Током своје вишедеценијске традиције Машински факултет је поред значајног доприноса развоју науке и образовања у Србији, различитим активностима на ширем друштвеном плану, посебно кроз неговање културе сећања на најважније догађаје у историји нашег народа, у великој мери доприносио очувању основних националних вредности и интереса. Једна од таквих активности је и недавно предавање “Савезничка бомбардовања Србије 1943-1944. године”. О овој теми, која још увек није потпуно научно истражена и изазива различите погледе и виђења, говорио је историчар, проф. др Момчило Павловић.
Савезничко бомбардовање Србије у Другом светском рату трајало је од октобра 1943. до новембра 1944. године. Први град који су савезници бомбардовали био је Ниш, 20. октобра 1943. године, а последњи град који је бомбардован било је Ужице, 21. новембра 1944. године.
Позадина савезничких бомбардовања градова Србије, налазила се у проценама савезничких војних стартега, а све се догађало у склопу завршних борби за ослобођење Србије у Другом светском рату. Марта 1944. године формирана је специјална јединица Балканске ваздухопловне снаге (Balkan Air Force) чији је задатак био бомбардовање циљева на Балкану.
“Дакле, не постоји бомбардовање српских градова. У документацији то не стоји. Бомбардује се читава јужна Европа и означена су четири циља: немачко ваздухопловство, фабрике кугличних лежајева, рафинерије нафте, комуникације, како и се спречило евентуално искрцавање Немаца на обалу Јадрана у Далмацији“, навео је Павловић.
Иако се савезничка бомбардовања, посматрано у ширем контексту, објашњавају као нужност војних акција на простору читаве Европе, професор подсећа на чињеницу да су за 13 месеци, колико су савезнички авиони у разним мисијама бомбардовали циљеве по Србији, жртве и материјална разарања надмашили сва ранија бомбардовања, укључујући и немачко бомбардовање Београда и других градова у Србији, априла 1941. године.
Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички. „Док су прва два релативно мерљива, друга два циља су спорна и могу се различито тумачити, правдати и оспоравати у зависности прикупљених историјских извора и њиховог тумачења. Али се цивилне жртве и материјална разарања не могу порећи“, наглашава наш историчар.
Савезничка бомбардовања циљева у Србији 1943–1944. разне политичке и војне групације различито су тумачиле и доживљавале. За квинслишку власт то су били злочиначки и терористички напади на српски народ, док су припадници Југословенске краљевске војске у то време били напуштени од савезника. С друге стране, партизански покрет је од краја 1943. године био признат као борбено ефикасан савезник на терену и политички и војно је помаган од савезника. Савезници су спасли Тита заробљавања у немачкој операцији на Дрвар, а савезнички авиони су често били ваздушна подршка партизанским јединицама на терену.
С тим у вези, проф. Павловић подсећа на договор Јосипа Броза Тита са савезничком командом у Италији, 6. августа 1944. године, о координисаним ваздушним дејствима, а на основу захтева са терена, односно из Главног штаба Србије са циљем да се помогну дејства НОВЈ на плану пораза окупатора. Технички, договор је предвиђао да се са терена, из Главног штаба Србије, на чијем челу се налазио Коча Поповић, упућују захтеви савезницима, са јасним образложењем, односно метама, уз захтев за савезничку ваздушну подршку“, наводи Павловић.
(Wikipedia)
Од октобра 1943. до новембра 1944. године америчко и британско ваздухопловство је на територији Србије извело више од 120 стратегијских бомбардерским мисија. Осим у Нишу где је по типу авиона П38 бомбардовање било тактичко, сва остала су изведена стратешким бомбардерима Б17 и Б24. У тим бомбардовањима је учетвовало више од 3.700 бомбардера и бачено 9.500 тона распрскавајућих и запаљивих бомби.
Савезнички авиони су бомбардовали циљеве у укупно 33 града/насељена места у Србији. Најчешће бомбардовани градови су Ниш, 14 пута, Београд 13 пута, Нови Пазар осам пута, Краљево и Суботица седам пута, Нови Сад шест пута, Сјеница и Пећ пет пута, Лесковац, два пута. Најразорња бомбардовања, по материјалним разарањима, а посебно по цивилним жртвама претпрпели су Београд и Лесковац.
„Крвави Ускрс“, како jе названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме jе погинуло више од 2.000 људи, дуго jе био табу тема, а ни данас са њега ниjе потпуно скинут вео таjне. Два дана заредом, савезници су у склопу шире акције бомбардовања циљева на Балкану, разорно бомбардовали Београд. Првог дана Ускрса, 16. априла, примарни циљ мисије био је аеродром Брашов у Румунији, али је услед лошег времена и густе облачности мисија напуштена и гађане су, према извештајима пилота, секундарне мете у Београду (аеродром, ранжирна, тј. железничка станица и фабрика авиона). Сутрадан, 17. априла примарни циљ је био Београд, односно, мост на Сави, железничка станица, фабрика „Рогожарски“, фабрика авиона „Икарус“ и аеродором Земун.
(Wikipedia)
С тим у вези подсећа да је југословенска влада у Лондону, уложила је писани протест Форин офису указујући на велике цивилне жртве и разарања. Министар иностраних послова Богољуб Јефтић посебно је указивао на политички аспект бомбардовања позивајући се на емисије Би-Би-Сија у којима је истицано да су бомбардовања предузета од стране савезника на захтев маршала Тита, што им је, како је навео, давало више политички него војнички карактер. Јевтића је примио стални секретар у Форин офису убеђујући га да је и бомбардовање Београда део опсежних операција против непријатеља. Међутим, у белешци после разговора забележио је да Јевтићу није могао да обећа да ће бомбардовања престати али да му је пренео да су пилотима дате инструкције да бомбардују само војне објекте, уз констатацију да би њему лично било много пријатније да је Би-Би-Си објаснио бомбардовање на овој линији, него на начин на који је то учинио.
У акцији „Недеља пацова“, 6. септембра 1944, на краљев рођендан, савезничке снаге бомбардовале су Лесковац, који је пре рата важио за један од привредно најразвијенијих градова и потпуно га разориле. Савезнички бомбардери у пратњи 20 ловаца, уништили су и око 1.800 објеката у ширем центру града, а том приликом, како се процењује, страладало је 2000 људи. Циљ ове операције био је да спречи повлачење немачких окупационих снага из Грчке. Иако се веровало да је у граду стациониран велики број немачких и бугарских војника испоставило се да то није тачно.
„Данас знамо да је овај град бомбардован у склопу координисане акција Балканских ваздухопловних снага и партизанског вођства, Врховног штаба на челу са Титом и Главног штаба на челу са Кочом Поповићем и британских мисија које су се налазиле у тим штабовима“, закључио је проф. Павловић.
Предавање проф. Момичила Павловића организовало је Удружење „Пријатељи српске културе“ у сарадњи са Машинским факулетом и професором емеритусом др Александром Седмаком, а догађају је присутвовао и декан Машинског факулета, проф. др Владимир Поповић, наставници и сардници факултета, као и бројни угледни гости и љубитељи српске историје.
(Извор: Машински факултет)