Промоцијом књиге „Парна локомотива – Тријумф машинских инжењера и немерљиви допринос развоју човечанства“, дипломираног инжењера машинства Драгослава В. Пајића, Машински факултет у Београду је симболично обележио значајан јубилеј Катедре за шинска возила – 125 година од када је 1897. године у универзитетску наставу уведен први предмет из области железничког машинства „Грађење локомотива с пројектовањем“.
Промоција овог издања уједно представља и увод у велики јубилеј Машинског факултета, који 2023. године прославља два значајна датума у својој историји – 75 година од када је 1948. године формиран као независна високошколска установа и 150 година од када је 1873. године донета одлука о увођењу Науке о машинама на Универзитету у Београду.
Књига Драгослава Пајића представља приказ развоја парних локомотива од друге половине 18. века, односно од проналаска и практичне примене парне машине Џејмса Вата (1769. и 1784. године) па све до 80-их година прошлог века, када су парне локомотиве замењене дизел и електричним локомотивама.
У првом поглављу је дат приказ развоја система точак-шина који је суштински утицајни фактор при кретању шинских возила, као и историја развоја парне машине и локомотиве и подаци о изградњи пруга у почетном периоду. У другом поглављу су представљени подаци о железничкој инфраструктури и возилима за више од 130 земаља, а у трећем поглављу се описује крај ере парних локомотива и карактеристике/предности дизел и електричних локомотива. Четврто поглавље је посвећено парним локомотивама XXI века, док се у петом поглављу описује начин рада парних локомотива.
Поред историјског прегледа развоја локомотиве и железнице у свету, наслов садржи и низ интересантних анегдота о инжењерима проналазачима, као и осврт на реакције тадашњег јавног мнења на увођење новог система саобраћаја.
Књига је, као помоћна литература, намењена првенствено студентима машинских и других техничких факултета јер садржи значајне историјске чињенице из области инжењерства, као начине решавања различитих проблема, а посебно се осврће и на развој иновација у приказаном историјском периоду. Такође представља занимљиво штиво и за инжењере свих струка, као подсетник на стање технике у описаном периоду.
„Железничко машинство је на више начина важно за Машински факултет. Наука о машинама чијих 150 година обележавамо наредне године практично се базирала на развоју железнице у Србији. То је било време експанзије железнице и требало је градити пруге, што је створило потребу за школовањем стручњака. С друге стране, први декан независне институције Машинског факултета, академик Владимир Фармаковски, био је шеф некадашње Катедре за железничко машинство, а сада Катедре за шинска возила“ истакао је у поздравној речи, декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић.
Он је изразио посебну захвалност аутору књиге који је, како је навео, уложио огроман ентузијазам и енергију у писању монографије о развоју железнице и значајној улози машинских инжењера. „Машински факултет наредне године обележава и 75 година рада, тако да ово издање можемо сматрати и почетком издавачке делатности у 2023. години, рекао је декан и најавио неколико нових издања. „Поводом наступајућег јубилеја Машинског факултета припремићемо једну пригодну монографију, као и издања о професорима који су обележили Машински факултет кроз историју“, навео је, између осталог, проф. Поповић.
Присутне је поздравио и шеф Катедре за шинска возила, проф. др Војкан Лучанин, један од рецензената књиге. „Читајући књигу „Парна локомотива – Тријумф машинских инжењера и немерљиви допринос развоју човечанства“ видећемо да је у свету постојао велики отпор увођењу новог система саобраћаја. Посматрано у том контексту, улога и тријумф машинских инжењера је још већи, јер је поред стручности требало и много упорности да се нови режим успостави“, рекао је проф. Лучанин.
Како је навео, парна локомотива представља немерљив допринос човечанству, не само у историји индустријског развоја, већ и данас, када постоји тенденција да се поново уведу парне локомотиве, али сада са потпуним сагоревањем, које не загађују животну средину, а доносе уштеду.
„Тај наговештај даје и сам аутор књиге у поглављу „Модерне парне локомотиве – локомотиве XXI века, где наводи да иако је дошло до замене парних локомотива у периоду од 1969. до 2013. године произведено је 170 нових парних локомотива. Оне се могу поделити у две групе: прву групу сачињавају локомотиве грађене по традиционалној технологији и конструкцији и намењене су за вучу туристичких возова, док другу групу сачињавају парне локомотиве које користе напредне технологије и које су тако конструисане да могу конкурисати и успешно заменити савремене дизел локомотиве“, навео је проф. Лучанин.
Додаје да у књизи, поред мноштва занимљивих чињеница и анегдота, можемо да сазнамо када и како су машински инжењери први пут добили име и то захваљујући Џорџу Стивенсону, једном од наjпознатијих конструктора и проналазача тог времена, који револтиран што није примљен у Удружење инжењера, оснива посебно удружење – Удружење машинских инжењера, које и данас постоји и има чланове из 144 земаља света.
„Истраживање професора Драгослава Пајића је драгоцено за Машински факултет, студенте и широки круг јавности, јер садржи све податке на једном месту, буди „носталгију и страст“ за парним локомотивама и возовима, а све са жељом да промовишемо Модул за шинска возила и да наши студенти науче да имају своју визију и да од ње никако не одустају“, закључио је проф. Лучанин.
Др Александар Радосављевић, виши саветник у Саобраћајном институту ЦИП, изразио је велико задовољство што је имао прилику да буде један од рецензената овог издања.
„Драгослав Пајић је у себи објединио све оно што машински инжењер треба да буде. Био је инжењер, конструктор, пројектант, професор. У том смислу, његова књига представља изузетно штиво, не само за инжењере, него и за све оне које интересује развој технике и технологије“, истакао је др Радосављевић.
Говорећи о разлозима који су га мотивисали да напише једну овакву књигу, Драгослав Пајић је рекао да је основни разлог била жеља да укаже на значај машинских инжењера и самог Машинског факултета, који су дали немерљив допринос развоју железнице у нашој земљи.
„Као што је својевремено рекао чувени Џорџ Стивенсон, локомотива није била проналазак само једног човека, већ је то било такмичење машинских инжењера“, истакао је аутор књиге.
Као дипломац Железничког одсека на Машинском факултету у Београду и машински инжењер, аутор је и сам дао велики допринос развоју и модернизацији железнице, о чему је говорио његов дугогодишњи колега и пријатељ Давид Војиновић, некадашњи помоћник директора ЖТП Београд.
Драгослав Пајић је рођен 1930. године у Земуну. Основну школу је завршио у Ханријеву недалеко од Скопља, прва четири разреда гимназије у Краљеву, два разреда гимназије у Новом Саду, а два разреда гимназије и велику матуру у Првој мушкој гимназији у Београду 1949. године. Школовање је наставио на Машинском факултету у Београду, где је дипломирао 1956. године.
Професионалну каријеру је започео у фабрици вагона Waggonfabrik Uerdingen у Западној Немачкој на пословима конструисања и прорачуна теретних вагона. По повратку у земљу 1958. године радио је најпре у фабрици Иво Лола Рибар, а од 1959. године па све до пензионисања 1995. године у Генералној дирекцији Југословенских железница, касније Заједници Југословенских железница.
Цео радни век посветио је стручним пословима у области возних средстава – локомотива и вагона (пројектовање, израда прототипова, испитивање, пуштање у рад, решавање техничких питања у експлоатацији, нормативне делатности и друге послове).
Истовремено је био укључен и у образовање кадрова за Југословенске железнице – машиновођа, техничара, инжењера и дипломираних инжењера. Предавао је најпре у Школи за машиновође у Београду, а затим и у Вишој железничкој школи, где је држао предмет „Вучна возила“ и „Кочнице“. У звању доцента изводио је наставу и на Машинском факултету у Нишу за предмете „Конструкција локомотива“ и „Вуча возова“, а на Машинском факултету у Београду за предмете „Локомотиве“, „Вуча возова“ и „Кочнице“. Објавио је више уџбеника и стручних чланака у домаћим и иностраним часописима.
Аутор је неколико запажених идејних пројеката, међу којима су: Депо за дизел и електровозила Загреб, Дизел-депо Зрењанин, Дизел-депо Косово Поље, Техничко-путничка станица Љубљана, Постројење за машинску обраду и метализацију осовинских склопова „Желвоз“ у Смедереву, Станица за статичка и динамичка испитивања у Институту „Ђуро Ђаковић у Славонском Броду.
(Извор: Машински факултет)