Снага српске жене и њена херојска улога у одржању породице и очувању основних националних и друштвених вредности у тешким, ратним временима, чест је мотив наше народне и уметничке књижевности. Ван тог оквира, жене у Србији су у прошлости често биле у подређеном положају, без права гласа и учешћа у јавном, академском или научном животу.
Ипак, и у тим временима, када је деловање жена било ограничено, било је дама које је су биле довољно храбре да се супротставе предрасудама традиционално патријархалног друштва о жени као супрузи и домаћици. Својом харизмом, образовањем и достигнућима, постављале су нове стандарде у књижевности, уметности, медицини, филозофији, науци и биле пионири борбе за родну равноправност. Неке од њих су биле признате, а неке су остале заборављене.
Да би се “оживело” сећање на улогу и дорпинос женског интелектуалног и стваралачког наслеђа, које је омогућило да Србија данас по броју жена у науци буде једна од водећих држава у свету, на Машинском факултету у Београду је у четвртак, 24. марта, одржано веома посећено предавање “Српске интелектуалне хероине” у организацији Удружења “Љубитељи српске културе”.
О животу и делу, др Ксеније Атанасијевић, др Славке Михајловић Клисић, проф. др Косаре Јојић, Надежде Петровић, др Олге Пјановић Лукић и проф. др Олге Хаџић, говориле су проф. др Иванка Поповић, доскорашњи ректор Београдског универзитета, проф. др Љиљана Клисић, специјалиста клиничке психологије и универзитетски професор, проф. др Љиљана Медић са Политехничког универзитета у Мадриду, Борка Поповић, директор Пете београдске гимназије, Драгослава Копривица, политиколог, новинар и писац и проф. др Снежана Кирин из Иновационог центра Машинског факултета.
Пристуне је поздравио декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић.”Машински факултет има много лепих традиција, а једна од њих је и организација различитих тематских трибина. Наш факултет је увек био отворен, не само за пријатеље и љубитеље технике и машинства, него и за друге догађаје, а ту традицију неговаћемо и у будуће”, истакао је проф. Поповић.
Он је захвалио Удружењу “Љубитељи српске културе” на иницијативи да се скуп посвећен хероинама српске науке одржи баш 24. марта, на дан када је пре 23 године почело НАТО бомбардовање некадашње СР Југославије.
“Нисмо случајно одабрали тај датум. Током 78 дана бомбардовања, док су мушарци били на положајима, жене су биле те које су, као и много пута кроз историју, бринуле о породици и на тај начин обезбедиле несметано функционисање државе“, рекао је професор емеритус, др Александар Седмак, један од организатора предавања.
Ксенија Атанасијевић – Прва жена доктор наука и филозоф
“Ксенија Атанасијевић је један драгуљ међу српским интелектуалцима која, на жалост, није добила признање које је заслуживала”, истакла је проф. др Иванка Поповић, представљајући портрет прве жене филозофа и мислиоца у Србији.
Ксенија Атанасијевић је први доктор наука Универзитета у Београду и прва жена доцент на Филозофском факултету. Једна је од најумнијих жена свог доба. Изучавала је филозофију и класичне језике. Сматра се творцем оригиналног и целовитог филозофског система, а њена главна тема је проблем зла у појединцу и друштву. Објавила је 400 научних студија и расправа и оставила неизбрисив научни траг на нашој академској сцени.
„Ксенија је дипломирала филозофију у класи чувеног филозофа, математичара и палеонтолога, професора Бранислава Петронијевића. У то време била је једна од 12 жена које су студирале филозофију. После студија, посветила се докторату што је у то време било реткост међу женама“, каже проф. Поповић.
Докторску дисертацију из филозофије „Бруново учење о најмањем“, o делима Ђордана Бруна одбранила је 16. јануара 1922. године, а исте године, 5. марта промовисана је у доктора наука, када је имала само 28 година. „То је био фантастичан успех. И сада ретко можете да нађете доктора наука који са толико година има такав распон знања и дубину разумевања коју је показала Ксенија Атанасијевић када су је током одбране дисертације, уместо филозофије, испитивали вишу математику“, истиче Иванка Поповић.
Универзитетску каријеру започела је јануара 1924. године када је именована у звање доцента. Током читаве каријере трпела је притисак колега професора који нису скривали незадовољство што је у њихове редове примљена девојка. То је учврстило њену жељу да се бори и залаже за равноправност полова.
„Ксенија се није повиновала ауторитетима, држала је изванредна предавања и борила се против предрасуда. Међутим, због своје изузетности и одударања од оног што је било уобичајено, често је била је предмет оговарања и провокативних наслова жуте штаме о њеном приватном животу и љубавној афери са ожењеним лекаром Миланом Марковићем, иако се касније за њега удала“, каже проф. Поповић.
После четири године доцентског стажа, Савет Филозофског факултета је 29. марта 1928. године Ксенију Атанасијевић изабрао за ванредног професора, али је ту одлуку морало да потврди Универзитетско веће. Тада почиње кампања да се млада научница уклони с Универзитета.
Уследиле су фабриковане оптужбе за плагијат, због чега Универзитетско веће поништава одлуку о њеном избору и враћа је Савету на поновно одлучивање. Када је њен избор у ванредног професора 1935. године поново стављен на дневни ред, поново је одбијена. На једној од седница Универзитетског већа, декан Филозофског факултета је рекао да је тежиште целе приче у њеним моралним квалификацијма. Многи угледни интелектуалци јавно су осудили поступак Универзитета, а сама Ксенија више није била у стању да издржи непрекидни притисак и 1936. године подноси оставку и напушта универзитетску каријеру.
„Иронијом судбине, те исте године “Енциклопедија Британика” је одреднице њеног доктората уврстила у релевантну литературу за схатање мисли и дела Ђордана Бруна, што је једна невероватна похвала њеног рада“, подсећа професорка Поповић.
После одласка са Београдског универзитета Ксенија је 1939. године именована за просветног инспектора, а затим је радила као библиотекар, најпре у Универзитетској библиотеци, а затим и Народној библиотеци, одакле је отишла у пензију 1946. године.
За време Другог светског рата одбила је да потпише „Апел српском народу“ у коме је група београдских интелектуалаца осудила комунистички устанак. Пре рата је јавно иступала против нацизма и антисемитизма, па је за време окупације хапсио Гестапо. После рата хапсиле су је и нове комунистичке власти. Из затвора је изашла лишена грађанских права, а све њене књиге су стављене на листу забрањених. Наставила је да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен. Ксенија Атанасијевић, највећа српска жена мислилац умрла је 1981. године у својој 88. години.
Др Славка Михајловић Клисић – Лекар ратник и хероина наталитета
Др Славка Михаловић Клисић била је лекар, ратник, писац и песник, један од оснивача Женске странке, борац за права жена, оснивач болница и породилишта, родољуб и хуманиста. О каквој је личности реч најбоље говоре њени стихови „Ни сребро ни злато није мени циљ, мој је живот борба пуна идеала, за добро човека, спокојство и мир“
„Докторка Славка Михајловић Клисић била је хероина на два начина. Најпре као лекар у Првом светском рату, када је спасавала животе војника и становништва, а затим и као хероина која се борила за подизање наталитета у Србији која је током Великог рата изгубила око 60% мушке популације. Учинила је све да се оснује прво породилиште на Балкану, да се смањи смртност одојчади и да се повећа становништво“, започиње причу проф. др Љиљана Клисић, унука чувене докторке.
Медицину је завршила у Женеви 1912. године где је успешно одбранила докторску тезу о искорењивању маларије у Србији. Колики је то био успех показују и подаци који говоре о томе да је почетком века, до Првог светског рата, медицину на страним универзитетима завршило 11 девојака из Србије.
После студија, др Славка се вратила у Србију, где је већ у октобру 1912. године имала ватрено крштење. Почео је Први балкански рат и њу ангажују као лекара. Након балканских ратова враћа се у Београд и почиње да ради у Општој болници. Убрзо почиње и Први светски рат који је затиче на служби у хируршком одељењу. Када је у две прилике издата наредба о евакуацији, др Славка је одлучила да као једини лекар остане у Београду и помогне српском становништву. За заслуге у ратовима примила је више одликовања, међу којима орден Светог Саве IV i V реда.
„О томе шта се дешавало свакодневно је водила дневник у који бележила све што је видела, искусила и сазнала од других. Дневник је објавила тек 1955. године као књижицу под насловом „Облаци над градом“. Та књижица је драгоцено штиво које приказује живот у Београду у периоду 1914-1918, између осталог, живот и рад лекара и болничког особља у болницама пуним рањеника и болесника; живот града који је био изложен свакодневним аустријским бомбардовањима, а затим притиснут аустријском окупацијом. Највећа вредност дневника је то што је писан дан за даном, а не по сећању“, наглашава Љиљана Клисић.
После рата, др Славка Михајловић се враћа у Општу државну болницу. Завршава специјализацију и почиње да ради на гинеколошком одељењу. Тада у њен живот улази колега, хирург, др Јован Клисић с којим заједно подиже санаторијум „Свети Ђорђе“.
„Од самог почетка свог стручног рада др Славка Михајловић постаје, како би се данас рекло, друштвено активна. Године 1921. године, са колегиницама оснива Друштво жена лекара Београда, чија је активност усмерена, не само на здравље жена, него и на њихов друштвени положај. Њима се придружују и друге универзитетски образоване, савесне и амбициозне жене. Поред тога, ангажовала се у Женској страници, чији је оснивач. Тада је започела њена велика борба за оснивање Болнице за жене и децу – првог породилишта на Балкану и бабичке школе на Дедињу“, наводи професорка Љиљана.
Током своје лекарске праксе др Славка је видела велику смртност одојчади и немогућност већине жена да добију стручну помоћ. Тада је схватила потребу оснивања једне велике државне болнице која ћ еподмирити потребе ширег слоја становништва. Удруженим напорима женских удружења из Србије и иностранства као и српских добротвора, крајем 1929. године под покровитељством Краљице Марије основана је Меморијална болница за жену и децу Елси Инглис.
„Др Славка Михајловић-Клисић је била први шеф гинекологије и породилишта нове болнице. Касније самостално оснива школу за бабице у комплексу Меморијалне болнице и ту годинама држи предавања и подучава их. О томе се данас мало зна и заборављено је. Заборављене су жене које су покренуле акцију за оснивање болнице и без чијег ентузијазма, енергије и напора болница не би постојала. После Другог светског рата спомен плоче са њиховим именима су уклоњене, а са освитом новог века тек је нешто изнесено на светлост дана тако да сада стоји само натпис: „THE ELSIE INGLIS MEMORIAL HOSPITAL FOR WOMEN AND CHILDREN“, с жаљењем каже унука чувене докторке.
Др Славка Михајловић – Кисић је Други светски рат провела у Београду. Међутим, нису је мимоишле страхоте тог рата. Помагала је и лечила суграђане колико је и како могла. Изузетном храброшћу и угледом познатог лекара у целој Европи, спасава неке младе интелектуалце од окупатора током тих тешких ратних година. После рата, док је још увек била дозвољена приватна лекарска пракса, др Славка је радила у својој ординацији. Пензионисана је 1948. године. Тада се посветила породици и поезији која је такође објављена у књизи „Облаци над градом“.
Проф. др Косара Јојић – Први жена доктор машинске технике у Србији
Проф. др Косора Јојић била је први дипломац Машинског факултета међу студентима који су факултет уписали 1945. године, одмах после Другог светског рата. Њен магистарски рад, који је одбранила 1952. године, први је магистеријум на Београдском универзитету. Докторску дисертацију је одбранила 1955. године и тако постала прва жена доктор наука машинске технике у земљи. То је уједно био и први докторат у послератној Југославији.
„Имала сам привилегију, не само да лично познајем проф. Јојић, него и да упознам њен огроман педагошки и научни рад. Својим предавањима и иновативим методама образовала је многе генерације инжењера који су допринели националном и међународном признању Машинског факултета“, истиче проф. др Љиљана Медић, некадашњи студент и докторант проф. Јојић, која се у предавање укључила из Мадрида путем видео позива.
Током академске каријере, проф. Јојић је прошла сва академска звања и била прва прва жена редовни професор на Београдском универзитету. Више пута је бирана за шефа Катедре за отпорност конструкција и дала неизбрисив печат многим предметима на Машинском факултету у Београду. „Једном речју била је један од стубова Катедре за отпорност конструкција и веома цењен професор Београдског универзитета“, наводи др Медић.
Када се проф. Јојић придружила Машинском факултету још увек је био доминантан традиционални модел Универзитета, а њено укључивање у рад факултета подразумевало је посвећеност обнови. „Вођена духом обнове и новог времена, проф. Јојић је желела да примени неки нови облик наставе у складу са праксом водећих светских универзитета. Желела је истраживачки универзитет, који је фокусиран на квалитет наставе, који гради мостове с инстеграцијом друштва који га окружује. Од самог почетка њена мисија је била проучавати, подучавати, истраживати,научити студенте да истражују и у томе је успела“, каже др Медић.
Осим на Машинском факултету у Београду, проф. Јојић је учествовала је и у одржавању наставе на факултетима у Краљеву, Ваљеву, Ужицу, Сарајеву, Приштини, Книну и на Војно-техничкој академији у Жаркову. Била је ментор 36 магистарских радова и 16 докторских дисертација и аутор је великог броја научних и стручних радова.
„Проф. Јојић сам упознала давне 1982. године као студент друге године Машинског фкултета. Моје прво сећање на професорку је слика њеног уласка у учионицу у којој се одржавало предавање. Њени часови су били јасни, концизни и изузетно дидактични. Неки од многобројних квалитета професорке Јојић у великој мери су одражавали дух новог времена, као што је храброст у суочавању с изазовима, строгост у раду, безрезервна укљученост у институцију, критички дух и лидерство. Слушати њена предавања било је право академско славље“, наглашава проф. Љиљана Медић.
Проф. др Косара Јојић била је спољни сарадник Машинског института САНУ, спољни сарадник Математичког института САНУ, члан Српског друштва за механику, Математичког института Србије, Научног друштва за примењену математику и механику. Течно је говорила француски, италијански и енглески, а служила се и руским језиком. Бавила се и превођењем класика из области механике и теорије еластичности. До последњег тренутка остала је блиска факултету, где је почела и заокружила дуг животни циклус пун успеха и признања.
Надежда Петровић – Академска сликарка, ратна болничарка, патриота
„О Надежди Петровић можемо говорити на различите начине, јер је њен траг у времену слојевит. Надежда је била много више од истакнутог ликовног уметника. Значајан дорпинос је дала на пољу женске еманципације “, истакла је Борка Поповић, директорка Пете београдске гимназије, која је наследник Прве женске гимназије у којој је Надежда предавала цртање.
Надежда Петровић је рођена у Чачку 1873. године као прво од тринаесторо деце учитеља Димитрија Мите Петровића и Милеве Петровић. Због очевог посла породица се преселила најпре у Краљево, а затим одлази у Београд где је Надежда завршила Вишу женску школу и стекла лиценцу за наставника цртања у средњим школама.
Била је ученица сликара реалисте Ђорђа Крстића и Кирила Култлека. Они нису имали посебан утицај на њено сликарство, осим што је Ђорђе Крстић утицао на њу и охрабривао је да настави свој уметнички развој у Минхену, где и одлази 1898. године.
У Немачкој Надежда учи сликарство у атељеима Антона Ажбеа, Јулиуса Екстера и Ангела Јанкеа. Дружила се са југословенским уметницима Василијем Кандинским и Алексејем Јављенским, а посебан утицај на њу имаће дружење са Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем и другим младим српским, хрватских и словеначким сликарима. Овако удружени млади српски, хрватски и словеначки сликари касније ће остварити прве заједничке изложбе југословенске оријентације.
„На јавну сликарску сцену у Србији, ступа дочекана “буром и галамом“ 1900. године. Надеждина прва самостална изложба наилази на негативне критике, али је то није обесхрабрило, јер је знала да њен пут није био пут класичних сликарских школа. Неприхватање, па чак и јавну осуду свог сликарства, схватила је као неразумевање средине навикнуте на традиционализам и трудила се да је критике не ометају у свакодневном раду“, објашњава госпођа Поповић.
После повратка из Минхена 1904. године посвећује се припреми организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника “Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, упоредо ради на оснивању Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота.
„Веома важан сегмент рада Надежде Петровић јесте њено ангажовање на друштвеном плану. Један је од оснивача „Кола српских сестара“ и чланица тзв. Народне одбране, патриотског друштва чији је циљ био помагање Србима који су још увек били под турском влашћу. Након боравка у Македонији, где је видела многе страхоте, 1904. године се повлачи на породично имање у Ресник“, наводи директорка Поповић.
После више одбијених молби, Надежда 1910. године коначно добија стипендију и одлази на студијски боравак у Паризу. Ту борави у атељу свог мнихенског пријатеља Ивана Мештровића и посећује различите излобе, слика, обилази музеје и учествује у друштвеним догађањима. Присуствује и пријему приликом посете краља Петра Првог ослободиоца на банкету “Пацифичког новинарског друштва“, где је одржала говор о стању српског народа у јужним крајевима под турском влашћу. У Србију се враћа 1911. године када јој је отац преминуо, а 1912. године покреће летњу сликарску школу.
Међутим, почињу балкански ратови. „Као осведочени патриота Надежда се пријављује као добровољна болничарка и са српском војском проживљава тешке тренутке на простору Косова и Метохије. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса у пролеће 1913. поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. У лето 1913. године, као добровољна болничарка у Другом балканском рату ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а Црвени крст јој додељује одликовање за милосрђе.
Почетак Првог светског рата 1914. године Надежду је затекао у Италији. Одмах се вратила у земљу да би још једном на показала оданост домовини. Одбила је предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској и кренула на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. Са војском је из Срема стигла до околине Крупња, где су вођене велике борбе. За крсну славу (Свети архиђакон Стефан 9. јануара), отпутовала је у Скопље где јој је породица била у избеглиштву, а у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима. Поново обољева од тифуса и након седмодневне агоније, умире је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.
„Надежда је најзначајнији српски сликар с почетка 20. века. Њен сликарски опус може се поделити на нека четири периода: Михненски – када настају копије старих мајстора, портети баварских сељака и баварски пејзажи; Србијански – када слика чланове породице и пријатеље, пределе из околине Београда и других крајева Србије; Париски период и на крају Ратни период у којем доминирају слике манастира, војника, рањеника, војне болнице… Иако је тематски остала верна националном, стилски се потпуно кренула савременим токовима европске уметности. Образована, телентована, храбра и одлучна није била схаћена од својих савременика, али је то није превише узбуђивало. Говорила је да све тражи времена, а да васпитање публике тражи мало дуже времена. Уосталом за Надеждин живот и стваралаштво време није важно. Она је вечна“, закључила је Борка Поповић.
Др Олга Пјановић Луковић – Богиња језика
„Друго име Олге Пјановић Луковић лако би могло би да буде име наше епике „о језику роде да ти поем, о језику милом твом и мојем“. Она је хероина српског језика, витез који се целог живота борио да свом народу сачува знања о њему самом и његовим исконским коренима“, истакла је Драгослава Копривица, аутор књиге „Богиња језика“ у којој су представљени живот и дело ове научнице, филолога и лингвисте, чији је рад често оспораван као неутемељен.
„Олга је један од научника, на нашу несрећу, маргинализованих у нашој науци на исти начин као што је то учињено с историчаром 19. века, чланом Српског ученог друштва, Милошем Милојевићем. Ако су његови радови о пореклу нашег народа остали „мртво слово на папиру“, исто се догодило и са Олгиним научним делом“ истиче госпођа Копривица.
Олга била талентовано дете. Са седам година рецитовала је стихове од 50 строфа. Изузетног слуха, умеће виолине и клавира за њу нису били тајна. Као најбољи ђак Чачанске гимназије, добија стипендију „Краљица Марија“ Народног инвалидског фона „Свети Ђорђе“ , Наставила је учење у Београду и била је примљена у Дом Краљице Марије.
Други светски рат је омео њено школовање. „ У својој младалачкој занесености и ентузијазму, млади интелектуалци, каква је била Олга, теже романтизацији друштва . Тада се није могло претпоставити шта ће бити будућа истина. Олга улази у СКОЈ, због чега је избачена из Дома Краљице Марије. Убрзо је ухапшена и после краћег заточеништва у Заводу за преваспитавање омадине у Смедеревској Паланци интернирана је у логор у Немачкој. По повратку у земљу одлази у Загреб где добија посао спикера у Радио Загребу“, наводи Драгослава Копривица.
После рата је студирала историју уметности. Кад је полагала класичну археологију на трећој години, бриљирала је, па су је професори наговарали да студира класичне језике. Послушала је и дипломирала је на Свеучилишту у Загребу, 1960. године. Олга је већ тада говорила, кореспондирала и преводила осам живих и четири мртва језика – санскрит, етрурски, старо-грчки и старо-латински.
Била је позвана у Париз на стручно усавршавање. Ту је прилику искористила, па је у њему остала. Учинила је то, јер су је у Загребу већ прогонили због тога што је проучавала српску историју. У Паризу је радила и физичке послове, али није одустајала од припрема последипломских студија.
Мало по мало, знањем и енергијом пробија се у француској интелектуалној средини. Добија посао библиотекара у Франсуској високој школи, постаје члан Одбора за избеглице из Југославије, у Асоцијацији за одбрану Срба држи предавања. Добија посао у Националној блиблиотеци Француске. Париз јој је пружио изврсне услове за лингвистичка и историјска истраживања. Могла је да чита скоро све што су криле париске архиве и библиотеке.
Докторат „Појам правде код Есхила и Софокла“ одбранила је на Сорбони код чувеног професора етимологије, Пјера Шантерна. „У њеној докторској дисертацији није било ни најмање грешке, али су професори показивали уочљиво запрепашћење закључцима у Олгином раду. Било је то објашњење грчке речи „дике“ (правда), која је, иначе, садржана у наслову докторског рада. Ову стару, претхришћанску, грчку реч, студенткиња из Србије је препознала као исконску српску реч “ дика „, што је научницу касније потпуно усмерило на истраживање историје Срба и српског језика. Иако се није слагао са закључцима изнетим у докторату проф. Шантрен је на Олгином докторату записао: „Госпођо, ја се са Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора филологије, јер сте заслужили“, истиче госпођа Копривица.
После 28 година упорног рада и истраживања рад Олге Пјановић Луковић крунисан је књигом „Срби, народ најстарији“ коју, по мишљењу нашег предавача, ни један озбиљан историчар неће моћи да заобиђе, а да се не огреши о истину о пореклу Срба.
Др Олга Луковић Пјановић је намеравала да после овог дела настави изучавање српског језика и српске историје, јер је сматрала да је тек одшкринула врата цивилизацијске тајне. Одлучила је да консултује колеге широм света и да уз њихову помоћ скрати време намераваних истраживања. На својој турнеји по САД 1987. доживела је тежак мождани удар и остала је у коми 12 дана. Иако конзилијум америчких лекара није био оптимистичан да ће Олга моћи поново да говори и да пише она их је демантовала. Само неколико месеци пре смрти, успела је да заврши рукопис своје следеће књиге из филологије. Радни наслов је био „Дали реч“, што је значило да су Срби своју реч (свој језик) позајмили осталим индоевропским народима, којим су, затим, творили своје језике и своја писма.
„Олга Луковић је јединствена научница филолог, јер нико као она на нивоу језика није развио такав научни дискурс глобалног српства. Свом народу је оставила најдубљу научну спознају српског језика, чудесног, самониклог и самотворног језика, који није настао ни из једног већ је израстао сам од себе и кроз српски народ који њим говори“, закључила је Драгослава Копривица.
Проф. др Олга Хаџић – Творац теорије непокретне тачке и прва жена ректор у Србији
Олга Хаџић, редовни професор Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, редовни члан Српске академије наука и уметности и прва жена ректор у Србији, рођена је 25. августа 1946. године у Новом Саду у познатој породици Хаџић.
Њен отац Лазар Хаџић, био је угледни новосадски адвокат и судија. Лазарев деда по мајци, Илија Огњановић, био је познати књижевник и лекар, који је завршио студије медицине у Бечу. Једна од централних новосадских улица носи његово име. Олгина мајка Радмила Хаџић, потиче из угледне бијељинске породице Атанацковић. Радмилин отац је завршио студије електротехнике у Бечу и био је пројектант једне од првих и највећих електрана у близини Бијељине.
„Породична традиција учености, утицала је на Олгин даљи развој. Као дете била је изузетно свестрана. Отац и мајка су желели да се она образује. На очев наговор, Олга 1964. године уписује студије математике на Филозофском факултету, Универзитета у Новом Саду. То је био почетак њене бриљантне универзитетске каријере“, исткакла је проф. др Снежна Кирин.
После дипломирања и магистратуре, одбранила је и докторску дисертацију и са 35 година постала редовни професор Новосадског универзитета. Са 45 година постала је редовни члан Војвођанске академије наука и уметнсти, а годину дана касније и редовни члан САНУ.
„На њен научни развој у области математике важну улогу је имао њен ментор, личност блиставог ума, академик, проф. др Богољуб Станковић. Сама Олга је често говорила да није толико била талентована за математику, колико је била вредна. Имала је срећу да ју је проф. Станковић запазио на трећој години студија. Од њега је добијала потребну литературу, писала радове, а затим је уследио и позив да своје предавње изложи члановима Академије. То је уједно био почетак њеног научног рада“, навела је др Кирин.
Главне области научног рада Олге Хаџић били су нумеричка математика, метода функционалне анализе, топологија и теорија вероватноће. Као аутор и коаутор написала је више од 200 научних радова који су објављивањи у домаћим и страним научним часописима: Јапану, Италији, САД-у, Немачкој, Пољској, Аустралији, Мађарској, Чешкој, Аустрији, Индији, Пољској, Румунији.
„Написала је 21 књигу, а њена најпознатија и највише цитирана књига је наслов из Спрингер серије у којој је поставила фундаменте функционалне анализе и теорију фиксне тачке. Дуго година нерешен проблем уопштења Банаховог принципа контракције на вероватносне метричке просторе Олга Хаџић је решила управо захваљујући класи т-норми које је она увела и које данас носе њено име (т- норме Хаџић типа)“, подвлачи Снежана Кирин.
За ректора Универзитета у Новом Саду изабрана је 1996. године и тако постала прва жена ректор у Србији. Остаће упамћена и по томе што је први ректор који се одрекао другог мандата уз образложење да друштвене околности нису наклоњене науци. Јединствена је и по томе што се одрекла и свог ректорског додатка.
Интересантан је и податак да је проф. Хаџић 2006. године на Природно-математичком факултету у Новом Саду одбранила и докторску дисертацију из области стратегијског менаџмента у туризму. Њена научна делатност у области туризма брзо је била запажена. Успешно бављење овом облашћу захтева широка знања из многих области, као што су: менаџмент, математика, социологија и психологија. Олга Хаџић је веома успешно објединила стечена знања из ових области и на оригиналан начин применила новије маркетиншке теорије Gummesona – теорије маркетинга тоталног односа, где се фокусирање на купца проширује на мрежу 30 релација у којој је однос са купцем само једна од релација у мрежи. Овакав приступ проблематици маркетинга у културном туризму омогућио је и интегрални приступ одрживом развоју културног туризма.
„Творац теорије непокретне тачке Олга Хаџић била је наш савременик и веома упечатљива. Била је неоптерећена пролазним и тривијалним стварима. Увек своја, харизматична, енергична, прнципијелна, оштрог ума, оставила је дубок траг на домаћој академској сцени. Уверена сам да је била највећи математичар кога је Србија икад имала“, закључила је проф. др Снежана Кирин.
(Извор: Машински факултет)