Академик Владан Д. Ђорђевић, истакнути стручњак у области машинског инжењерства, професор Машинског факулета у Београду и редовни члан Одељења техничких наука САНУ, био је један од бриљантних српских умова. Његов научни рад поштован је и изван граница наше земље. Иако је његово име било познато у водећим научним круговима, Владан Ђорђевић је био скроман човек, због чега је био изузетно цењен међу колегама и студентима. Његовим одласком српска научна и академска заједница избугиле су много. Овим речима од академика Ђорђевића опростили су се његови најближи сарадници, некадашњи студенти и пријатељи.
Комеморација у част професора Ђорђевића одржана је у четвртак, 22. децембра, у Свечаној сали Машинског факултета у Београду, а поред чланова породице скупу су присуствовали и представници Српске академије наука и уметности, Српске академије нелинарних наука, Академије инжењерских наука, колеге с Машинског факултета и многи други поштоваоци.
Скуп је почео минутом ћутања, а о личности академика Владана Ђорђевића, његовом животном и професионалном путу, који су били тесно испреплетани, говорио је проф. др Милан Лечић, шеф Катедре за механику флуида, на којој је и професор Ђорђевић провео свој радни век.
„Није лако говорити о људима у радосним приликама, а камоли сада у овој тужној прилици, а посебно о човеку као што је био академик, професор др Владан Ђорђевић. Од почетка писања овог говора мучила ме је стрепња како да на неколико страна сажмем читав један живот, кад добро знамо да једино роман може бити довољно обимно штиво да би у њега стао живот било кога од нас. Поред стрепње, и у овом трену, имам дилему да ли имам право говорити о човеку, који је био веома скроман и није волео да прича о себи нити да се прича о њему. Такође, да ли имам право говорити само о нечему што је мање више познато или могу причати и о мање познатим детаљима, до којих сам дошао трагајући последњих скоро два месеца. На крају, присутна је и дилема, да ли сам достојан да било шта говорим о тако великом човеку“, рекао је проф. Лечић.
Цитирајући нашег нобеловца Иву Андрића да су „прави животи лепи и тешки, а да велики и јаки људи плаћају више и теже“, у једној реченици је описао суштину личности академика Ђорђевића коју су одликовали достојанство, принципјелност и изузетна посвећеност свему што је радио.
Животни пут Владана Ђорђевића је био предоређен на успех већ по његовом рођењу, када му је кум дао име по чувеном др Хипократу Владану Ђорђевићу, српском лекару, официру, политичару и књижевнику. „Било је то време у којем је кум давао имена новорођенчету. Кум је објаснио да име Владан даје по једној познатој личности из српске историје. Рекао је: „Имаш исто презиме, ја ћу ти дати исто име, а ти ћеш се сам побринути за ово треће – др (доктор).“ Приметите да се Владан побринуо и за ово четврто – академик“, истакао је проф. Лечић.
У својеврсном омажу проф. Ђорђевићу, кроз анегдоте и сећања најближих пријатеља и сарадника, осврнуо се на његово одрастање у родном Крушевцу, школске и студентске дане, професионални развој и узоре који су га усмерили ка механици флуида и били „ветар у леђа“ његовој научној радозналости и непрекидном трагању за научном истином, где је померајући властите границе правио креативне искораке у својој богатој научној каријери. Величанствен говор проф. Лечића, којим је исказао најдубље пошовање свом професору и ментору Владану Ђорђевићу можете да прочитате ОВДЕ.
„Проф. Ђорђевић и начин на који је живео и радио свима нама треба да буде узор шта год да радимо у животу. Када је објављена информација да је преминуо, на мрежи Академије инжењерских наука стигло је мноштво лепих порука о њему као професору и као човеку. Не сећам се да сам о неком прочитао толико бираних и лепих речи. Машински факултет ће свакако наћи праву меру како да се име Владана Ђорђевића памти и у будућности“, поручио је декан Машинског факулета, проф. др Владимир Поповић.
Да је специфичним начином размишљања и иновативним приступом решавању различитих проблема академик Ђорђевић био омиљен међу студентима и младим сарадницима, потврдила је и проф. др Невена Стевановић, његов магистрант и докторанд.
„Проф. Ђорђевић је имао је посебан стил као ментор. На почетку својеручно исписивао опис проблема, основне једначине које тај проблем дефинишу, методу коју предлаже за анализу и решавање. На крају би написао датуме и место, а понекад и очекивани термин за завршетак тог рада, што је најчешће била шала која је носила скривену поруку – то је лак задатак за тебе“, навела је проф. Стевановић.
Почетку рада претходила је детаљна анализа теме и разложна прича с освртом на позицију будућег рада у односу на све шта је до тада урађено и објављено у литератури. Дакле, пре него што студент добије тему, професор Ђорђевић би јасно спознао по чему је она нова и оригинална и какве су могућности да се дође до решења.
„С друге стране, професор је био отворен за сва питања и недоумице. Са великом пажњом их је прихватао и на њих одговарао веома детаљно и јасно. После наших састанака често би ми се отворили нови видици према проблему који сам имала, али и идеји на који начин да га решим“, истакла је, између осталог, проф. Стевановић.
Скупу се обратио и господин Тома Миливојевић, дугогодишњи пријатељ проф. Ђорђевића с којим је одрастао, правио разне несташлуке, делио школске и студентске дане, славио породичне празнике… Њихово пријатељство датира од 1942. године. Заједно су 1945. године пошли у школу.
Присећајући се тих дечачких дана, господин Миливојевић је рекао да је Владан Ђорђевић био изузетан ђак, али врло несташно дете и предлагач многих авантура. Гимназијске дане су такође провели заједно учећи и припремајући се за упис на Машински факултет.
„Владану је и у гимназији све ишло од руке. Поред школе, био је талентован и за музику. Међутим, открићу вам један податак за који ретко ко зна. На првом испиту у јуну из физике код проф. Шеварца Владан је пао. То је био велики шок. У септембру изашао поново на испит. Када је професор отворио индекс и видео све десетеке уписао му је 10 да га није ни питао“, навео је господин Миливојевић.
„Владан је пре свега био велики човек. Од њега сам добио лекцију како професор треба да се одоноси и понаша према студентима“, рекао је проф. др Александар Обрадовић. Томе у прилог навео је ситуацију са Машинијаде у Умагу 1991. године, када је проф. Ђорђевић, тадашњи продекан за наставу, помогао студентима и својим аутом их превезао у групама до дискотеке до које нису могли да оду због јаке кише. „Од професора сам добио лекцију и о моралу. Наиме, на Машинском факултету је студирала блиска рођака проф. Ђорђевића. Тек када је завршила студије и отишла он нас је питао какав је студент била, а била је најбоља, студент генерације“, истакао је проф. Обрадовић.
„Све оно што мислим и што осећам према Владану не може да се искаже речима. Владан и ја смо били пријатељи, а пријатељ је онај ко те највише познаје“, рекао је проф. др Јово Јарић са којим је проф. Ђорђевић блиско сарађивао. Проф. Јарић је најавио да ће у част тог пријатељства Владану Ђорђевићу посветити књигу „Тензорски рачун са применама у механици“ на којој тренутно ради са још двојицом колега и која би ускоро трбало да буде завршена.
О научном раду академика Ђорђевића
Основна научна и стручна област рада академика Ђорђевића била је теоријска и примењена механике флуида, а посебно теорија граничног слоја, теорија струјања нехомогених и ротирајућих флуида, теорија таласних кретања флуида и теорија хидродинамичке стабилности и преласка у турбуленцију. Поље његовог научног рада обухватало је и биомеханику флуида, као и проблеме струјања гасова у микро-каналима који имају велику примену у савременим технологијама микро-електро-механичких система (MEMS).
Дипломирао је на Одсеку за хидроенергетику Машинског факултета Универзитета у Београду (1961). Постдипломске студије завршава на Групи за механику Природно-математичког факултета у Београду, где је магистрирао (1963) и докторирао (1966) из области теорије граничног слоја.
Као Хумболтов стипендиста завршио је постдокторску специјализацију на Алберт-Лудвигс универзитету у Фрајбургу (1968-1969).Као Фулбрајтов стипендиста био је гостујући научник на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу (1975-1976), где је касније радио као гостујући професор на одељењима за ваздухопловство и машинство.
Након завршетка основних студија, почиње да ради као асистент на Катедри за механику флуида Машинског факултета Универзитета у Београду (1962). На истом факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1981 године. Предавао је предмете Механика флуида и Хидраулика и пнеуматика. Био је продекан за наставу (1989–1991) и шеф Катедре за механику флуида (1988–2000).
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985, а за редовног 1997. године. Био је председник Одборa за проучавање живота и рада научника у Србији и научника српског порекла САНУ од 2002. године, као и главни уредник едиције САНУ „Живот и дело српских научника“. У периоду од 2000. до 2006. године, био је управник Одељења за механику на Математичком институту САНУ.
Обављао је функцију генералног секретара и председника Југословенског друштва за механику, као и председника Друштва за механику Србије (1983‒1985). Био је члан Европске уније за механику, Друштва за примењену математику и механику, Академије инжењерских наука Србије (АИНС) и других научних институција.
Током своје плодне научне каријере објавио је више од 100 научних радова из основне области и актуелних подобласти механике флуида. Већи део његових радова објављен је у веома цењеним светским научним часописима као што су: Journal of Fluid Mechanics, Physics of Fluids, Wave Motion, Transactions of the Royal Society A, Journal of Applied Mathematics and Physics, Journal of Applied Mathematics and Mechanics. Аутор је два уџбеника из области теоријске и примењене механике флуида. У своме стручном раду сарађивао је са Војно-техничким институтом у Београду, где је радио на развоју полуаутоматског и аутоматског хемијског детектора. У широком опусу научног рада академика Ђорђевића, посебно место заузима истраживање реолошког понашања хуманих ћелија на којем је радио у сарадњи са Бостонским универзитетом.
За свој научни рад примио је бројне награде, међу којима се издвајају: награда „Проф. др Војислав К. Стојановић“ Удружења универзитетских професора и научника Србије (2007), Видовданска повеља града Крушевца (2015) и Повеља за животно дело „Академик Љубомир Клерић“ Одељења рударских, геолошких и системских наука АИНС (2016).
(Извор: Машински факултет)