Да бављење спортом није никаква препрека за врхунско образовање и успешну професионалну каријеру најбоље показује пример нашег атлетичара Николе Раичевића, вишеструког државног првака и репрезентативца Србије на средњим и дугим дистанцама .
Поред врхунских спортских резултата, овај млади атлетичар и мастер инжењер машинства, успешно гради и академску каријеру. Тренутно је студент треће године докторских студија на Машинском факултету у Београду, а недавно је изабран и за асистента на Катедри за ваздухопловство.
„Заиста је леп осећај припадати академској заједници. Рад у таквом окружењу ми причињава велико задовољство али и обавезу да наставим да се усавршавам“, истакао је Никола на самом почетку разговора за сајт Машинског факултета.
Никола са колегама Милошем Петрашиновићем и Михаилом Петровићем на Машинском факултету
На који начин успевате да ускладите науку и спорт и будете успешни на оба поља?
Током школовања то је био један од највећих изазова. Пре свега, мислим да је кључ у доброј организацији и жељи. Некада ми је било заиста тешко, али сам захваљујући подршци коју су ми пружали породица, пријатељи и колеге истрајао на свом путу. Наравно, морам истаћи да су обавезе на факултету ипак увек биле за нијансу важније.
Шта је заједничко машинству и атлетици?
И машинство и атлетика представљају основне елементе делатности којима припадају. Као што се индустрија не може замислити без машинства, тако се ни спорт не може замислити без атлетике. У последњих неколико година све је израженије присуство машинства у спорту па и у атлетици. Користе се знања из области механике, технологија материјала, електронике, биомедицинског инжењерства…
Када сте почели да се бавите атлетиком и шта вас је највише мотивисало да се окренете краљици спорта и наставите стазама вашег оца, Горана Раичевића, нашег трофејног атлетичара дугопругаша, репрезетативца и вишеструког првака Балкана?
Оба родитеља су били врхунски атлетичари, шампиони и репрезентативци СФРЈ па је атлетика увек била спорт број 1 у кући. Међутим, ја сам претходно девет година тренирао одбојку и само повремено одлазио на атлетске тренинге. Када сам напунио 17 година коначно сам одлучио да заиста желим да се бавим атлетиком. Један од мотива је био тај да покушам да се барем приближим резултатима које је постигао мој отац.
Шта вас је привукло машинству? И зашто баш ваздухопловно инжењерство?
Током основног и средњег образовања много више су ме привлачиле природне науке, на првом месту математика и физика, па је некако машинство било логичан избор. За ваздухопловно инжењерство сам се одлучио зато што ме је увек фасцинирало то како авиони лете. По мом мишљењу, авиони су савршенство технике чија је појава потпуно променила свет.
Какви су ваши даљи планови у области машинства, а шта су приритети када је реч о атлетици?
Уз обавезе које ме очекују као асистента, у наредне 3 године приоритет ће бити и рад на мојој докторској дисертацији. Кад је реч о атлетици, жеља ми је да остварим што боље резултате и да на тај начин поправим своје личне рекорде.
ОЧЕВИМ СТАЗАМА
За оне који то можда не знају, Никола је син нашег прослављеног атлетичара Горана Раичевића, једног од најбољих тркача дугопругаша на простору бивше СФРЈ. Вишеструки је првак Балкана и Југославије на 5 и 10 хиљада метара. Био је шестоструки првак Белог кроса.
Горан Раичевић је био веома посвећен спорту, али је у исто време студирао и заврши Пољопривредни факултет у Београду (смер Заштита биља). Отуда не чуди и Николина воља и истрајност на оба поља.
Горанова каријера је, на жалост, трагично прекинута током НАТО агресије на нашу земљу. Погинуо је 6. маја 1999. године.
НИКОЛА РАИЧЕВИЋ – ПОРТРЕТ
Никола Раичевић је рођен 25. јула 1994. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу с просечном оценом 5 током свих година школовања.
Машински факултет у Београду уписао је 2013. године. Основне академске студије завршио је у року, 2016. године, с просечном оценом 9.64 и успешно одбрањеним радом из завршног предмета „Механика лета“ на тему „Маневри авиона у вергикалној равни – Маневар Имелман“. Исте године уписао је мастер академске студије, које је такође завршио у року с просечном оценом 9.55, а његов завршни мастер рад на тему „Утицај људског фактора на безбедност у ваздушном саобраћају“, оцењен је највишом оценом 10.
Током основних и мастер студија сваке школске године за Дан факултета добијао је посебне похвале за одличан успех. Такође, био је и стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, као и добитник стипендије ,Доситеја“ Фонда за младе таленте Министарства омладине и спорта Републике Србије.
Своју академску каријеру наставио је на докторским студијама машинства. Тренутно је студент треће године докторских академских студија.