Да бити успешан спортиста није никаква препрека за врхунско образовање и професионалну каријеру показује пример Драгољуба Кочовића. Некадашњи шампион у каратеу, репрезентативац. Тренер који је изнедрио многе генерације успешних каратиста. Први човек карате савеза… Упоредо je остварио и успешну каријеру машинског инжењера. У земунском Телеоптику радио је на многим важним пројектима – тенк Т-84, противоклопна вођена ракета “Маљутка”, ракетне главе за навођење за противавионске ракете “Стрела” и “Игла”…
Како сте успели да спојите машинство и карате и будете успешни на оба поља?
Да будем искрен, мој први спорт је био фудбал. Све до студија играо сам за краљевачки “Карађорђе”, а затим сам се определио за карате. Љубав према том спорту одредила је моју будућност. Већ пет деценија сам у каратеу и то се неће променити. Када је реч о машинству, имао сам велику жељу да упишем те студије и полагао сам пријемни у Београду, Новом Саду и Крагујевцу. Положио сам испит на сва три факултета, али на молбу мајке одлучио сам се за Машински факултет у Крагујевцу. Ту сам завршио прве две године студија. У то време сам озбиљно почео да се бавим каратеом. Тренирао сам у карате клубу “Раднички” и убрзо сам постао првак Србије, а затим и Југославије.
На наговор Јорге, прешао сам у “Црвену звезду” и наставио студије на Машинском факултету у Београду. После годину дана из “Звезде” прелазим у “Партизан”. Моја каријера каратисте је ишла узлазном линијом и у то време сам већ био успешан репрезентативац. Упоредо с тим, све до дипломирања, водио сам и карате клуб “Машинац”, а организовао сам и обезбеђење чувених играники на Машинском факултету.
По завршетку студија, природно, размишљао сам о запослењу. Можда ће садашњим студентима изгледати нереално и незамисливо, али у то време, као дипломирани инжењер машинства, примљен сам чак у девет предузећа. Иако стипендиста краљевачке “Фабрике вагона” одлучио сам се за “Телеоптик”. У то време “Телеоптик” је била велика фабрика. Запошљавала је пет хиљада људи. Радили смо за војску. Тада креће моја каријера машинског инжењера и озбиљно бављење машинством. Радио сам и на војним и на цивилним пројектима. Није било ствари које инжењери Телеоптика нису могли или знали да направе. Све иностране војне делегације од Африке до Русије долазиле су у нашу фабрику.
Убрзо сам схватио да нећу моћи истовремено да радим тако одговоран посао и да учествујем на карате турнирима. Тада сам престао да се такмичим, али сам и даље остао у каратеу. Основао сам и водио карате клуб “Раковица”. Крајем 80-тих одлуком Карате савеза СФРЈ изабран сам за селектора карате репрезентације Југославије. Међутим, све више се наслућивао распад државе. Окренули смо се јачању карате спорта у Србији и успели смо у томе. Карате је у тим несигурним временима био једини спорт који је имао пролаз на такмичењима свуда по свету. Иако смо се сусретали са многим тешкоћама, направили смо сјајне резултате. Мислим да у историји спорта, а карате спорта посебно, такве резултати је тешко поновити.
Као студент водили карате клуб “Машинац”. Тада је универзитетски спорт био другачије организован. На жалост, данас је то другачије. Како вратити спорт под окриље Универзитета?
Спорт је здравље нације. То је питање које мора да се решава системски – од вртића до “трећег доба”. Када сам дошао на место заменика градског секретара за спорт покренуо сам иницијативу за јачање студентског спорта, оснивањем факултетских лига и сл. На том плану успотавили смо добру сарадњу са Универзитетским спортским савезом. На ту тему сам разговарао и са деканима појединих факултета БУ. Да заједно радимо на томе да студентски спорт у Србији заживи на сличан начин као на америчким универзитетима. Само здрав човек може да буде добар студент и користан за своју заједницу.
Да ли је на Машинском факултету, осим вас, било још успешних каратиста?
Да, било је. Стојчић Славко је један од њих. Мислим да сада живи у Смедереву, где је радио у “Железари”. Затим, двојица колега са истим презименом, Дрндаревић. Колега Филиповић, који је касније радио у Ауто-мото савезу. И многи други. Карате клуб “Машинац” учествовао је на Машинијадама које су тада биле организоване широм Југославије. Сећам се да смо на Машинијади на Тјентишту освојили прво место. Осим каратиста учествовали су џудисти, стрелци, атлетичари и многи други спортисти. На Машинијаде се ишло са неколико аутобуса.
Да се вратимо у време када сте радили на обезбеђењу игранки на “Машинцу”. Како је то тада изгледало?
Игранке на МФ су биле најбоље у граду. То је било другачије време него што је данас. Строго се поштовао ред и никада није било проблема. С обзиром да је МФ био претежно “мушки” факултет, за девојке је улаз био бесплатан. У то време кружиле су анегдоте да девојке које заврше факултет и желе да се удају дођу на игранке на “Машинац”. Чести гости биле су многе познате личности. Сећам се да су долазили Биља Крстић, кошаркашки асови Далипагић, Кићановић, Славнић, ватерполисти Мирко Снадић, Урош Маровић и многи други.
Мада на другачији начин и данас сте врло активни у свету спорта. Као заменик градског секретара за спорт и омладину залажете се да спорт буде свима доступан, посебно деци и младима.
Залажем се да спорт буде доступан свој деци. С тим у вези, Градски секретаријат ради на организацији бесплатних спортских активности за младе. Финансирање треба да преузме држава. На тај начин родитељи ће бити растерећени, а деци ће бити омогућено да се баве спортом којим желе. Иначе, Градски секретаријат је пуно урадио на развоју школског спорта. Организовали смо велики број такмичења у која су укључени школарци са територије Београда. Врло је важно што тај програм обухвата и лекарске прегледе. На тај начин дошли смо до податка да 60 до 70 одсто наше деце има неки деформитет кичме, колена или стопала. Програм је сада заживео и на нивоу Републике. С друге стране, за четири године, колико сам на овом послу, успели смо да направимо халу за атлетику, порпавимо многа спортска игралишта у граду, као и помоћну дворану у Арени и др. У плану је изградња атлетског стадиона на Новом Београду. С обзиром да имамо врхунске стрелце, атлетичаре, куглаше, планирамо изградњу посебних објеката за ове спортове. Организовали смо и многа велика спортска такмичења као што је Европско дворанско првенство у атлетици, Европско првенство футсалу, првенство у ватерполу итд.
Председник сте и Спортске академије Кочовић. Осим каратеа, какве програме још нудите?
На Академији су заступљене две врсте делатности – обука за тренере и спортски програми. На обуку углавном долазе свршени дипломци Факултета за физичку културу, који током студија имају теоријску обуку, а код нас се обучавају практично. Велики број фитнес тренера који су прошли нашу обуку, сада раде у иностранству, а не мали број њих отворио је своје фитнес центре. Академија Кочовић у Београду има пет центара у којима људи уз надзор стручног тренера вежбају – у теретани, фитнес, карате и сл. Сада отврамо и амбулату за праћење здравственог стања сваког нашег корисника и на основу тих података одредиће се врста и интензитет тренинга. Планирамо даљи развој, али то тражи и велика улагања. На крају, желим да обрадујем студенте Машинског факултета. Наиме, договорили смо се, да свим студентима који имају оверен семестар дамо знатне попусте у свим нашим центрима у граду.
(Извор: Машински факултет)