Машински факултет Универзитета у Београду се с великим пијететом опростио од мр Верице Вере Недељковић, прве жене инжењера бродоградње у Србији, асистента на Катедри за отпорност материјала, врхунског спортисте, шахисткиње с титулом велемајстора ФИДЕ, вишеструке државне првакиње и репрезентативке која је нашој држави 1963. године донела сребрну медаљу Шаховске олимпијаде у Сплиту. О њеним спортским заслугама најбоље говори највише државнo признање Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, којим је одликована указом председника СФРЈ 1972. године. Поред тога носилац је и признања „Заслужни спортиста Југославије“ и „Националног спортског признања Републике Србије“.
Комеморативна седница у част Верице Недељковић одржана је у четвртак, 18. јануара 2024. године у Свечаној сали Машинског факултета, у присуству најближих чланова породице, као и бројних колега, сарадника, пријатеља и поштовалаца. Кроз фактографски приказ животног пута наше славне шахисткиње, њених личних и професионалних успеха, на веродостојан начин су дочарани њена позитивна животна енергија и ведар дух, само њој својствених.
„Комеморативне седнице су углавном тужни догађаји јер се на неки начин растајемо са драгим колегама и пријатељима, али су истовремено и лепа прилика да оживимо сећање на драге људе и прођемо кроз њихов живот, а живот колегинице Верице Недељковић је био потпуно испуњен живот који је вредело живети“, истакао је декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић и присутне позвао да минутом ћутања одају пошту нашој прославњеној шахисткињи.
Говорећи о личности Верице Недељковић, проф. Поповић је истакао да су резултати које остваривала у шаху и уопште у животу били фасцинантни, али да су прошли тихо и скромно у времену у ком је живела. „Колегиница Верица, као и цела породица Недељковић су на један начин обележили време не само на Машинском факултету, него и у целој Србији. Зато данас обележавамо и сећање на једно време које се неће вратити, време у којем су се људи више поштовали и уважавали. За Машински факултет је била изузетна част што је имала такву колегиницу. Њени резултати су путоказ свима нама којим путем треба да идемо, а факултет ће учинити све да на достојан начин одржи сећање на Верицу Недељковић“, поручио је декан Машинског факултета.
Интересантну причу о њеном животном путу, од најраније младости испреплетеном великом љубави према шаху и науци, започео је њен син, проф. др Милош Недељковић, некадашњи декан Машинског факултета и сам мајсторски кандидат у шаху.
Верица Вера Недељковић рођена је у Придворици код Чачка 16. септембра 1929. године, са девојачким презименом Јовановић-Тошовић, а преминула је у Београду у којем је развијала успешну шаховску и научну каријеру. Шахом је почела да се бави у чачанској гимназији и чачанском шаховском клубу “Борац” са којим је учествовала на локалним шаховским турнирима. По одласку на студије машинства у Београд 1948. године учланила се у шаховски клуб „Црвена звезда“ и већ током студија постала једна од водећих југословенских шахисткиња.
„Своје прво државно првенство играла је на првој години студија и заузела четврто место. Током друге године је била трећа, а већ на трећој години студија је била првак државе“, навео је између осталог проф. Недељковић и подсетио да је Верица Недељковић укупно шест пута освајала државна првенство у шаху и то: 1950, 1951, 1952, 1953, 1958. и 1965.
„Веома је интересантан податак да је 1951. године шахисте примио председник тадашње Југославије Јосип Броз Тито. Међу њима, као једина жена, била је и Верица Недељковић, која је само годину дана раније стекла титулу националног мајстора“, истакао је проф. Недељковић.
Када је реч о међународној шаховској сцени, Верица Недељковић је била победница многих међународних зонских турнира у шаху, укључујући и два која су 1961. и 1962. године одржана у Београду. Била 4 пута првакиња западноевропских зонских турнира, а 5 пута учесница турнира кандидаткиња за првака света.
На Међународном турниру у Херцег Новом 1954. године, понела је титулу Интернационалног мајстора ФИДЕ. Највишу шаховску титулу велемајстор добила је одмах по њеном установљењу на Конгресу ФИДЕ 1977. године за успехе на турнирима кандидаткиња за првака света, а нарочито за освојено друго место на Турниру кандидаткиња у Пловдиву, на основу ког је у периоду од 1958. до 1961. године била званично трећа играчица света. То су касније поновиле велемајсторке Милунка Лазаревић и Алиса Марић. Као чланица олимпијске репрезентације Верица је освајач и сребрне олимпијске медаље на Шаховској олимпијади у Сплиту 1963. године, са рекордним резултатом – 12 победа из 12 партија.
Каријеру Верице Недељковић свакако су обележили турнири са совјетских шахисткињама. Најбољи резултат икад освојен постигла је на турниру СССР-Југославија 1961. године, са освојених пет поена у шест партија. Пешачка завршница партије са шампионком СССР-а Ларисом Вољпет ушла је у шаховске уџбенике.
Важан датум у животу младе студенткиње бродоградње и већ признате шахисткиње био је јануар 1953. године. Тада је отпочео заједнички живот најпознатијег шаховског брачног пара у некадашњој Југославији и свету, Верице Недељковић и др Срећка Недељковића, професора кардиологије Медицинског факултета у Београду, иначе, интернационалног шаховског мајстора и репрезентативца.
Верица Недељковић је живела за шах и заједно са својим супругом била ветар у леђа многим младим шахистима. Из фонда Националних признања којима су као Заслужни спортисти Југославије и Србије награђени, узвратили су дарове шаху инвестицијом за будућност младих шаховских талената, као покровитетљи финалног шаховског првенства студенткиња и студената под називом ”Трофеј Верице и Срећка Недељковића”. Досадашњи победници турнира су државни репрезентативци и шампиони, као и учесници шаховских олимпијада. Турнир се организује на Машинском факултету, а у његовој организацији учествују и синови Верице и Срећка Недељковић – Милош и Владимир, који су машински инжењери и мајсторски кандидати у шаху. Милош Недељковић је и један од иницијатора Трансатлантског купа који се од одржава 2006. године на Машинском факултету.
Академски пут
Спортски успеси Верицу нису омели да буде успешан студент. Дипломирала је 2. фебруара 1955. на бродском одсеку из области Пројектовања брода, као прва жена дипл. инж. бродоградње на Универзитету у Београду.
Одмах по дипломирању запослила се у Дирекцији Југословенског речног бродарства, где је радила као референт за градњу речно-морских бродова. Од октобра 1956. године радила је у Бродарској средњетехничкој школи као професор за групу предмета из машинске технике: Елементи, Пројектовање и Чврстоћа брода. У том периоду положила је професорски испит. Стручни рад за државни испит са темом „Преграде на броду – њихова улога и значај” (прорачун конструкција) одбранила је 21. марта 1959. године.
Годину дана касније, 1. марта 1962. године изабрана је за асистента на Машинском факултету, на предмету Отпорност материјала, где је радила све до одласка у пензију 30. септембра 1987. године. Током дугогодишњег рада на Катедри за отпорност конструкција Верица Недељковић је држала аудиторне вежбе и преглед графичких радова из предмета Отпорност материјала и Отпорност конструкција на студијама у Београду, Трстенику, одељењима Машинског факултета у Ужицу, Ваљеву, Приштини, као и у ООУР-у за тешку машиноградњу у Краљеву.
Последипломске студије завршила је на Машинском факултету у Београду, и 29. априла 1974. године одбранила магистарски рад под насловом „Одређивање границе стабилности између плоча ојачаних ребрима и одговарајућих анизотропних плоча”. Радила је на докторској дисертацији под називом „Аналитичко и експериментално истраживање напрезања зглоба кука” и 1979. године била на усавршавању на Универзитету Дурам у Северној Каролини, САД.
Самостално је објавила уџбеник: „Графички радови из Отпорности материјала 1” у 4 издања по 3000 примерака (1971, 1973, 1978 и 1984.) и у коауторству „Таблице из Отпорности материјала” 1971. и „Приручник из Отпорности материјала” 1978. године. Коаутор је и у неколико научно-истраживачких радова.
О академском путу Верице Недељковић говорили су проф. др. Весна Милошевић Митић, шеф Катедре за отпорност конструкција, проф. др Доброслав Ружић и проф. др. Милорад Милованчевић.
„За чланове Катедре за отпорност конструкција је велика част што је Верица Недељковић била члан наше катедре. Иако нисам имала прилику да радим са Верицом, много сам научила од ње током студија и морам да кажем да је њен однос према студентима и према млађим сарадницима био испреплетен и људским и професионалним осећањима, а њена јединствена личност никога није остављала равнодушним. Имала је неисцрпну енергију и зато је била инспирација и за све своје студенте и за колеге“, истакла је између осталог проф. Весна Милошевић Митић.
Проф. др Доброслав Ружић, који је пуних 25 година радио и делио кабинет са Верицом Недељковић, посебно се осврнуо на њен однос према настави и рад са студентима, који је, како је рекао, био веома успешан.
„Другујући са Верицом и радећи с њом имао сам велику привилегију да слушам и о шаховским турнирима и њеним великим светским успесима, све док једног дана није одлучила да хоће да се пензионише. Иако су многи покушавали да је убеде да то одложи, она је категорички говорила да је она шахисткиња и да у шаху важи правило „такнуто макнуто“, рекао је проф. Ружић.
О јединственој личности и ведром духу Верице Недељковић, кроз низ анегдота говорио је проф. др Милорад Милованчевић.
„Верица Недељковић је била дефиниција људске доброте, апсолутног поштења, невероватне професионалности, безграничног духа, али тај таленат да у некој отменој, брзомислећој путањи, са самом једном или две речи и најтежу атмосферу на катедри претвори у смех, био је својствен само њој. Нека нам те добре очи и благи осмех који су красили Верицу, буду свима у сећању“, истакао је између осталог проф. Милованчевић.
О Веричном шаховском путу од гимназијалке из Чачка и члана ШК Борац до статуса шаховског велемајстора говорили су председник Шаховског савеза Србије Драган Лазић, директор Шаховског клуба „Црвена звезда“ Драгољуб Раичевић, као и велемајстор Стефан Ђурић. На скупу су приказане њене најбоље партије са совјетским шахисткињама Ларисом Вољперт и Ноном Гаприндашвили (светском првакињом), као и нашом шахисткињом Милунком Лазаревић, које је анализирао интернационални мајстор Јовица Тодоровић.
У име Завичајног друштва Ариљаца и пријатеља Ариља присутнима се обратио Петар Ђукић, а Гордана Митровић, некадшња студенткиња Верице Недељковић и члан Удружења старих Чукаричана најавила је скори излазак из штампе публикације која је посвећена заслужним Чукаричанима, међу којима су и Верица и Срећко Недељковић. Професор Милољуб Албијанић је одрецитовао песму пригодну за комеморације и преминулу Верицу Недељковић.
Поштоваоци Верице Недељковић имали су прилику да погледају и кратак видео прилог са аудио записима из интервјуа које је са њом водио новинар Радио Београда Мирослав Нешић, а свима који су дошли да одају почаст нашој славној шахисткињи подељена је књига свих партија брачног пара Недељковић, аутора Владице Андрејића, професора Математичког факултета.