Верица Вера Недељковић, српска и југословенска шахистиња с титулом Велемајстор ФИДЕ, носилац признања „Заслужни спортиста Југославије“ и „Националног спортског признања Републике Србије“, прва жена инжењер бродоградње у Србији и асистент Машинског факултета Универзитета у Београду, премнула је у среду, 13. децембра у 95. години живота.
Машински факултет у Београду се с великим пијететом и тугом опрашта од врхунског спортисте и колегинице чија јединствена и свестрана личност никога није остављала равнодушним и чија је неисцрпна енергија била инспирација за све њене пријатеље и колеге, а посебно за студенте.
Верица Недељковић рођена је у Придворици код Чачка 16. септембра 1929. године, са девојачким презименом Јовановић-Тошовић, а преминула је у Београду у којем је развијала успешну шаховску и научну каријеру. Шахом је почела да се бави у чачанској гимназији и чачанском шаховском клубу “Борац”. По одласку на студије машинства у Београд, учланила се у шаховски клуб Црвена звезда и била једна од водећих југословенских шахисткиња.
Шест пута је освајала Југословенско женско првенство у шаху: 1950, 1951, 1952, 1953, 1958 и 1965. Победница је многих међународних женских турнира у шаху, укључујући два пута заредом у Београду (1961, 1962). На првенству Југославије у Скопљу 1950. године добила је титулу националног мајстора. На Међународном турниру у Херцег Новом 1954. године, понела је титулу Интернационалног мајстора ФИДЕ.
Највишу шаховску титулу велемајстор добила је одмах по њеном установљењу на Конгресу ФИДЕ 1977. године за успехе на турнирима кандидаткиња за првака света, а нарочито за освојено друго место на Турниру кандидаткиња у Пловдиву, на основу ког је у периоду 1958-1961 била званично трећа играчица света. Била 4 пута првакиња западноевропских зонских турнира, а 5 пута учесница турнира кандидаткиња за првака света. Освајач је сребрне олимпијске медаље на Шаховској олимпијади у Сплиту 1963. године и добитник Награде за животно дело Спортског друштва „Црвена Звезда” 2016. год. Године 1972. указом Председника СФРЈ одликована је „Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима”.
Студије машинства започела је 1948. године на Машинском факултету у Београду. Дипломирала је 2. фебруара 1955. на бродском одсеку из области Пројектовања брода, са средњом оценом 7,98, као прва жена дипл. инж. бродоградње на Универзитету у Београду. У току студија била је непрекидно државни репрезентативац у шаху.
Одмах по дипломирању запослила се у Дирекцији Југословенског речног бродарства, где је радила као референт за градњу речно-морских бродова. Од октобра 1956. године радила је у Бродарској средњетехничкој школи као професор за групу предмета из машинске технике: Елементи, Пројектовање и Чврстоћа брода. У том периоду положила је професорски испит. Стручни рад за државни испит са темом „Преграде на броду – њихова улога и значај” (прорачун конструкција) одбранила је 21. марта 1959. године.
Годину дана касније, 1. марта 1962. године изабрана је за асистента на Машинском факултету, на предмету Отпорност материјала, где је радила све до одласка у пензију 30. септембра 1987. године. Била је изванредан асистент, сарадник и стручњак у свом послу. Током дугогодишњег рада на Катедри за отпорност конструкција држала је аудиторне вежбе и преглед графичких радова из предмета Отпорност материјала и Отпорност конструкција на студијама у Београду, Трстенику, одељењима Машинског факултета у Ужицу и Ваљеву, као и у ООУР-у за тешку машиноградњу у Краљеву.
Последипломске студије завршила је на Машинском факултету у Београду, и 29. априла 1974. године одбранила магистарски рад под насловом „Одређивање границе стабилности између плоча ојачаних ребрима и одговарајућих анизотропних плоча”. Радила је на докторској дисертацији под називом „Аналитичко и експериментално истраживање напрезања зглоба кука” и 1979. године била на усавршавању на Универзитету Дурам у Северној Каролини, САД.
Самостално је објавила уџбеник: „Графички радови из Отпорности материјала 1” у 4 издања по 3000 примерака (1971, 1973, 1978 и 1984.) и у коауторству „Таблице из Отпорности материјала” 1971. и „Приручник из Отпорности материјала” 1978. године. Коаутор је и у неколико научно-истраживачких радова.
Верица Недељковић је пирмер успешног спортисте и инжењера. Живела за шах и заједно са својим супругом, др Срећком Недељковићем (4.12.1923-2.1.2011), интернационалним шаховским мајстором, професором Медицинског факултета у Београду, репрезентативцем СФРЈ и селектором, била ветар у леђа многим младим шахистима.
Из фонда Националних признања којима су као Заслужни спортисти Југославије и Србије награђени, узвратили су дарове шаху инвестицијом за будућност младих шаховских талената, као покровитетљи финалног шаховског првенства студенткиња и студената под називом ”Трофеј Верице и Срећка Недељковића”. Досадашњи победници турнира су државни репрезентативци и шампиони, као и учесници шаховских олимпијада. Турнир се организује на Машинском факултету, а у његовој организацији учествују и синови Верице и Срећка Недељковић – Милош и Владимир, који су машински инжењери и мајсторски кандидати у шаху. Милош Недељковић, редовни професор и некадашњи декан Машинског факултета у Београду је и један од иницијатора Трансатлантског купа који се одржава од 2006. године на Машинском факултету.