У време убрзаног технолошког развоја, постојећа знања све више застаревају, а количина новог знања расте невероватном брзином. Стручњаци предвиђају да ће у наредних 20 година настати око 60% нових занимања, која још увек нису позната. Економски развијене земље увелико раде на изградњи система за целоживотно учење. Знање је нова светска валута и најважнији ресурс савременог пословања и развоја.
Да ли је знање привлилегија богатих, или је недовољно искоришћен ресурс и земаља у развоју, међу којима је и Србија? Које су предности, а шта су изазови домаћег образовног система и коју улогу могу да имају Машински и други факултети у дефинисању националног система целоживотног учења? О овој теми разговарали смо са доц.др. Миланком Јездимировић, самосталним лиценцираним предавачем за едукацију и буџетирање акционих планова и стратешких докумената у складу са стандардима ЕУ. Она је на Машинском факултету одржала предавање посвећено управо експанзији образовних потреба у свету, али и изазовима који на том плану очекују Србију као земљу кандидата за чланство у ЕУ.
Госпођа Јездимировић је по образовању дипломирани правник и доктор економских наука. Професионалну каријеру је започела у Министарству финансија, где је 25 година радила у сектору за планирње буџета и јавних финансија Републике Србије. Седам година је провела у пословном банкарству. Обављала је функцију генералног директора компаније „Дунав осигурање“. Иако у пензији, од 2013. године је консултант Светске банке, а тренутно учествује на једном пројекту реформе правосуђа у оквиру преговарачког Поглавља 23, који се, као подршка Високом савету судства, реализује у сарадњи са немачком организацијом ГИЗ.
Развој знања се планира, он се не догађа сам од себе, истакла је госпођа Јездимировић. С тим у вези она је подсетила на нови Закон о буџетском систему који је усклађен са европским стандардима и пружа могућност једној установи да донесе свој прогамски буџет (стратешки вишегодишњи план развоја) и дефинише развојне циљеве. У току припреме тог плана средства се не буџетирају одмах. Прво се утврђују циљеви шта је то што би једна високообразовна установа желела да унапреди у наредном периоду. Затим се доносе стратегија развоја и акциони план за њено спровођење, а утврђивањем годишњих оперативних планова и захтева према буџету почиња њихова постепена реализација.
„Када матично Министарство просвете, науке и технолошког развоја види да факултет има стратегију, односно, дугорочну линију развоја, акциони план, да је поступано по светским стандардима програмског буџетирања и, што је најважније, да тај план даје учинковитост, свакако ће га уврстити у прве приоритете и правдати потребу његовог финансирања пред Министарством финансија. Машински факултет, у том смислу, има добре адуте да буде међу првим приоритетима, истакла је госпођа Јездимировић.
Подсетила је да је циљ предавања био да се укаже не само на то докле је Србија стигла у преговарачком процесу са ЕУ, него и какву улогу образовна сфера може да одигра уколико знање стави у функцију на потпуно новим принципима – као услугу пружања знања. То би, како је навела, омогућило високошколским установама, Машинском факултету посебно, да кроз сарадњу и размену знања с привредом, дођу до нових извора финансирања, што би у великој мери растеретило буџет РС, истакла је наша саговорница.
Пројектно размишљање је важно и за аплицирање према фондовима ЕУ. Према речима наше саговорнице бриселска администрација је упозната са степеном развоја сваке државе кандидата за чланство и зна да земља у развоју, као што је Србија, нема могућности да се сама развија. За подизање развојног капацитета намењени су предприступни фондови који још увек нису довољно искоришћени.
Кад је реч о сфери образовања добро је што акценат на едукацији и то је добра прилика за Машински факултет и Универзитет у Београду у целини да покажу да образовна струка у Србији има капцитет да пружи потребно знање. Бенефити би били вишеструки. Посебно за Србију као земљу кандидата у развоју, којој би додатни приходи у буџету добродошли за финансирање јавност сектора, закључила је је доц.др. Миланка Јездимировић.
(Аутор: Ивана Субашић)