Спорт је један од најбољих путева за човека који жели да има испуњен живот и старост не дочека усамљен него окружен правим пријатељима. То је животни мото Вука Рашовића, нашег прослављеног џудисте, који у свету спорта важи за истинску легенду. Снага пријатељства је оно што га и данас мотивише да у 78-ој години свакодневно тренира и такмичи се на престижним међународним џудо турнирима.
Џудо је за мене један од најлепших и најздравијих спортова, истакао је господин Рашовић. То је спорт у коме није важна само физичка, него и психичка снага. Џудо је борба две личности, али и испитивање властитих граница и такмичење са самим собом. О томе најбоље говори чињеница да је Вук Рашовић већ 57 година непрекидно активан на међународној спортској сцени. У спортској каријери на светским борилиштима освојио је 80 медаља од којих је 58 златних. А од 2002. од када се такмичи као ветеран 14 пута је освајао титулу првака света и 7 пута био првак Европе.
Разговор са господином Рашовићем водимо само пар дана након његовог повратка из Француске, где је на међународном турниру за ветеране одржаном 18. марта у Бордоу, освојио још једну златну медаљу. Варају се сви они који мисле да се на овим ветеранским такмичењима окупи тек 20-30 некадашњих такмичара. Јавност не зна да су управо ветеранска првенства у џудоу међу најбројнијим. На турниру учествје око 1.000, што много говори о култури бављења спортом у свету, истакао је наш саговорник.
Џудо клуб “Машинац”
Радо је пристао на разговор за сајт МФ, јер га за Машински факултет, који је и сам студирао, везују лепе успомене. Био сам добар студент. Најтеже испите сам полагао са високим оценама и апсолвирао сам. Трудио сам се да упоредо градим каријеру машинског инжењера и врхунског спортисте. Љубав према џудоу је превагнула. Нисам дипломирао, али сам 1968. године у сарадњи са факултетским одобром Савеза студената основао и водио џудо клуб “Машинац”. Десет година нам је требало да постанемо један од најбољих клубова у Србији и Југославији. Били смо прваци Србије.
Међу студентима је било доста талентованих и успешних џудиста. Најистакнутији је био Драган Вуковић. Првак Југославије, један од тројице најбољих на Балкану и један од шесторице најбољих у Европи. Вуковић је био одличан студент, а као инжењер је изградио завидну каријеру. Један је од водећих стручњака у индустрији вештачких дијаманата. Било је и других студената, који би, да нису отишли у научне воде, направили сјајну спортску каријеру. Господин Рашовић посебно издваја садашњег декана Машинског факултета у Београду, професора Радивоја Митровића, његовог претходника, професора Милорада Милованчевића, као и професора Новака Медића са Машинског факултета у Краљеву.
Вук Рашовић је џудоом почео озбиљно да се бави 1959. године као студент. Имао је 20 година. Тренирао је у школи џудоа при Спортском друштву “Студент”. У то време у Београду су постојала још два џудо клуба “Партизан” и “Раднички”. Посвећеност спорту убрзо му је донела и прве резултате и “ветар у леђа” ка спортским висинама. На првенству Србије, од шест мечева, добио сам четири и освојио пето место. Чињеница да сам изгубио од двојице тада најбољих џудиста Југославије, Стојана Стојаковића и Младена Вукомановића, за моје тренере је био знак да ће од мене бити нешто.Наставио је да марљиво да учи, али и да ређа спортске успехе – освојио је првенство Србије, постао студентски првак СФРЈ, а затим у два наврата и државни првак.
Најтежи испит и најтежа борба
Замољен да издвоји најтежу борбу у каријери и најтежи испит током студија, наш саговорник издваја меч у финалу међународног турнира у Сплиту 1966. године са троструким шампионом Европе из Велике Британије. Меч је трајао 15 минута и сваког секунда сам био у опасности да будем “бачен”. Ту победу и освојено прво место сматрам својим најтежим и највећим успехом. На завршној свечаности пришао ми је шеф енглеске репрезентације, подигао чашу и рекао: „Наздрављам најбољем међу нама!”
Када је реч о студијама највећи изазов му је био испит из динамике. Зацртао сам да морам да положим тај испит. Прорадио сам све могуће збирке, међу којима је најчувенија била збирка Мешчерског. Урадио сам тачно сва четири постављена задатка. Посебно издвајам четврти који је био намењен само онима који су проникли у суштину градива. Касније се показало да сам једини решио тај задатак и то је био мој звездани тренутак на МФ.
О универзитетском спорту
Факултети су некада били извориште спорта и врхунских спортиста, а и надлежне институције су много више водиле рачуна о развоју универзитетског спорта. Данас је студентски спорт заступљен углавном захваљујући напорима студента и подршци коју добијају од својих факултета. Да би се универзитетски спорт унапредио није довољна само добра воља, него и добра организација. То значи, додао је наш саговорник, да при универзитету и на факултетима мора да постоји језгро људи које ће радити на промоцији спорта и анимирати младе да се баве спортом. Другим речима, ако желите да нешто заживи, морате да направите службу која ће о томе водити рачуна.
Пема речима Вука Рашовића, који је до пре две године био на челу Универзитетског спортског савеза Београда, студентски спорт је област у којој има простора за препород читавог спорта у Србији. Он је подсетио да Савез већ деценијама представља погон за афирмацију студентског спорта – организује национална међууниверзитетска такмичења, као и европска и светска универзитетска такмичења. Чињеница је да се наши студенти такмиче и да упркос скромним условима постижу значајне резултате. Међутим, да би се студентски спорт развијао студенти морају да добију и боље услове, између осталог и спортску халу. О томе смо много пута разговарали са надлежним службама. Можда ће предстојеће Европске универзитетске игре 2020 у Београду бити добар повод да се на том плану нешто уради, закључио је господин Рашовић.
Афирмација спорта у првом плану
Вук Рашовић је осим такмичарске имао и веома успешну каријеру тренера. Извео многе генерације сјајних џудиста. Поред џудо клуба “Машинац”, у Београду је основао и клубове „Вождовац” и „Трудбеник”. Као дугогодишњи директор Џудо савеза Југославије радио је на афирмацији и организацији џудо клубова и савеза у земљи, развоју судијске организације, а велики доринос је дао организацији међународних такмичења. За време његовог мандата у тадашњој Југославији и у Београду организовано је три европска првенства у џудоу и једно светско. Веома је поносан због тога.
Његови спортски резултати и допринос развоју спорта препознати су и у свету. Светска џудо федерација је Вуку Рашовићу 2009. у Атланти, доделила звање великог мајстора џудоа. На првенству света у Паризу 2011. председник Светске џудо федерације Маријус Визер уручио му је једно од највећих признања у свету џудоа на којем пише „Специјално признање Вуку Рашовићу, легенди џудоа из Србије!” Почасни је тренер Европске џудо-уније. Доживотни је почасни председник Џудо-савеза Србије. Одликован је Орденом рада са сребрним зрацима, а 2011. године је добио и награду за животно дело. Том приликом је рекао: „Тренинзи су моје молитве, сале за вежбање моји храмови, црвени дани у мом календару су такмичарски. Али мој живот није само потрага за медаљама, већ и за пријатељствима. Пошто су пријатељства богатство један сам од најбогатијих људи на свету“.
(Извор: Машински факултет)