Појам невидљивости у људској свести пристутан је још од античког мита о пастиру Гигу и прстену који, окренут под одређеним углом, свог власника чини невидљивим. Невидљивост је незаобилазна тема и многих бајки и научнофантастичних романа, попут „Невидљивог човека“, Херберта Џорџа Велса, или приче о чаробном свету Харија Потера. Замисао о невидљивом плашту и даље је актуелна, само што се из света маште преселила у научну сферу.
Протекле две деценије пажња стручне јавности усмерена је ка резултатима истраживања метаматеријала. Захваљујући својој специфичној структури ови материјали могу да утичу на електромагнетне таласе, као што је светлост, заобилазећи одређени објекат без рефлексије или преламања светлости. Због тих карактеристика имају “моћ” да ствари чине “невидљивим” . Метаматеријали могу да се обликују тако да, осим на рефлексију, делују и на термичко, рентгенско и ултраљубичасто зрачење… Значи реч је о вештачким структурама које се не налазе нигде у природи.
О томе, шта нам будућност доноси када је реч о овим материјалима, разговарали само са академиком проф. др Тетианом Прикхном са Института за суперчврсте материјале при Националној академији наука Украјине.
академик, проф. др Тетиана Прикхна
“Нови материјали који могу ствари да учине невидљивим, развијају се углавном у оквиру војних пројеката. Првенствено у области комуникација, али и за различите војне технологије. Сада су актуелна истраживања на развоју неке врсте премаза који би омогућио да се одређени објекат, на пример брод, практично стопи са средином у којој се налази и тако постане невидљв голом оку. Тајна је у самој структури материјала која може да смањи емитовање беле боје из различитих извора“, истакла је наша саговорница.
Према њеним речима, наредних година можемо да очекујемо и материјале за ефикасну балистичку заштиту људи и објекта од метака, гелера и слично. Затим, материјале који ће моћи да упијају удране таласе експлолзија различитих оружја, као и материјале за суперсоничне брзине. Ови материјали имају различиту топлотну проводност и треба да спрече оксидацију која настаје трењем при великим брзинама, односно да топлотну енергију усмере у другом правцу.
фото: Wikimedia
Професорка Прикхна је руководилац Департмана за керамичке материјале у чијем саставу је неколико лабораторија у којима се, поред фундаменталних, раде и примењена истраживања. У фокусу њених истраживања је синтеза материјала, а тренутно се бави испитивањем тзв. МАX фаза.
То је широка група материјала који у себи комбињу различита својства. Између осталог, одличну проводност између метала и керамике. Другим речима, максфазе поседују и својства метала и својства керамике због чега могу да поднесу високе температуре и притиске. Најчешћа се користе за превлаке код водоничних горивних ћелија и контаката на елетричној мрежи за трамваје, електричне и брзе возове, али и у авиоиндустрији и аерокомотехници.
„Нове методе синтезе и процесирања материјала, омогућавају да се нађе релација између структуре и својстава, која може бити значајна за неку примену. Примера ради, исти материјал различите структуре има различита својства, а самим тим њихова примена је могућа у различитим гранама индустрије“, објаснила је наша саговорнца.
Напредак технологија омогућио је развој науке о материјалима. Професорка руководи групом која ради на развоју веома посебних и ретких уређаја за високе притиске и нових технологија за нове материјале. Примера ради успели су да направе вештачки дијамант који може да има различите примене.
„У наредном периоду очекује се даљи напредак науке о материјалима. За земље у развоју је веома важно да развијају међународну научну срадњу, која може да допринесе подизању истраживања у овој области на још већи ниво“, закључила је професорка Тетиана Прикхна.
Аутор: Ивана Субашић