Проф. др Миленко Јовичић, редовни професор у пензији, некадашњи продекан за финансије и неуморни хроничар Машинског факултета у Београду, преминуо је у среду, 20. марта 2024. године, у 89. години живота.
Његов изузетан рад у настави, струци и науци памтиће генерације студената, колеге, професори и инжењери. Остаће у трајном сећању колегама са Катедре за производно машинство, а Машински факултет биће му заувек захвалан на привржености факултету и посвећености пручавању његове историје. Датум Комеморативне седнице посвећен професору Јовичићу биће накнадно објављен.
О професору Јовичићу
Професор Миленко Јовичић рођен је 1935 године у Јежевици, недалеко од Пожеге, где је 1946. године завршио основну школу. У пролеће 1949. године са Пожешком омладинском радном бригадом учествује у изградњи Београда. Одатле је упућен на даље школовање у Школу ученика у привреди при руднику Трепча у Старом Тргу, коју је завршио 1952. године са одличним успехом. Школовање наставља у СТШ „Петар Драпшин” (вечерње радничко одељење) у Београду, коју је и з рад у предузећима „Метал” и „Индустрија прецизне механике”.завршио 1956. године, такође са одличним успехом.
Студије машинства уписао je на Машинском факултету Универзитета у Београду 1956. године. У првој години студија до марта 1957. године радио у предузећу Индустрија прецизне механике, затим је прводобио стипендију Универзитета у Београду и Индустрије мотора у Раковици. У току студија радио је повремено у предузећима ИМТ, „Давид Пајић” и „Геомашинa” на пословима припреме производње и пројектовања производа. Дипломирао је 22. новембра 1960. године на индустријско-производном одсеку из предмета Машинска обрада II под менторством проф. Владимира Шолаје.
Исте године запослио се на Машинском факултету као стручни сарадник, а фебруара 1961. године изабран је у звање асистента за предмет Машинска обрада. Последипломске студије на Машинском факултету уписао је 1963. године а завршио средином јуна 1966. године, одбраном магистарског рада на тему „Студија и истраживање основних проблема оштрења резних алата”. За доцента је изабран 1970. године. Докторску дисертацију је такође одбранио на Машинском факултету 1975. године на тему „Прилог истраживању процеса обраде брушењем са посебним освртом на дефинисање критеријума за одређивање постојаности тоцила”. За ванредног професора за предмет Алати и прибори изабран 1977. године, а за редовног професора унапређен 1983. године за групу предмета производног машинства.
Током 37 година рада у настави, осим у Београду, предавао је и у новоотвореним одељењима Машинског факултета у Крагујевцу, Краљеву, Ваљеву, Ужицу и Жаркову. Наставу је држао и на Вишој металској школи у Новом Београду, ако и на Одсеку за механизацију Пољопривредног факултета у Земуну. По пензионисању на Машинском факултету у Београду крајем 1997. године, четири године је био ангажован као редовни професор по позиву и на Машинском факултету Универзитета у Српском Сарајеву.
Био је ментор више од 550 дипломских радова (од којих 20 експерименталног карактера), 12 магистарских радова и 8 докторских дисертација. Дао је вредан допринос уџбеничкој и стручној литератури, као аутор и коаутор 15 уџбеника и приручника намењених универзиетској настави, као и за средње и више школе машинске струке.
Од почетка академске каријере на Машинском факултету активно се бавио стручним и научним радом у области производног машинства. Област његове научне и стручне делатности је Производно машинство, и то уже: Технологија обраде резањем и деформисањем, обрадљивост материјала, обрада брушењем, резни алати (материјали резних алата, њихово испитивање и оштрење), пројектовање, прорачуни и испитивање алата за израду делова од лима, пројектовање и прорачуни помоћних прибора и друго.
Учествовао је у више од 30 научно-истраживачких пројеката. Објавио у часописима и јавно саопштио на стручно-научним скуповима у земљи и иностранству око 90 радова. Као аутор и коаутор написао је две монографије: „Обрада брушењем, идентификација карактеристика стања и оптимизација процеса“ и „Обрада резањем тешкообрадљивих метала и легура”. Коаутор је и две публикације: „Проф. др. Павле П. Станковић-педагошки и научни доприноси у области производног машинства” (сећање поводом 100 година од рођењаи „Проф. др Владимир Б. Шолаја – педагошки и научни доприноси у области производног машинства и изучавања историографије инжењерства у Србији”. Био је рецензент више од 25 средњошколских уџбеника, као и уџбеника за више школе и факултете. Као сарадник Српске енциклопедије урадио је девет биографских одредница из области производног машинства.
Био активан у друштвеном раду на Машинском факултету у Београду, Београдском Универзитету, стручним организацијама и удружењима. На Факултету је обављао функцију продекана за финасије. Био је и председник и више комисија и одобра, између осталог и одбора за издавачку делатност, руководилац ООУР-а за производно и привредно машинство и председник Извршног одбора Савета Машинског факултета. Био је и члан Просветног савета Републике Србије, председник Комисије за машинску и енергетску струку средњег образовања Просветног савета, Руководилац Одељења Машинског факултета у Ужицу 1990/91., као и председник Градског одбора удружења алатничара и секретар Републичког одбора савеза алатничара Србије. Био је и члан Комисије за алат Југословенског завода за стандардизацију, као и члан Уређивачког одбора часописа „Техника“ и одговорни уредник сепарата „Машинство”.
Носилац је бројних награда и признања, међу којима су: награда Привредне коморе Београда за најбољу докторску дисертацију из техничких наука одбрањену у 1975. години, Октобарска награда Скупштине града Београда за монографију „Обрада брушењем, идентификација карактеристика стања и оптимизација процеса” као најбоље дело из области техничких наука објављено у Београду у 1987. години, Плакета и повеља „Проф. др Павле П. Станковић” додељена од стране Заједнице институција производног машинства Југославије 1994. године за укупан допринос развоју производног машинства и Специјална плакета Савета Машинског факултета 1995. године поводом Дана факултета за 35 година рада на Факултету и менторство 500 дипломских радова.