Професор Александар Саша Саљников, човек истанчаног сензибилитета, високо образован и многоструко надарен, својим радом у настави, науци и струци дао је велики допринос угледу и престижу Машинског факултета у Београду. Његову јединствену личност красили су блага нарав, отвореност према људима и готово „дечија радозналост“ према науци, филозофији, књижевности, језицима, спорту, а музика је била његов животни сапутник. Његовим одласком Катедра за термомеханику и Машински факултет изгубили су много, истакнуто је на комеморативној седници која је у његову част одржана у четвртак, 28. марта, у присуству најближих чланова породице, колега, сарадника и пријатеља.
Скуп је почео минутом ћутања, а о личности проф. Саљникова, његовом академском и научном раду говорили су декан Машинског факултета проф. др Владимир Поповић, шеф Катедре за термомеханику проф. др Милан Гојак, професор емеритус др Александар Седмак и ван. проф. др Неџад Рудоња.
„О професору Александру Саши Саљњикову може много тога да се каже. Био је посебна личност у сваком смислу – по енергији, вештинама које је поседовао, утиску који је остављао у друштву и много тога другог. Својим начином живота и функцонисања свакако је обележио је једно време, не само на Машинском факултету, него и на ширем друштвеном плану. О свестраности и ширини коју је поседовао говори и његово успешно учешће у чувеном квизу „Квискотека“, којим је оповргао увржено мишљење да су инжењери искључиво посвећени конструисању и да немају ширину“, истакао је проф. др Владимир Поповић.
Професор Александар Саљников је трећа генерација породице из руске емиграције. Његов деда, Никита Саљников, магистар историје и директор неколико гимназија у Србији и Црној Гори, дошао је у Србију одмах после Октобарске револуције. Био је козачки генерал и командант једне од армија Царске Русије у Првом светском рату, а за заслуге и исказану храброст на бојном пољу одликован је навишим признањима Царске Русије – орденом „Св. Георгијија“ и орденом „Св. Владимира“. За заслуге у развоју школства у Краљевини СХС и Југославији одликован је орденом „Св. Саве“. Бака Јелена је такође била веома образована и по доласку у нашу земљу предавала је биологију. Виктор Саљников, отац проф. Саше Саљникова био је редовни професор Машинског факултета у Београду, шеф Катедре за механику флуида и један од водећих светских стручњака у тој области, а мајка Драга Саљников била је архитекта и радила на Архитектонском факултету.
„Породица Саљников је оставила изузетан траг на Машинском факултету. Уверен сам да је управо то интелектуално породично језгро у великој мери допринело обликовању личности какав је био проф. Саша Саљников“, рекао је декан Машинског факултета и додао да се факултет потрудио да на примерен начин ода почаст професорима из Царске Русије, чијом заслугом је и основан Машински факултет. „Једно поглавље у Монографији поводом 75 година од оснивања факултета као самосталне високошколске институције посвећено је управо руским професорима који су изградили темеље науке о машинству на којима је изникао садашњи Машински факултет“, навео је, између осталог, проф. Поповић.
О свестраној личности, академском и научном раду проф. Саљникова говорио је његов близак пријатељ и колега проф. др Милан Гојак.
„Наш драги пријатељ и колега Александар Саша Саљников, живео је 67 година. Успео је да уради значајне ствари и да остави упечатљив траг у животу, који му је донео много тога лепог и на приватном и на и на пословном плану. Живео је срећан живот, формирао бројну породицу и изградио успешну каријеру. Међутим, последњих десетак година имао је проблема са здрављем али је и то прихватио стојички и с достојаноством“ започео је беседу проф. Гојак.
Професор Саша Саљников је 1956. године у Београду, где је завршио основну школу и Математичку гимназију. Машински факултет је уписао 1974. године, а дипломирао је 1980. године на смеру Термотехника. Постипломске студије завршио је на School of Mechanical Engineering, Purdue University, USA., где је и магистрирао 1982. године на тему климатизације и топлотних пумпи. Докторирао је 1999. године на Машинском факултету у Београду на тему „Сагоревање угљеног праха у осмосиметричном турбулентном струјном пољу“.
Од јануара 1986. до априла 1987. године, као стипендиста јапанске владе, боравио је на на специјализацији на Кјото Универзитету у Јапану, на Катедри за инжењеску науку на Кјото универзитету у Јапану(Department of Engineering Science), као гостујући истраживач. Од јуна 2000. до маја 2002. године провео је на постдокторској специјализацији на истом факултету у звању гостујући научник истраживач, односно, као добитник престижне стипендије јапанског друштва за промоцију науке (J.S.P.S.).
Академску и научну каријеру започео је у Инсистуту нуклеарних наука „Винча“ где је радио од 1982. до 1992. године, а 1993. године прелази на Машински факултет, где се у звању асистента запослио на Катедри за термомеханику. Априла 2003. године је унапређен у наставничко звање доцент на својој матичној катедри, а 2008. године је изабран у звање ванредног професора на Катедри за термомеханику. Током своје наставничке каријере проф. Саљников држао предавања и вежбе из предмета: Термодинамика, Термодинамика 1 и Преношење топлоте и супстанције.
„Као и све друго што је све радио у животу, Саша је и овај део посла обављао с љубављу, одоговорно и предано. Волео је рад са студентима и био је омиљен професор“, истакао је проф. Гојак, а затим се осврнуо и на његов велики таленат за науку.
„У Институту за термотехнику и енергетику Института „Винча“’ Саша је радио на решавању неколико значајних проблема, као што је проблем одржавања савремених електрана (планирање и реализација ремонта, дијагностика) са акцентом на поузданост и еколошке проблеме. Затим, супституција течних горива угљем на проблемима сагоревања угљен. праха у лету за чије разрешење су и изграђена постројења у ТЕ “Колубара” и Институту “Винча”; усавршавање рачунских програма за топлотни прорачун котлова са сагоревањем у флуидизованом слоју и котлова са сагоревањем угљеног праха у лету; усавршавање постојећих као и разрада нових рачунских програма за предвиђање струјног поља и трајекторија честица при сагоревању угљеног праха у лету. Током боравка на Кјото Универзитету, теоријски и експериментално је истраживао следеће феномене: пренос топлоте зрачењем у пламену угљеног праха и пренос топлоте зрачењем наслага пепела из ложишта термоелектрана“, навео је проф. Гојак.
Професор Саљников је учествовао и на многим пројектима Министарства за науку Републике Србије. Руководио је и научним пројектима: Е!4117 ЕUREKA – HTH PUMP, Мултимедијално обавештавање потрошача о могућностима уштеде енергије у домаћинствима и Мерење спектара емисивности наслага пепела у оквиру ТР7066: Развој и примена савремених дијагностичких метода у електроенергетским објектима ЈП ЕПС.
Био је члан више научних одбора на значајним међународним конференцијама, као и члан Српског друштва за механику, Друштва термичара Србије, Друштва за примењену математику и механику (Gesellschaft für angewandte Mathematik und Mechanik – GАММ) и Америчког друштва машинских инжењера (American Society Of Mechanical Engineers – АSМЕ). Био је и члан Савета (Advisory board) међународног информатичког друштва IPSI.
„Свака личност је вишеслојна и тешко је дефинисати суштину која га одређује, а суштина Саше Саљникова је осим кроз љубав према знању и науци била изражена и кроз музику, пријатељства и дружење. Ја га лично доживљавам као мешавину руске бескрајне ширине и сентимента, јужњачке топлине и српске непосредности и отворености“, истакао је на крају проф. Гојак.
„Сашин живот може да се опише оном Његошевом „ Чашу меда још нико не попи, што је чашом жучи не загрчи. Чаша меда иште чашу жучи, смјешане најлашке се пију“. Његов живот памтим у тим циклусима среће и туге, а тако паметим и наша дружења. Упознао сам га пре 62 године, када је дошао у први разред Основне школе „Свети Сава“, где сам ја већ похађао други разред. И у потоњем школовању увек је био годину дана иза мене, прво у Математичкој гимназији, а затим и на Машинском факултету“, навео је проф. Александар Седмак.
Осврнувши се на заједничке студентске дане, рекао је да то време када је започело њихово интензивно дружење. То дружење је временом је прерасло у пријатељство и породична окупљања. „А онда је дошла његова болест која је полако и незадрживо довела до догађаја којем данас присуствујемо“, рекао је проф. Седмак.
О Александру Саши Саљникову као професору говорио је ван. проф. др Неџад Рудоња, његов некадашњи студент, а затим блиски сарадник и пријатељ.
„Саша је био и остао важан део мог сазревања као човека и као наставника. Упознао сам га као студент, пре скоро 20 година. Био је зимски семестар. У учионицу број 142 вихорно улази проф. Саљников, а креде у боји клизе по табли. Предавао нам је изузетно математички захтеван предмет Преношење топлоте и супстанције у чијој основи су диференцијалне једначине, а он нам је ту материју с лакоћом предавао. Свима нам је било јасно да је реч о изузетном интелектуалцу који је је знање преносио кроз различите примере и анегдоте да би нам што више приближио градиво и олакшао испит“, са сетом се сећа др Рудоња, који је са проф. Саљниковим блиско сарађивао и после дипломирања, када се запослио на Машинском факултету. Његов први пројекат био пројекат ЕУРЕКА којим је руководио управо Саша Саљников. „ Био је ветар у леђа младим колегама. Помагао нам је безусловно, а за узврат није очекивао ништа. Остаће у нашим срцима заувек, као добар човек и пријатељ“, закључио је др Неџад Рудоња.
(Извор: Машински факултет)