Угледни универзитетски професор и стручњак, проф. др Миленко Јовичић, неуморни хроничар историје Машинског факултета, био је оличење скромности, поштења и човечности. Његову јединствену личност красили су блага нарав, отвореност према људима и умеће да помири и оно што је на први поглед непомирљиво. Иза себе је оставио велики стручни и научни допринос у области производног машинства, али и вредна сведочанства о догађајима и људима који су својом визијом, знањем и стручношћу градили име и углед Машинског факултета. Део те историје је свакако и сам проф. Јовичић, истакнуто је на комеморативној седници која је у његову част одржана у среду, 03. јула, у присуству најближих чланова породице, колега, сарадника и пријатеља.
„Проф. Јовичић је био прави војник Машинског факултета. Тих, миран и ненаметљив човек. Његова љубав према факултету, која се одражавала кроз његов рад на прикупљању историјске грађе о нашој заједничкој кући, такође је била јединствена. Не знам никога од нас ко се са толиком посвећеношћу, трудом и радом бавио историјом факултета, као што је то чинио проф. Јовичић. После одласка у пензију, нашао је своју мисију у том једном, за историју Машинског факултета, изузетно важном и нимало лаком послу. У том смислу много ће нам недостајати“, истакао је декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић.
Како је навео, професор Јовичић је оставио изузетан траг и у академском раду, о чему најбоље говори број од 570 дипломаца којима је био ментор. „Чини ми се да има много симболике у томе што се комеморативни скуп у част проф. Јовичића одржава баш у време уписа на факултет и када смо већ у првом уписном року попунили сва буџетска места. С обзиром на демографску ситуацију, односно када узмемо у обзир величину овогодишње генерације матураната и број потенцијалних студената који су се пријавили и изашли на пријемни испит, ово је вероватно рекорд у историји Машинског факултета, па чак и у односу на 90-е године“, рекао је проф. Поповић.
„Проф. Јовичић припада плејади легендарних професора Катедре за производно машинство. Предавао је један од стубова производног машинства – предмет „Алати и прибори“, као и многе друге предмете из области. Имао сам ту част и задовољство да ми предаје тај предмет, који сам пре 40-ак година и положио код њега. Стицајем околности и мојих животних избора нисам се бавио том облашћу, али имам дубоко поштовање према свему што је проф. Јовичић радио у том домену“, рекао је шеф Катедре за производно машинство, проф. др Зоран Миљковић.
Осврнувши се на вишедеценијску традицију Катедре за производно машинство, проф. Миљковић је подсетио да се ове године навршава 130 година од када је на Великој школи почео да се предаје предмет „Механичке технологије“. „Овај датум сматрамо прапочетком производног машинства и традиције која траје од краја 19. века, читав 20, а затим 21. век, када почињу предавања из предмета „Технологије машинске обраде“. Проф. Јовичић је у ту традицију уткао комплетног себе и неизмерно смо му захвални на томе“, истакао је проф. Миљковић.
Академски и научни пут проф. Јовичића
Проф. Јовичић je na предмету „Алати и прибори“ наследио чувеног професора Владимира Шолају, а после његовог пензионисања хијерархијски низ настављају, најпре проф. др Љубодраг Тановић, а затим и ванредни професор др Михајло Поповић, који је у име Катедре за производно машинство, говорио о животном, академском и професионалном путу проф. Јовичића.
„Проф. Јовичић је цео свој радни век провео на Машинском факултету, где је радио скоро 37 година и прешао пут од асистента до редовног професора“, рекао је проф. Поповић.
Како је навео, област научног и стручног рада проф. Јовичића било је производно машинство, и то уже: технологија обраде резањем и деформисањем, обрадљивост материјала, обрада брушењем, резни алати (материјали резних алата, њихово испитивање и оштрење), пројектовање, прорачуни и испитивање алата за израду делова од лима, пројектовање и прорачуни помоћних прибора и друге области.
Активно се бавио стручним и научно-истраживачким радом у области производног машинства. Објавио у часописима и јавно саопштио на стручно-научним скуповима у земљи и иностранству око 90 радова, учествовао је у изради више од 30 студија и елабората и две монографије, као коаутор: „Обрада брушењем, идентификација карактеристика стања и оптимизација процеса“ , која је 1987. године награђена Октобарском наградом Скупштине града Београда и самостално: „Обрада резањем тешкообрадљивих метала и легура”. „За укупан стручни научни допринос у области производног машинства 1995. године добио је плакету и медаљу „Проф. др Павле Станковић“, као и Специјалну плакету Савета Машинског факултета поводом Дана факултета за 35 година рада и менторство 500 дипломских радова“, истакао је проф. Поповић.
Као наставник на Машинском факултету у Београду и одељењима факултета у Крагујевцу, Краљеву, Ваљеву, Ужицу и Жаркову, проф. Јовичић је поред „Алата и прибора“ предавао и предмете: Машинска обрада, Технологија машиноградње, Усмерене технологије, Технологија производње наоружања. После одласка у пензију предавао је хонорарно предмет „Машинска обрада и машине алатке“ на Одсеку за механизацију Пољопривредног факултета у Земуну, а на Машинском факултету Универзитета у Српском Сарајеву био је ангажован као редовни професор по позиву. Био је ментор 570 дипломских радова, 12 магистарских радова и 8 докторских дисертација. Дао је вредан допринос уџбеничкој и стручној литератури, као аутор и коаутор 15 уџбеника и приручника намењених универзитетској настави, као и настави у средњим и вишим школама машинске струке.
Био је активан у друштвеном раду на Машинском факултету у Београду, Београдском универзитету, стручним организацијама и удружењима. На Факултету је обављао функцију продекана за финансије. Био је потпредседник Савета факултета, руководилац ООУР-а за производно и привредно машинство и члан разних одбора и комисија факултета и универзитета. Друге важније функције биле су: Просветног савета Републике Србије, председник Комисије средњег усмереног образовања за машинску и енергетску Просветног савета и председник Градског одбора Савеза аналитичара Београда. Био је одговорни уредник сепарата „Машинство“ и члан Уређивачког одбора часописа „Техника“.
У том периоду, према речима др Поповића, проф. Јовичић је као коаутор учествовао у писању две публикације биографског карактера и то: „Проф. др. Павле Станковић, педагошки и научни доприноси у области производног машинства” (сећање поводом 100 година од рођења) и „Проф. др Владимир Б. Шолаја – педагошки и научни доприноси у области производног машинства и изучавања историографије инжењерства у Србији”. Своју мисију хроничара историје Машинског факултета наставио је као одговорни уредник и коаутор библиографске публикације „Зборник биографија наставног особља Машинског факултета за период од 1948. до 1973. године (прво и друго издање), а затим и као аутор публикације „Осврт на развој високошколске наставе из машинства у Србији од 1873. до 1948. године – Наставни планови студија и биографије наставника који су предавали предмете из машинства (прво и друго допуњено издање).
Чувар традиције Машинског факултета
„Проф. Јовичић је био добронамеран и увек спреман да помогне и посаветује. Његова блага нарав, изузетна стручност и посвећеност свему што је радио оставили су на све нас неизбрисиве трагове“, рекао је проф. Поповић, а затим је прочитао изводе из опроштајног говора проф. др Љубодрага Тановића, који је био спречен да присуствује комеморативној седници, а чије делове преносимо у наставку текста.
„Проф. Јовичић је био горостас скромности, поштења и човечности. Био је изузетно моралан пример на понос свима који су га познавали. Посебно се истицао у подизању научног подмлатка у области производног машинства. Био је ментор доступан у сваком тренутку и увек спреман да помогне млађим колегама. Била је привилегија имати проф. Јовичића за ментора. О томе говори менторство на 8 докторских дисертација, 12 магистарских радова и око 550 дипломских радова.
Последњих 10 година живота посветио је писању драгоцених сведочанстава о једној од најуспешнијих етапа развоја Факултета. У великој мери је утицао на подизање свести о важности бележења значајних историјских датума и чињеница, не само за српску науку, већ и за целокупни национални дискурс. За наведени рад проф. Јовичић заслужује захвалност не само садашњих и будућих генерација машинских инжењера, него и свих генерација наставника и запослених на Факултету.
Био је човек коме се безрезервно могло веровати. Снага му је била у једноставности, скромности и приступачности. Увек је био спреман за разговор, а аргументима се борио за своје ставове. По свом научном доприносу, педагошком раду и племенитости, доброти и залагању за студенте, колеге и сараднике, проф. Јовичић ће бити трајно уписан у историју Машинског факултета“, наводи се, између осталог, у опроштајном говору проф. Тановића.
Евоцирајући личне успомене и сећања на проф. Јовичића, др Михајло Поповић је рекао да је професора упознао као студент, а да је касније имао прилику да са њим сарађује и на Катедри. „Био сам дипломац проф. Јовичића. За дипломски рад изабрао сам тему из предмета „Алати и прибори“. У комисији, поред проф. Јовичића били су проф. Љубодаг Тановић, тада доцент и проф. Витомир Ђорђевић са Катедре за технологију материјала. На самој катедри сарађивали смо годину дана, до његовог одласка у пензију. У том периоду први пут сам био укључен у пројекте са привредом у области прераде полимера, која је и данас поље мог истраживања. Међутим, наша сарадња тада није била прекинута“, рекао је др Поповић, а затим се осврнуо на 2017. годину и њихову интензивну сарадњу на библиографским публикацијама о историјском развоју Машинског факултета.
„Без размишљања сам прихватио позив проф. Јовичића да му помогнем у техничкој обради материјала за прво издање публикације „Зборник биографија наставног особља Машинског факултета за период 1948. до 1973. године. Проф. Јовичић је био максимално посвећен том послу. Уложио је много труда да дође до релевантних података, што је често подразумевало и посету архивама. Свакодневно смо били у вези, уживо или путем телефона, све до изласка књиге из штампе“, наводи др Поповић.
Већ следеће, 2018. године изашло је и друго издање Зборника, а 2019. године настављају рад на новом материјалу о развоју наставе из области машинства од краја 19. века до 1948. године, са кратким биографијама наставника који су предавали поједине предмете у том периоду. „Као резултат настала је публикација „Осврт на развој високошколске наставе из машинства у Србији од 1873. до 1948. године – Наставни планови студија и биографије наставника који су предавали предмете из машинства, где је обухваћен период од увођења предмета „Механика и наука о машинама“ у наставу на тадашњем Техничком факултету па све до оснивања независног Машинског факултета у Београду“, истакао је др Поповић, који је са проф. Јовичићем сарађивао и 2021. године на другом допуњеном издању ове књиге, која је изашла из штампе 2023. године.
„Нажалост, проф. Јовичић није дочекао штампано издање публикације „Зборник биографија наставног особља Машинског факултета за период од 1974. до 2023. године, на којем је интензивно радио заједно са колегиницом Ладом Тончић, а у којој се налази и име његовог сина Јована Јовичића. Нека му је вечна слава и хвала“, истакао је на крају др Поповић.
Посвећеност науци и струци
Скупу се обратио и проф. др Бошко Рашуо, главни и одговорни уредник научног часописа „FME Transactions“, који ту дужност обавља од 2013. године, када га је проф. Јовичић, као тадашњи главни и одговорни уредник позвао да преузме вођење тог часописа.
„Моје познанство са проф. Јовичићем датира од 1970. године, када је као доцент држао предавања првој генерацији ваздухопловаца, којој и сам припадам. То познанство се касније развијало кроз сарадњу катедара за производно машинство и ваздухопловство и разне друге институције на факултету, да би на крају кулминирало успешном сарадњом на часопису „Техника“ и сепарату „Машинство“, који је колега Јовичић водио од 2003. до 2013. године, када ме је и позвао да преузмем дужност главног и одговорног уредника“, истакао је проф. Рашуо.
Осврнувши се на тај период њихове сарадње, истакао је изузетну приврженост проф. Јовичића послу који је обављао, Машинском факултету и самом машинству као струци. „Био је веома посвећен, све препреке је с лакоћом превазилазио и решавао. Ја могу само да се трудим да то досегнем. Заиста ми је био инспирација у много чему“, поручио је проф. Рашуо.
„Сарађујући са проф. Јовичићем уочио сам да баш захваљујући њему у историји Машинског факултета неће бити „белих мрља“, рекао је проф. емеритус др Радивоје Митровић, који је у време када је обављао функцију декана препознао значај историјске грађе на којој је проф. Јовичић радио и подржао објављивање публикација, као својеврсног сведочанства о људима који су градили име Машинског факултета.
„Захваљујући тим књигама пажљиви читаоци ће моћи много тога да прочитају о једној бурној историји Машинског факултета. Сетићемо се, не само оних који су радни век завршили на факултету, него и многих других који су свој професионални пут наставили у привреди или у некој другој земљи у иностранству, а на које често заборављамо, иако је свако од њих уградио по један мали камен и допринео развоју Машинског факултета“, истакао је проф. Митровић.
Како је навео, историјска година за факултет била је 1973. година, када је тадашња генерација нових људи са визијом обележила 100 година универзитетске наставе у области машинства у Србији и 25 година самосталног Машинског факултета и оставила заиста изванредне књиге. „Продекан за финансије у то време је био управо проф. Јовичић, који је и сам допринео штампању тих књига, као и плејада других која је наставила тим путем и остављала богато штиво. Зато ми млађи, поникли на раменима те генерације која је имала визију развоја факултета, уочила много тога важног за факултет, а чега смо се историјски морали одрећи, мислим пре свега на бриљантну сарадњу са привредом која нам је много тога омогућила, морамо да се вратимо тим коренима и наставимо њиховим путем. Мислим да то већ и чинимо и да је перспектива овог факултета загарантована, а резултати то и показују“, закључио је проф. Митровић.
Присутнима се обратио и некадашњи декан, проф. др Милан Радовановић, као неко ко је био у генерацији са проф. Јовичићем и са којим је делио сличан академски развојни пут.
Обојица су уписали факултет 1956. године, били стипендисти Индустрије мотора Раковица, а затим се усавршавали у иностранству и нова знања уводили у наставу и истраживања на Машинском факултету. Проф. Радовановић се кратко осврнуо и на један мање познат и нимало лак период у животу проф. Јовичића. Неизносећи много детаља само је рекао да је Миленко Јовичић упркос свему нашао менталну снагу да тај период превазиђе и буде оно што је био, веран до краја Машинском факултету.
На самом крају, скупу се обратио Јован Јовичић, син проф. Јовичића и захвалио се у име целе породице.
„Осећам потребу да се обратим скупу, с обзиром да сам одрастао у овој кући. Овде сам примао новогодишње пакетиће, шетао са оцем по кабинетима, студирао, а затим и радио. Много лепих ствари ми се десило, а и даље ми се дешавају, због чега не пропуштам прилику да посетим факултет. Желим свима да се захвалим за све што сте урадили за мог оца. Осећам као да се тек сада на овај начин опраштам од њега“, нагласио је Јовичић.
(Извор: Машински факултет)