Хирург, који не стоји над пацијентом, већ путем рачунара управља роботом који изводи сложене оперативне захвате, није никаква футуристичка пројекција, већ реалност која увелико траје на водећим клиникама у свету. Роботи хирурзи и други медицински уређаји нове генерације резултат су глобалне трке за што ефикаснијим лечењем и јефтинијим здравственим услугама. У тој трци, посебно место припада биомедицинским инжењерима. Тако је у свету.
У Србији, где се већ годинама уназад школује врхунски кадар у тој области, биомедицински и клинички инжењери још увек нису увршћени у Национални регистар занимања. За разлику од својих колега у развијеним земљама, који су препознати, пре свега као иноватори система, инжењери биомедицине у Србији се најчешће своде на техничко особље за поправку медицинских апарата.
Такав став мора да се мења, не само због тога што то налажу прописи ЕУ, чијем чланству Србија тежи, него што је то у интересу, пре свега, оних који се за та занимања школују и који би желели да знају да ли их и где, након студија, чека посао. Ово је једна од основних порука стручног скупа „“Биомедицинско инжењерство у националном оквиру класификација занимања – Постојеће стање и правци даљег развоја”, који је недавно одржан на Машинском факултету у Београду.
У раду скупа, учествовали су представници надлежних министарстава, чланови САНУ-у, професори техничких и медицинских факултета у Србији, представници ВМА и научних института , студенти и други.
Поздрављајући учеснике, декан МФ, проф. др Радивоје Митровић је рекао да у Националну класфкацију занимања свакако требало уврсти и два нова занимања: биомедицински инжењер и клинички инжењер. Указујући на важност ове теме, он је подсетио и на препоруку Светске здравствене организације да на 50 болничких кревета у здравственим установама треба ангажовати по једног представника те струке.
Поручивши да здравственом систему Србије требају инжењери који имају медицинска знања, али и лекари са техничким знањем, државни секретар у Министарству здравља РС, др Мехо Махмутовић је поручио да ће ресорно министарство подржати све активности које воде унапређењу здравственог система у Србији. Све иновације у медицини, од стетоскопа па до сајбер ножа, осмислили су, како је рекао, људи са техничким али и медицинским знањем. Зато би требало да едукујемо технички писмене докторе и медицински писмене инжењере који не би само одржавали медицинску опрему већ би, имали и вaжну улогу у развоју нових техничких решења, као и софтвера, будући да Србија има јединствени информациони систем здравствене заштите, нагласио је Махмутовић.
Сличног мишљења је и академик Љубиша Ракић, председник Одбора за биомедицинска истраживања САНУ, који такође сматра да инжењери треба да буду саставни део здравственог система Србије и то као део тима који ће помагати у решавању медицинских проблема – од дијагностике до лечења. С друге стране, истакао је он, технологија је данас “цондитио сине qуа нон” свих институција које финансирају науку и зато инжењери морају да буду препознати и као део система који ће радити и на изради квалификованих научних пројеката којима се може приступити великим међународним фондовима.
Академик Дејан Поповић је подсетио на вишедеценијску традицију биомедицинског инжењерства у Србији. Још 1956. године, истакао је он, у организацији тадашњег Друштва за електронику, телекомуникације, аутоматику и нуклеарну технику (ЕТАН) одржан је први семинар на тему “Електроника у медицини”, 70-тих година прошлог века, све струковне организације из ове области у бившој Југославији , биле су чланице релевантних међународних тела. Данас се, на жалост, не може наћи ни оглас да су неком потребни биомедицински или клинички инжењери. Према његовим речима највећи проблем је то што се ти профили у здравственом систему Србије препознају као техничка лица ,а не као равноправни чланови тима који учествују у лечењу пацијената.
Начелник Војномедицинске академије, пуковник, проф. др Мирослав Вукосављевић је истакао да инжењери имају значајну улогу у раду те здравствене установе, која, како је рекао, има традицију, дугу 173 године. Као пример навео је властито искуство специјалисте офтамологије и очне хирургије нагласивши да је инжењер увек присутан у оперционој сали када се најсавременијим ласером изводе сложене операције ока. ВМА су потребни клинички и и биомедицински инжењери који ће, као део лекарског тима, пратити, процењивати и унапређивати дијагностичке и терапијске процедуре, рекао је пуковник Вукосављевић, напомињући да су, управо из тих разлога, на Медицинском факултету ВМА уведене специјалистичке студије биомедицинског инжењерства и медицинске информатике. С тим у вези, он је поздравио иницијативу да се занимања биомедицински и клинички инжењер уведу у националну класификацију, апелујући на ресорно министарство, научну и стручну заједницу да у том послу истрају.
Учесници су се сагласили да је биомедицинско инжењерство струка будућности и да је његов убрзан развој, директна је последица потребе за јефтинијим здравственим услугама, али и очекивања да бимедицинско инжењерство испуни три основна захтева: брже, ефикасније и економичније.
Управо из тих разглога, овај профил инжењера је најтраженије занимање унутар целе инжењерске струке у развијеним земљама, рекао је професор новосадског Медицинског Факултета Павле Ковачевић . Према његовим речима свака клиника која има хируршког робота, магнетну резонанцу, лапароскопију, или неку другу врсту диферентне технологије, ангажује људе који су упућени у технолошке детаље, јер се на тај начин повећава ефикасност, а смањују тршкови лечења. Нове технологије људима могу да спацу живот, па оне заправо И нису скупе, рекао је проф. Ковачевић.
Указујући да је техника без медицине немоћна, а медицина без технике немогућа, председник Управног одбора Асоцијације клиничких инжењера Србије (АКИС), проф. др Зоран Бјелица упознао је учеснике са активностима тог струковног удружења. Један од основних стратешких циљева АКИС-а је побољшање статуса немедицинског особља и инжењера у здравству Републике Србије као и подизање нивоа стручности и етичности унутар професије. Живимо у време када клиничка медицина постаје све више зависна од софистицираних технологија и сложене опреме која је повезана са модерном медицином. У тим условима клинички инжењер постаје мост између модерне медицине и једнако модерног инжењерског позива, закључио је проф. Бјелица.
Поручивши да се никако не сме дозволити да биомедицински инжењери остану само произвођачи компоненти и да треба радити на стварању окружења у којем ће ови инжењерски профиле бити иноватори система, проф. др Лидија Матија је позвала стручну јавност, као и представнике надлежних институција да подрже иницијативу да се у Национални регистар занимања уведу и два нова занимања- биомедицински инжењер и клинички инжењер.
(Извор: Машински факултет)