Mала хидроелектрана МХЕ „Темац“ која се налази се на реци Темштици, подно Старе планине, у непосредној близини села Темска и недалеко од Пирота, била је одредиште недавне стручне посете студената и запослених на Машинском факултету у Београду. Посета је организована на иницијативу и захваљујући координатору за инвестиције и експлоатацију у „ЕПС обновљиви извори“ д.о.о., мр Милутину Продановићу. Као дипломац Машинског факултета у Београду, годинама несебично подржава и помаже матични факултет и Катедру за пољопривредно машинство, са које је поникао.
Хидроелектрана је пуштена у рад 1940. године, после шестомесечне интезивне градње. Првобитно је електричном енергијом снабдевала гумарску индустрију у Пироту, а управо су предузимљиви пиротски индустријалци и власници фабрике „Тигар“ покренули изградњу саме електране. Камена и лучна брана висине 5 метара и дужине 50 метара била је дело првог пројектанта српских хидроелектрана Аћима Стевовића, професора Техничког факултета Универзитета у Београду.
Доводни тунел и доводни цевовод пречника 1,6 метара и дужине 18, односно 37 метара обезбеђују инсталисани проток од 4,65 метара кубних воде по секунди. Три Франсисове турбине и исти број генератора у машинској сали електране остварују инсталисану снагу од 0,8 MW. Интересантан је податак, да је турбина, која је постављена при изградњи електране, прва турбина произведена у Србији, пре Другог светског рата. Ову, од свих највећу турбину произвела је домаћа компанија Пејић, Стефановић и комп. из Ниша.
Мини хидроелектрана „Темац“ није само хидроенергетско постројење које производи струју, него је и културно-истројски споменик, који на најбољи начин сведочи о светлом делу техничког развоја наше земље и представља непроцењиво благо Србије. Посетиоце не оставља равнодушним ни природно окружење у којем је електрана смештена.
Кањон реке Темштице неодољиво подсећа на Велики кањон реке Колорадо. Део литица сачињен од црвених стена надвија се над самом електраном, а у реци је уочљив црвени песак. Брана и машинска сала електране налазе се с различитих страна једне од литица, а спојене су тунелом и цевоводом. Делимично укроћена браном, река Темштица, чији је водоток искоришћен за пад према турбинама, меандрира низводно око црвених литица више од једног километра. Затим се са враћа ка електрани с оне стране литице где су машинска зграда и пратећи објекти. Најпре, умирена попут какве равничарске реке, а затим опет убрзана и успенушана у својим вировима. Овај, готово, „хобитовски пјезаж“ надопуњују хук реке и цвркут многобројних птица.
Путовање кроз оазу нетакнуте природе завршено је посетом оближњем манастиру Темска из 14. Века, посвећеном Светом Ђорђу.
(Извор: Катедра за пољопривредно машинство)