Велики стручњак, изузетан инжењер и професор, интелектуалац чија свестрана личност никога није остављала равнодушним, професор Слободан Ступар је оставио неизбрисив траг у науци и инжењерској пракси. Његовим одласком Катедра за ваздухопловство и Машински факултет су изгубили много, истакнуто је на комеморацији у част проф. Ступара, која је одржана у четвртак, 11. маја, у присуству најближих чланова породице и бројних колега, сарадника и пријатеља.
Скуп је почео минутом ћутања, а о академском и научном раду професора Ступара и његовом укупном доприносу научној заједници, говорили су проф. др Владимир Поповић, декан Машинског факултета, проф. др Иван Костић, шеф Катедре за ваздухопловство, као и најближи сарадници проф. Ступара, др Златко Петровић, редовни професор Машинског факултета у пензији и проф. др Александар Симоновић, редовни професор Катедре за ваздухопловство.
Како је истакнуто, Слободан Ступар је био наставник који је на јединствен и непоновљив начин умео да пренесе знање на студенте и млађе колеге. Приступ образовним активностима, научном раду, развоју лабораторијских капацитета, сарадњи са привредом на разноврсним пољима и склоност ка имплементацији најновијих савремених достигнућа у те процесе остаће пример и линија водиља млађим генерацијама студената и наставника.
„О угледу и утицају проф. Ступара у нашој академској заједници најбоље говори испуњеност ове сале и присуство великог броја угледних чланова наше научне заједнице, представника министарства, ранијих ректора, декана и бројних колега и сарадника, рекао проф. др Владимир Поповић.
Говорећи о личности проф. Ступара у први план је истакао његову огромну енергију која, како је навео, није могла да буде незапажена у било ком друштву у ком се налазио или послу који је обављао. „Водио је један испуњен живот и приватно и професионало. Био је посвећен породици, раду и факултету. Оставио је велики траг на Катедри за ваздухопловство, где је под његовим менторством стасала једна нова генерација наставника и врхунских стручњака. Могу слободно да кажем да је проф. Ступар је био „сива еминенција“ Машинског факулета. Поред наставног и научног рада обављао и бројне важне функције, не само на факултету, него и у широј академској и друштвеној заједници, али се увек трудио да помогне својој матичној кући“, истакао је, између осталог, проф. Поповић.
Скупу се затим обратио и проф. др Иван Костић који се том приликом захвалио се свима који су својим присуством исказали почаст и поштовање проф. Ступару.
„У име Катедре за ваздухопловство захваљујем што сте у овако великом броју дошли да заједно евоцирамо лепе успомене на нашег Бобана, Бобишу, Слободана Ступара, редовног професора Машинског факултета, дугогодишњег шефа Катедре за ваздухопловство, дугогодишњег шефа Института за вазухопловство, продекана за финансије у три мандата, продекана за научно-истраживачку делатност, помоћника министра за просвету, науку и технолошки развој, а пре свега искреног пријатеља“, истакао је проф. Костић.
Проф. др Александар Симоновић, некадашњи студент и докторант, а касније и најближи сарадник проф. Ступара, осврнуо се на богату академску и научну каријеру свог ментора, а затим је открио и неке мање познате детаље из његовог живота , који описују сензибилитет и свестраност Слободана Ступара.
„У архиви Машинског факултета неће бити забележено да је проф. Ступар имао велике склоности према уметности. Мало ко се сећа да је у време када је уписао Машински факултет крио од родитеља да је уписао и Уметничку академију. Био је и изврсни познавалац музике и историје. Људе који су му били драги волео је без граница и без предрасуда. Живео је живот огрнут непрозирним плаштом боема, али је био и велики ерудита. Онај ко је проф. Ступара имао за наставника, учитеља и ментора, није ни свестан колико је имао среће“, нагласио је проф. Симоновић.
Дугогодишњи срадник и пријатељ проф. Ступара, проф. др Златко Петровић је кроз анегдоте евоцирао успомене на њихове студентске дане и почетак једног нераскидивог пријатељства, које се учврстило кроз заједнички професионални развој и академску каријеру на Машинском факултету.
„Бобан и ја смо заједно студирали и били смо иста генерација на Машинском факулету и смеру за ваздухопловство. Заједно смо учили, полагали испите, радили дипломски рад и истог дана, пред истом комисијом, дипломирали. У исто о време смо добили и понуду да професионалну каријеру градимо на факултету. Практично смо из истих тема магистрирали и докторирали и напредовали мање више у истом темпу, а главни кривац за то је била близина нашег становања“, рекао је кроз шалу проф. Петровић.
О Слободану Ступару, као професору и ментору, говорио је др Огњен Пековић, његов некадашњи студент и докторант, а сада ванредни професир на Катедри за ваздухопловсто. „Као професор био је провокативан. Захтевао је критичко мишљење и учио нас је да проблеме најпре разумемо, а потом у инжењерском маниру поједноставимо пре него их решимо увек пазећи на основне постулате машинске науке и технике. Као ментор је био шкрт на речима. На тривијална и лака питања остајао је нем, а на важна и суштинска давао је праве смернице и одговоре. У истраживању смо имали велику слободу. Мотивисао нас је на самосталан рад, што нам је некада сметало, а сада то сматрамо нашом великом врлином“, истакао је др Пековић.
Како је навео, проф. Ступар је имао специфичан однос према послу. Није се плашио ниједног подухвата, а опет ништа није схватао олако. Увек је инсистирао на томе да се испуне и форма и суштина, да сваки посао, осим материјалне користи, донесе и нова знања и вештине. Био је истрајан у остваривању циљева и није се плашио изазова. Допринео је ревитализацији лабораторија, осавременио кабинете и учионице и решио велики број других проблема на катедри. „Ипак, његова највећа заоставштина су његови многобројни студенти и докторанти који су уз њега стасали у врсне наставнике и инжењере који ће несмањеним жаром да наставе да развијају заувек његову Катедру за ваздухопловство“, поручио је на крају др Пековић.
„Данас смо могли да чујемо много лепих успомена о проф. Ступару. Био је велики човек. Пуно је учинио за Машински факултет, као и за људе са којима је живео и радио. Имао је изванредан смисао за финансије. У доба инфлације, студентских протеста и зајма за препород Србије, успео је да обезбеди средства за функционисање Машинског факулета. Ипак, поред његових академских доприноса и изванредног смисла за финансије, није поменута једна његова посебна особина, а то је осећај за лепу уметност“, рекао је некадашњи декан Машинског факултета, проф. др Милан Радовановић, у чијем је мандату почетком 90-тих професор Ступар обављао дужност продекана за финансије.
С тим у вези, кратко се осврнуо на анегдоту током једне аукције уметничких предмета у Народном музеју. „ У турбулентим временима почетком 90-тих година, Машински факулет је захваљујући Бобиши функционисао без већих проблема. Како смо морали да одвојимо одређена средства, одлучили смо учествујемо на помнутој аукцији и средства утрошимо на куповину уметничких дела за факулет. У једном тренутку појавила се слика једног земунског уметника Вангогове „Ципеле“, која се веома допала и мени и Бобиши. Када сам видео колико му је стало до те слике, ја сам одустао и тако је Бобиша купио Вангогове „Ципеле“, навео је проф. Радовановић.
Проф. др Александар Гајић, редовни професор Машинског факулета у пензији, евоцирао је успомене на период када је заједно са проф. Ступаром радио у Министарству просвете Републике Србије и указао на његову изузетну приврженост Машинском факултету.
„Слободан Ступар је био веома посвећен Машинском факултету. На било којој функцији да се налазио увек је помагао његов рад, због чега смо му веома захвални“, истако је проф. Гајић, који је на предлог професора Ступара, помоћника министра просвете у периоду 2013-2015, именован на место државног секретара у том министарству. „У то време настава на Машинском факултету се одвијала без грејања, због чега је тадашњи министар просвете, проф. др Тома Јовановић задужио Бобишу и мене да решимо тај проблем. Ја сам урадио колико и портир. Све је одрадио Бобиша“, рекао је кроз шалу проф. Гајић.
Радосав Радошевић, стручни сарадник Машинског факултета за осигурање, професора Ступара је упознао сасвим случајно, а онда су уследиле године сарадње и пријатељства.
„Раних 90-тих када сам започињао приватан посао саветника за осигурање случајно је дошло до пословног контакта са проф. Ступаром који је у то време обављао функцију продекана за финансије. У краћем разговору сам Машинском факулету понудио своје знање и стручност у области осигурања. После једног успешно обављеног посла, проф. Ступар је тадашњем декану, проф. Милану Радовановићу, предложио да се попише утовор о сарадњи у области осигурања. Од тада па све до пензионисања, а помало и сада, учестовао сам у решавњу спорних питања у вези с осигурањем. У то смислу, Слободан Ступар је имао веома значајну улогу у мом пословном развоју. Зато се данас с пијететом опраштамо од једног изузетног човека, цењеног и поштованог проф. Слободана Ступара“, нагласио је господин Радошевић.
„Била је част и привилегија познавати проф. Ступара и осећати се његовим пријатељем“, рекао је државни секретар у Министарству просвете, проф. др Ивица Радовић, нагласивши да сећање на период заједничког рада и сарадње у оквиру Министарства просвете у њему буди посебне емоције.
Исте емоције, додао је, буде сећања и комуникација с Машински факултетом која, како је рекао, представља један неизбрисив део његове академске каријере. „Та комуникација у погледу проф. Ступара је заиста упечатљива, специфична и караткеристична. Као што смо имали прилику да чујемо проф. Ступар је с једне стране био врхунски професионалац, али и дивна особа, опуштена и расположена за комуникацију. Такав није био само према својим колегама, него и према свима који су долазили у кабинет помоћник министра просвета за ученички и студентски стандард И заиста само особа таквих квалитета и каратеристика, које је поседовао проф. Ступар, била је неко ко заиста одговара том месту“, закључио је проф. Радовић.
ИЗ БИОГРАФИЈЕ ПРОФ. СТУПАРА
Професор Слободан Ступар је рођен 14.01.1951. године у Новом Саду. У Београду је завршио основну и средњу школу. Машински факултет у Београду је уписао 1970. године где је и дипломирао 1975. године на групи за аерокосмотехнику из предмета Елисе и Ротори.
Магистрирао је 1981. године на ваздухопловном одсеку са темом „Одређивање струјног поља око аеропрофила методом коначних разлика“. Докторирао је 1987. године на тему „Структура и утицај допунских фактора на квалитет прорачуна транссоничног струјања“
Као сарадник се запошљава 1975. године и даљу академску каријеру каријеру наставља да гради на Машинском факултету у Београду. Биран је за асистента приправника, асистента, доцента, ванредног професора а 1997. године и за редовног професора на Катедри за ваздухопловство Машинског факултету у Београду.
За продекана за финансије је биран у три изборна периода, а једном за продекана за научно-истраживачку делатност. Вршио је функцију председника финансијске комисије Машинског факултета, био је члан Савета Машинског факултета и шеф института за ваздухопловство. Шеф Катедре за ваздухопловство је био у низу од девет година. Функцију помоћника министра за просвету, науку и технолошки развој обављао је у периоду од 2012. – 2015. године.
На Универзитету у Београду је био, члан Скупштине, председник Комисије за стандард Скупштине, председник фондације „Ђорђе Влајковић“, председник управног одбора „Универзитет турса“ и председник Универзитетског културно уметничког друштва „Шпанац“.
Обављао је дужности заменика председника управног одбора Факултета организационих наука, члана управног одбора Факултета за физичку хемију, члана управног одбора Факултета за одбрану и заштиту, председника управног одбора Ученичких домова Београда и заменика председника управног одбора Дома културе Студенски град.
Аутор је или коаутор више од 200 стручних и научних референци на српском и енглеском језику, 5 књига и уџбеника. Ментор је већег броја дипломских, специјалистичких, магистарских и докторских радова. Био је руководилац већег броја научно-истраживачких пројеката и пројеката сарадње са привредом.