”Најбољи начин да предвидите будућност је да је створите” – Абрахам Линколн
Знање је нова светска валута и главни развојни ресурс сваке земље… Ново доба, тражи и нову методологију у образовању. То значи да је улога професора, не само да преноси знање, него и да мотивше студенте да играју активнију улогу у креирању и развоју наставе…
Кључна реч је мотивација. Сложен појам који садржи широку лепезу мотива. Најважнији су свакако они лични – да студент воли студије за које се определио и да зна да препозна зашто су предмети које изучава важни и како та знања може да примени у пракси. Међутим, на већини факултета у Србији, још увек је доминантан једносмеран однос наставник- студент. На предавањима, студенти углавном седе, слушају и гледају.
Из студентског угла, похађање наставе је обавезно, садржај програма и активности учења одражавају оно што неко други сматра да треба да науче, а не њихова стварна интересовања. При томе, активности се оцењују, због чега сваки неуспех, поред личног разочарања, изазива и јавни осећај стида. Све то утиче да више воде рачуна о испуњавању захтева, него на личну корист коју имају од учења.
С друге стране, наставници раде са великим групама студената. То је, како се често истиче, једна од главних препрека за индивидуализовање наставе, односно прилагођавање садржаја интересовањима и потребама студената. О томе, на који начин наставник може додатно да мотивише студента, не само да редовно учи, него и да активно учествује у настави, разговарали смо са психологом, др Невеном Буђевац , доцентом на Учитељском факултету у Београду. Она је недавно одржала веома интересантно предавање на Машинском факултету, на којем се осврнула на најчешће изазове у раду са студентима и указала на неке од начина за њихово превазилажење.
„Најбољи наставници су они који изграђују добар однос са својим студентима, помажу им да развију ефикасне стратегије њиховог предмета, а при том су спремни и имају вољу да студентима све објасне и помогну им у раду. Међутим, колико год наставник био добар увек може да буде још бољи“, истакла је др Буђевац. То, како је навела, подразумева стално промишљање о организовању наставе која ће додатно подстицати унутрашњу мотивацију студената. „Садржај наставе и друге активности треба да буду актрактивне и забавне студентима, али искључиво у функцији учења. Уз то, увек им треба наглашавати зашто је нека област о којој се стиче знање корисна и важна за њихову професионалну будућност. Јер, сваки делић знања има неко своје важно место у мозаику учења , а студени често то заборављају“, нагласила је наша саговорница.
Модеран приступ настави подразумева двосмерну комуникацију између професора и студената. На који начин успоставити ту интеракцију и охрабрити студенте да активно учествују у свим активностима – постављају питања, траже додатна појашњења, или износе своја мишљења и сазнања?
Сваки наставник својим односом према настави и студентима треба да покаже да су такве иницијативе добродошле, да их негује и подстиче. Примера ради, често студентима поставим неко питање и ако се нико не јави, преформулишем или поставим додатно потпитање које може да им помогне да дођу до одговора. Значи, на самим предавањимаа можете много тога да учините да их подстакнете на размишљање и ма тај начин им помогнете им у учењу. На жалост, већина студената је кроз постојећи систем образовања научила да је њихов задатак да седе и ћуте. Зато се изненаде када се од њих очекује да буду активнији.
о, међутим, није случај само код нас. Пре пар година, када сам у Естонији сам држала наставу студентима мастер и докторских студија, нисам могла глас да им чујем. У први мах, помислила сам да је у питању језичка баријера, јер се настава одвијала на енглеском језику. Зато сам им рекла да могу да причају и на естонском и да ће ми неко већ превести. После неколико часова замолили су ме да их не терам да усмено одговарају, јер, како су навели, од првог разреда су учени да се у школи седи и ћути. Дискусија у настави им је била потпуно непозната, због чега су се осећали непријатно. Наравно, због таквог екстремног односа на релацији наставник-студент, изашла сам им у сусрет да задатке презентују кроз писане радове. Код нас тај однос није тако екстреман. Наше студенте само треба подстицати и охрабрити их да су њихова питања, предлози и мишљење и те како добродошли.
Да ли је фактор изненађења један од могућих подстицаја активнијег учешћа студената у настави? На пример да наставник започне предавање темом која на први поглед нема никакве везе са предметом, а да у суштини нуди решења која могу бити примењена и у области која се изучава.
Такав приступ може да буде јако користан, као и све друго што студенте подстиче да изађу из рутине и да се активирају. Искуство колегинице са једног београдског факултета говори да и намерна грешка или контрадикторност наставника током предавања може бити подстицај за студенте. Када је приметила да су студенти незаинтересовани за задатак који је изводила на табли, она је намерно направила грешку и наставила даље. Неко од студената је реаговао, а како је тврдила да грешка не постоји у дискусију су се укључили и остали студенти. То је један од показатеља, да фактор изненађења може да има значајну улогу у мотивисању студената.
У свету се доста пажње посвећује такозваним „меким вештинама“. На појединим техничким универзитетима се чак изучава комуникологија, односи с јавношћу, психологија и слично. Због чега је то важно?
Стицање тих вештина је веома важно, али, на жалост, у нашој земљи то још увек није пракса. У Холандији инжењери, који раде на пројектима измештања токова река, изградње покретних мостова и слично, уче вештине комуницирања и преговарања. Они морају да буду спремни не само да грађанима представе пројекат, него и да објасне због чега неко насеље мора да се измести на другу локацију. Истовремено,морају да знају и како да преговарају. Значи, сваки инжењер, без обзира на то колико је његов посао везан искључиво за технику, мора да зна и те вештине.
Шта би била ваша порука студентима.
Да стално себи постављају питање шта је то шта желим од студија и да увек имају у виду тај циљ. Некада је нека активност тешка и може да их демотивше. Неки предмет је је тежи, неки је мање занимљив. Међутим, то није толико важно, колико је важна спознаја да ће им положен испит из тог предмета помоћи да дођу до циља.