Комеморативна седница у част професора Давора Острића

Професор Давор Острић, човек од врлина и многоструког дара, својим животом и радом, оставио је дубок и трајни запис у домаћој академској заједници, итакнуто је на Комеморативној седници, која је у његову част одржана у Свечаној сали Машинског факултета. Скуп је почео минутом ћутања, а о свестраној личности проф. Острића, његовом истраживачком и педагошком раду говорили  су његови најближи сарадници и пријатељи.

„Професионалну каријеру професора Острића обележио је интензиван конструкторски рад. Развио је и реализовао низ успелих конструкционих решења дизалица и носећих структура транспортних и рударских машина“, рекао је, проф. др Срђан Бошњак, шеф Катедре за механизацију. Он је подсетио да је прву научну књигу из области динамике носећих конструкција и механизама на простору бивше Југославије, написао управо професор Давор Острић. „Поред тога, аутор је и уџбеника „Основе металних конструкција“, којим је област чврстоће носећих конструкција машина за механизацију уведена у универзитетску наставу у Србији. „Управо тај уџбеник иницирао је интензивна истраживања и развој и примену савремених метода структуралне анализе“, нагласио је проф. Бошњак.

Професор, инжењер, џез клавириста, спортиста, проф. Острић, био је човек мирне нарави, али чврстог става,  истрајан и достојанствен са високим степеном самоконтроле и изграђених манира.  Мисао му је увек била јасна. Имао је ретку способност сублимације и сопственог и туђег искуства, и професионалног и животног. Несебично је помогао сваком, посебно младим колегама, а због концизних и јасних предавања био је омиљен међу студентима.

Проф. др Ђорђе Зрнић, редовни професор у пензији и некадашњи декан Машинског факултета, осврнуо се на време када је први пут упознао проф. Острића, а затим и на њихов заједнички рад на Катедри за механизацију. „Наше пријатељство траје деценијама.  Проф. Острић, или Оскар, како смо га звали, био је човек кога су сви волели – и колеге и студенти. Увек је био одређен, добро је процењивао ситауције и давао добре савете“, рекао је проф. Зрнић.

О специфичном, филозофском погледу на свет проф. Острића, говорио је његов колега и велики пријатељ, професор емеритус, др  Мирољуб Аџић. „Оскар је у суштини био један велики филозоф. У неколико речи је погађао је суштину датог питања,  било да је реч о политици или о дешавањима на факултету.  У том погледу могу да кажем да је био мој учитељ“, рекао је проф. Аџић.

О професору Острићу, као наставнику, ментору и колеги говорио је његов докторанд и асистент, проф. др Зоран Петковић, некадашњи шеф Катедре за механизацију. „Професор Острић је за мене био све, мој најдражи учитељ, а на првом месту пријатељ“. Осврнувши се на научни и стручни рад свог ментора, проф. Петковић је посебно истакао његову посвећеност свему што је радио. „Инсистирао је на струци као важној карици у образовању инжењера, а први је увео и сарадњу с привредом на Машинском факултету“, нагласио је он.

„Проф. Острић је припадао групи професора великана који су 70-тих година прошлог века представљали велики интелектуални и истраживачки ресурс Машинског факултета и допринели његовом даљем развоју, истакао је проф. др Драган Марковић са Катедре за пољопривредно машинство. Присећајући се студентских, а затим асистенских  дана, он је рекао да је проф. Острић припадао групи професора- инжењера који су били омиљени међу студентима.

Сличног мишљења је и проф. др Ташко Маневски, редовни професор у пензији и дугогодишњи пријатељ проф. Острића. „Несебично је помагао сваком ко би од њега затражио савет, нарочито млађим колегама“, нагласио је он.

Поред машинства, којем је посветио живот, професор Острић је живео и за музику. Као професионални џез пијаниста, наступао је са најистакнутијим џез музичарима у Србији. Утемељивач је, и до последњег дана живота, spiritus movens џез клуба „Машинац“.

О тој, уметничкој страни личности проф. Острића, говорили су ранији декан Машинског факултета, проф. др Милорад Милованчевић са Катедре за отпорност конструкција и проф. др Србољуб Генић, шеф Катедре за процесну технику. „Музика је професору значила пуно. Кроз музику је ширио неку врсту „заразног“ оптимизма, што је реткост код људи у позним годинама“, истакао је проф. Генић.

„Говорећи о великом професору и човеку, ми смо заправо говорили о смислу живота који нам је кроз лични пример показао проф. Острић. Најлакше је се залагати за принципе, али је  тешко живети у складу са тим принципима. Професор Острић и већина професора који су се руководили принципима науке и струке у великој мери су допринели да Машински факултет буде препознат у свету. Њихова улога је огромна и зато имамо обавезу да сами дамо лични допринос даљем  развоју Машинског факултета“, закључио је проф. др Радивоје Митровић, декан Машинског факултета.

Из биографије професора Острића 

Професор Давор Острић, потомак је честите далматинске породице, изразито југословенске оријентације. Рођен је 1932. године у Сплиту, где је завршио основну школу и прва два разреда гимназије. Матурирао је 1951. године у Београду. Исте године уписао се на Машински факултет Универзитета у Београду, на коме је дипломирао 1959. године. Магистарски рад под називом „Оптерећење трансмисионог вратила мостовског крана у прелазним режимима рада“ одбранио је 1970. године, а докторску дисертацију „Прилог одређивању бочних реакција код мосних дизалица“, 1976. године на Машинском факултету Универзитета у Београду.

 

Прва инжењерска искуства стекао је у Фабрици машина „Иво Лола Рибар“, где је радио као конструктор. Академску каријеру започео је и завршио на Машинском факултету Универзитета у Београду: 1961. изабран је у звање асистента, 1970. у звање доцента, 1976. у звање ванредног, а 1981. године у звање редовног професора. У домаћим и међународним часописима, као и у зборницима радова реномираних међународних конференција, публиковао је укупно 44 научно-стручна рада. Био је ментор за 126 дипломских радова, шест магистарских теза и две докторске дисертације.

 

поделите...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Bookmark the permalink.

Comments are closed.