Професорка Јованка Живојинов, дипломирани физичар и редовни професор Машинског факултета Универзитета у Београду у пензији, ове године прославља свој 100-ти рођендан. Доцент, ванредни професор, редовни професор, др Живојинов је прва жена, која је после ослобођења, 1947. године, започела и градила академску каријеру на, до тада, искључиво „мушком“ факултету. Живот је посветила, каже, студентима и науци, а њена порука данашњим генерацијама је и даље иста – „Вредно радите, са вером у Бога!“
Срдачно нас дочекује у свом стану на Врачару. Године су оставиле траг на њеном лицу, рукама…, али њене интелигенте, радознале и веселе очи говоре о жени са ставом, благе нарави и ведрог духа. Јасно нам је зашто је један од најомиљенијих професора који су оставили дубок траг на десетине генерација студената Машинског факултета.
Проф. Живојинов је рођена у новембру 1919. године у Кикинди. У родном граду је завршила основну школу и гимназију. У предвечерје Другог светског рата, 1939. године уписала се на физичко-хемијску групу Филозофског факултета у Београду. Ратне године провела је Кикинди. После ослобођења наставила је студије на Природно-математичком факултету у Београду, где је дипломирала 1946. године. Ментор јој је био чувени професор Павле Савић, оснивач Института за нуклеарне науке у Винчи. У марту 1947. године је изабрана за асистента за предмет Физика на Машинском факултету у Београду.
„Била сам први послератни дипломац проф. Павла Савића. Рад сам бриљантно одбранила, а проф. ми је рекао да могу да бирам факултет где ћу да радим. Ја сам се одлучила за Машински факултет. У то време на факултету је радио проф. Милан Јовановић, за кога сам знала да је сјајан. Када је проф. Јовановић отишао да предаје на једном универзитету у САД, заменио га је врсни проф. Милосављевић. Била сам изненађена када ми је као почетнику указао поверење да сама испитујем студенте. Само је рекао: „Јованка, прозивајте и питајте ви“. Иначе, додала је, у то време, жене су биле ретке на целом Београдском универзитету. Дуго сам била једина жена на Машинском факултету, али имала сам пуно поштовање колега“, подвлачи наша саговорница.
Проф. Живојинов је 1958. године на Машинском факултету одбранила докторску дисертацију на тему „Одређивање ентропије испаравања“ и тиме стекла титулу доктора физичких наука, а њена академска каријера кренула је узлазном путањом. 1976. године је изабрана за редовног професора Машинског факулета. Осим на Машинском факултету, држала је наставу физике и у одељењима Машинског факултета у Крагујевцу, Светозареву, Ваљеву, Лозници, Смедеревској Паланци, као и на Пољопривредном факултету у Београду.
На нашу констатацију да њени некадашњи студенти, а сада професори Машинског факултета, с великим поштовањем говоре о њеним бриљантним предавањима, посебно на тему Ајншајнове теорије релативитета, наша саговорница скромно каже да је њена дужност била да својим ђацима осим знања пренесе и љубав према науци. „Заиста сам била омиљена код својих студената. Звали су ме студентска мајка. Они волели мене, а ја њих. То осећање је било обострано и зато су моја предавања била јако посећена“, објашњава проф. Живојинов.
На питање шта је то што чини професора омиљеним и због чега се на њеним предавањима тражила столица више, наглашава да је то, на првом месту, отворен приступ настави која прати савремене трендове научног истраживања и технолошког развоја. „Студенти су волели модерне ствари, баш као и ја“, наводи наша саговорница.
Кад је реч о научном раду професорке Живојинов њена почетна интересовања као физичара била су везна за гама зраке. „Професор Павле Савић ме је својевремено позвао да му се придружим у истраживањима у Винчи, али нисам могла да оставим своје студенте и Машински факултет“. Током академске каријере на Машинском факултету, професорка Јованка Живојинов, са својим сарадницима, истицала се у области и проблемима који се односе на термодинамичке једначине стања и термодинамичке потенцијале, посебно у интервалима температуре од тројне до критичне тачке. По томе је професорка Јованка Живојинов, са групом својих сарадника, била позната како у земљи, тако и у иностранству, а радове те групе су праћени у референтним стручним часописима.“
Као резултат истраживања, проф. Живојинов је објавила 116 научних и стручних радова. Била је члан Друштва математичара, физичара и астронома Југославије, Француског друштва физичара, Европског друштва физичара, Југословенског друштва за рационалну и примењену механику, Српског хемијског друштва и Њујоршке академије наука. „Већина мојих радова је објављена у иностранству. На Сорбони сам водила семинар у области термодинамике који је окупљао водеће европске истраживаче. У једној од дискусија победила сам америчког професора Стронга, који се бавио изналажењем решења за израду вештачких дијаманата. Од њега сам касније добила позив да предајем у Америци, али сам остала верна Машинском факултету.“
Оно што посебно занимљиво у вези професорке Живојинов јесте да је велики заљубљеник у рад Алберта Ајнштајна. „То је заиста тачно. Као верник, често се молим Богу да ми испуни жељу да видим Алберта Ајнштајна и да га питам отуд му идеја да је енергија једнака производу масе и квадрата брзине. Замислите, брзина светлост је 300.000 km/s. Помножено са масом, све се претвара у енергију. То не произлази ни из једног претходног физичког закона“, констатује наша саговорница.
Током разговора дотакли смо се и истраживања у ЦЕРН-у, где
физичари, заједно са бројнијим инжењерима, истражују темељну структуру космоса, користећи највећу инсталацију на свету за изучавање основних састојака материје – елементарних честица. Проф. Живојинов је та истраживања оценила веома значајним јер нас, како је истакла, воде спознаји темељних закона природе. Том темом завршавамо посету нашој драгој саговорници, са жељом да је здравље и ведар дух и даље служе.
Аутор: Ивана Субашић