Током своје вишедеценијске историје Машински факултет је створио завидну армију стручњака, која броји више од 25 хиљада машинских инжењера. Међу њима се издвајају појединци који су својим знањем и стручношћу померали границе у многим областима машинског инжењерства. Један од њих је и др Јосип Влаховић, светски признати аутомобилски стручњак и дугогодишњи инжењер Поршеовог развојно-истраживачког центра у Вајсаху.
Господин Влаховић је са својим тимом радио на развоју чувеног тркачког мотора Томос ДМ ГП, који је 1982. године освојио титулу европског шампиона у џи-пи кросу. Аеродинамичке карактеристике овог моторцикла, који је с мотором од само 50 cm³ могао да развије невероватну брзину од 204 km/h, испитиване су управо у Аеротунелу Катедре за ваздухопловство Машинског факултета у Београду.
О томе како је настао најбржи мотор у Европи, господин Влаховић је говорио на веома посећеном предавању одржаном у оквиру облежавања Дана Машинског факултета, где се посебно осврнуо на аеродинамичка испитивања.
„Моторцикл ДМ ГП настао је оптимизацијом аеродинамике ранијег Томосoвог модела ГП79. Током испитивања у Аеротунелу Машинског факултета 1979. и 1980. године разрађено је и испитано чак 24 варијанти оклопа и 10 варијанти точкова. Да би се постигла што боља аеродинамика носеће структуре применили смо основе бионике у кобинацији са NACA профилима“, навео је господин Влаховић.
На основу референтних вредности добијених током испитивања дефинисан је и израђен пототип ГП80, који је донео четири главне новине у аеродинамици ГП моторцикла: оптимални аеродинамички оклоп чији је задњи део оптимизован „према возачу“, аеродинамичке паоке на точковима, додатке на виљушкама точкова и додатке за рукохвате. За возача је била предвиђена и аеродинамичка кацига, али у то време није била дозвољена.
После практичног тестирања прототипа моторцикла на аеродромима у Порторожу и на Гробнику, када је и званично потврђена брзина од 204 km/h, израђен је модел Томос ДМ ГП, чија је аеродинамичност и данас актуелна тема у многим стручним круговима.
Др Јосип Влаховић је дипломирао на Машинском факултету 1973. године. Каријеру је започео у Заводу за моторна возила Машинског факултета, као студент постдипломских студија. Посебно се истицао радом на побољшању аеродинамичности моторцикала, конструкцији уређаја за разна испитивања материјала и готових производа и другим областима. После магистратуре, 1977. године, одлази у фабрику моторцикала „Томос“ у Копру, где до изражаја долази његов таленат дизајнера и конструктора.
Средином 80-тих враћа се у Београд, у Индустрију мотора Раковица, где је радио на пројектима конструкције теренских возила за неприступачне терене. Крајем 80-тих каријеру наставља у Поршеовом истраживачком центру у Вајсаху, где је радио на развоју решења за тзв. пред конструкције, које ће касније ући у производни процес. Један је од првих стручњака који је конструисао тзв. “лаку каросерију”, нов систем повезивања спиралне опруге и амортизера са каросеријом који је приказан на Сајму аутомобила у Франкфурту 1999. године. Аутор је више од 140 патената, а за свој проналазачки рад добио је „Пупинову медаљу“.
“Бити научник, није само књига, формуле и учење, него и практични рад. Машински факултет ми је дао врхунско знање, а у Заводу за моторна возила сам научио занат”, закључио је господин Влаховић.
(Извор: Машински факулет)