и чак Европа, свакако располажу својим ХААРП технологијама за скенирање јоносфере пуно већих потенцијалних капацитета од оних, потребних само за експериментална истраживања. 

Коначно, морално ратно питање је, сме ли ико поново да вређа јоносферу, без обзира да ли је користи као пругу за нове тешко ухватљиве хиперсоничне пројектиле, бесконачних домета, или је, тобоже, брани дејством снажних електромагнетских импулса са земље у игри поново испровоцираном и васкрслом америчком, али и руском рату звезда насталом још из времена када је ХААРП био велика тајна.

Читање ове књиге, подстиче на размишљање о питању да ли технолошки его човечанства у свом ширењу, види само величину и лепоту својих достигнућа, или схвата да је својим сазнањем, истовремено неслућено повећао додир са новим незнањем и ушао у нови, непознати ризик од употребе технологије. У времену које долази препознаваћемо један по један елемент овог новог здруженог деловања машинства, електротехнике, техничке физике и космоса. То ће отворити нова питања у вези, сада већ, политизованог термина одрживог развоја. Јер, једини стварно одржив је онај ко има знање и ко нешто уме.

Нека наши студенти и професори постану интегратори и саучесници нових облика интеграције енергије, јер је одрживо само оно што је хумано, па макар то биле, иако звучи парадоксално, и саме ратне машине које чувају потенцијале енергије убојних средстава ради мисије одвраћања од зла. Дакле, опасне машине са добрим намерама. Можда ћемо у будућности имати и тигрове и крокодиле као кућне љубимце.

(Извор: Ingeniosus – лист Машинског факултета)