Прва инклузина академија уметности у Србији носиће име „Проф. др Ђорђе Козић“, у част уваженог професора Машинског факултета у Београду, који је дубоко веровао да је уметност, посебно музика, добар подстицај интелектуалном развоју и социјалној инеграцији деце, посебно деце са различитим облицима инвалидитета и сметњама у развоју. Ова иницијатива најављена је на комеморативној седници посвећеној овом свестраном ерудити, врхунском стручњаку за термодинамику, изузетном инжењеру, заљубљенику у музику и аутору музичког дела „Часовничар“ – прве инклузивне опере у Србији.
Својим радом у настави, науци и струци проф. Ђорђе Козић је дао велики допринос угледу и престижу Машинског факултета. Свет око себе није сагледавао само с практичне, инжењерске стране, него и са уметничке и филизофске, тражећи у свему дубљи смисао и формулу универзалности и општости. Његову јединствену личност красили су блага нарав, посвећеност науци, а пре свега умеће да сликовито и са лакоћом објасни и најтеже појмове и законе у термодинамици, као што су појам ентропије и Други закон термодинамике. Његовим одласком Катедра за термомеханику и Машински факултет су изгубили много, истакнуто је, између осталог, на комеморативном скупу који је у његову част одржан у четвртак, 07. новембра, у присуству најближих чланова породице, колега, сарадника и пријатеља.
Скуп је почео минутом ћутања, а о свестраној личности проф. Козића, његовом академском и научном раду говорили су проф. др Владимир Поповић, декан Машинског факултета, проф. др Милош Бањац, шеф Катедре за термомеханику, као и његов дугогодишњи пријатељ и колега, проф. др Милан Лечић, шеф Катедре за механику флуида.
„У оваквим приликама уобичајено је да о нашим драгим професорима или члановима колектива кажемо неку лепу реч. О професору Козићу се много штошта може лепог рећи. Био је свакако предавач који је остао запамћен на Машинском факултету. Када је реч о предавањима, многе генерације студената су га сматрале једним од најбољих професора. Студенти су волели термодинамику на начин на који је он предавао. То се не може рећи за сваког од нас“, рекао је проф. др Владимир Поповић.
Говорећи о јединственој личности проф. Козића у први план је истакао његове бројне теленте који, како је навео, нису били везани само за термодинамику. „Ово је свакако прилика да се присетимо и тих талената. С друге стране, професор је био веома везан за Машински факултет. Много времена је проводио овде, па чак и ове последње године, када је здравље почело да га издаје. То говори о томе да је проф. Козићу факултет на неки начин био, не друга, него прва кућа. Тако је живео и радио“, закључио је декан Машинског факултета.
У име Катедре за термомеханику, на којој је проф. Козић провео готово читав свој радни век, присутнима се обратио проф. др Милош Бањац.
„За нас који смо са њим радили и који је био наш професор, проф. Козића памтимо као изврсног предавача, човека креативне и јединствене личности, благе нарави, отвореног ума, пријемчивог за нове идеје, различита мишљења и гледишта. Посебно ћемо га памтити по предивним предавањима, оригиналним и сликовитим описима и објашњењима најтежих термодинамичких појмова. Истовремено, памтићемо га и као врсног уметника и музичара који је ненаметљиво и тек понекад и са нама поделио своје раскошно музичко и уметничко умеће“, рекао је, проф. Бањац, а затим се осврнуо на богату академску и начуну каријеру и доприносе проф. Козића у области термодинамике.
Проф. др Ђорђе Козић је на Машинском факултету провео 37 година. Био је шеф Катедре за термомеханику и шеф Центра за теоријску и примењену термомеханику и сагоревање Машинског факултета. Предавао је предмете „Темодинамика“ и „Пренос топлоте и масе“, на основним студијама, као и више предмета за примењену термомеханику на постипломским студијама. Био је ментор за више од 100 дипломских радова, 4 магистарске тезе и докторских дисертација.
У свом богатом научном опусу бавио се истраживањима процеса који се стварају у вртложним цевима, изучавањем процеса прелажења топлоте са оребрених површина, енергетском анализом турбулентних струјања, процесима преношења топлоте и супстаце у процесима сушења, топлотним пумпама, складиштењем водоника помоћу неуронских мрежа, тачностима и квалитетом мерења термодинамичких површина. Учествовао је или руководио већим бројем пројеката Републичког фонда за науку и Републичког фонда за технолошки развој. Међу њима се издвајају пројект „Демонстрационо постројење за коришћење геотермалне енергије земље“, као и пројекат „Примена топлотних пумпи за грејање и хлађење просторијаса земљом као извором топлоте.
„У оквиру ових пројеката, у Лабораторији за термодинамику и дворишту Машинског факултета израђено је прво постројење геотермалне топлоте у Србији“, нагласио је проф. Бањац, а затим се осврнуо и на допринос проф. Козића уџбеничкој и стручној литератури у области термодинамике. Посебно је издвојио књигу „Термодинамика – инжењерски аспекти“ за коју је проф. Козић награђен Светосавском наградом Машинског факултета за најбољу књигу у 2019. години. Књига је настала на основу његових предавања на предметима „Термодинамика“ и „Преношење топлоте и масе“, а о томе шта га је мотивисало да напише једну овакву књигу професор је својевремено рекао да је главни мотив тај што је термодинамика једина наука у области технике која има филозофске премисе и да има много шири значај, посебно када се има у виду објашњење појма ентропије. Поред овог наслова, издвојио је и књигу „Влажан ваздух“ , коју је проф. Козић написао заједно са проф. Димитријем Вороњецом.
Како се могло чути на скупу, посебност проф. Козића, као академског професора, истраживача и стручњака за термодинамику изражена је, не само у његовој тежњи ка научној истини, него и кроз љубав према уметности, посебно музици, коју је спознао још као дете, док је похађао наставу клавира у музичкој школи. Да је уметност била важна константа у његовом животу говори и чињеница да је музиком почео интензивно да се бави одмах по завршетку музичке школе. Као гимназијалац у свом родном Крушевцу водио је школски оркестар и наступао у разним ансамблима. Током студија био је члан хора „Бранко Крсмановић“, а касније и хора „Београдски мадригалисти“ и још неколико београдских уметничких друштава. Поред тога, проф. Козић је био и сценариста и водитељ емисија у серијалу „Империја енергије“ која је 1994/1995. године емитована у оквиру научно-образовног програма РТВ Београд.
Међу колегама и пријатељима словио за најбољег музичара међу термодинамичарима и најбољег термодинамичара међу музичарима. Иако су машинство и музика на први поглед неспојиви, проф. Козић је био мишљења да те две области повезује на првом месту математика. Био је чврсто уверен да децу треба уводити у свет музике у најранијем узрасту јер, уочавање и схватање одређених законитости у музичким односима у том добу, представља добар подстицај за даљи интелектуални развој и схватање света око себе. То је и доказао својим музичким делом – инклузивном опером „Часовничар“, која је 2022. године изведена и на сцени амфитeатра Машинског факултета.
„На крају можемо рећи да је живот проф. Козића био испуњен и богат. Доказао се, а верујем и живео у својим научним, стручним и уметничким достигнућима. Нама његовим ђацима и колегама оставио је у аманет да наставимо да у термодинамици проналазимо филозофске истине и да термодинамику поштујемо и поимамо не само као инжењерску науку, него као и својеврсну уметност, баш као што је и он радио“, закључио је проф. Бањац.
Говорећи о специфичном филозофском погледу на свет проф. Козића, његовом научном духу и уметничком сензибилитету, проф. др Милан Лечић је рекао да је професор имао многе раскошне таленте које је развијао до крајњих граница, а плодове несебично даривао својој породици, пријатељима, студентима.
„Имао је веома широк спектар интересовања. Кроз живот га је водила дечачка радозналост. Схватао је живот као шкрињу препуну занимљивих ствари. Ту шкрињу је свакодневно, пажљиво истраживао и радовао се сваком новом предмету, који тамо пронађе. У том смислу мислим да није било дана у коме није имао радости. Ово му је сигурно помогло да, скоро до самог краја боравка на овој дивној Планети, усправно хода упркос великим недаћама, којима га је живот немилосрдно шибао“, истакао је, између осталог проф. Лечић.
Присутнима се обратио и Зоран Стефановић, председник Удружења драмских писаца Србије и најавио оснивање прве Инклузивне академије уметности у нашој земљи, која ће носити име „проф. др Ђорђе Козић“. Како је навео, овај пројекат је интензивно припреман шест година и представља важан корак у интеграцији особа са посебним потребама у друштво, пружајући им прилику да развију своје уметничке способности и на тај начин се оспособе се за професионално деловање у уметничким занатима и културном животу.
„Опера „Часовничар“ нам је покзала да постоји методологија, а проф. Козић нас је увео у праксу која може да буде формализована као уметничка професија за људе са посебним потребама“, истакао је г-дин Стефановић, напомињући да ова иницијатива не само да ће побољшати квалитет живота особа са посебним потребама, већ ће допринети и ширем друштвеном прихватању и разумевању различитости. Академија „проф. др Ђорђе Козић“ ће бити једна од укупно три академије овог типа у свету, али има одређене методолошке предности које се не ослањају само на светска искуства, већ и на српску културу.
Миодраг Кастратовић, председник Управног одобра Удружења „Живимо заједно“ за помоћ особама са сметњама у развоју, чији је корисници учествују у опери „Часовничар“ истакао је посвећеност проф. Козића овом пројекту и подсетио на његову жељу да се опера адаптира за симфонијско или барем џез извођење.
„Као неко ко више од 40 година ради са особама са сметњама у развоју, морам да признам да ме је фасцинирало са којим је методолошким и педагошким даром проф. Козић водио целу причу око опере и њеног извођења. Знате, лако је неком показати покрет и игру, али је веома тешко охрабрити неког да открије своје таленте за које није знао, а то је могао само Ђорђе Козић“, исаткао је г-дин Кастратовић, нагласивши да опера, без обрзира у ком облику била извођена, мора да сачува суштину музичког дела и израза проф. Козића.
Сличну поруку имао је и др Милан Младеновић, српски песник и филозоф, члан Удружења књижевника Србије. Он је истакао да је „Часовничар“ једина инклузивна опера на свету, која укључује извођаче са различитим инвалидитетима, и да је то чини несвакидашњом.
„Имао сам част и прилику да присуствујем извођењу овог музичког дела овде на факултету и у прилици сам да могу да допринесем да се опера у будућности адапитра за симфонијско извођење“, поручио је, између осталог, др Младеновић.
Успомене на проф. Козића поделио је и др Драгољуб Бекрић, шеф Службе за студентска питања Машинског факултета. „Наше познанство започело је у антикварници Српске академије наука и уметности. Током тих случајних сусрета почели смо да разговарамо о књигама и темама које су нас интересовале“, рекао је др Бекрић, нагласивши да их је повезао Фритјоф Капра са својим фундаменталним делом Тао физике.
„Та књига је некако била Библија наших разговора и размене мишљења о неким феноменима и појавама које су се у науци дешавале, а за које нисмо имали емпиријског и рационалног објашњења. Оно што је мени остало у сећању после дуго година нашег пријатељства јесте једна реченица проф. Козића која ми је усмерила живот у неком много бољем правцу, а то је да сам од живота успео да направим игру. Мислим да је и он од живота желео да направи игру, јер само на тај начи је могао да постигне све оно што је направио и у науци и у уметности. Вечна му слава и хвала. Поносан сам што ми је био пријатељ“, поручио је на крају Драгољуб Бекрић.
(Извор: Машински факултет)