Проф. др Мирјана Лукачевић, редовна професорка на Катедри за механику Машинског факултета Универзитета у Београду, свој професионални живот посветила је науци и универзитетској настави, дајући значајан допринос развоју теоријске и аналитичке механике. Својим истраживачким радом, преданошћу настави и посвећеношћу образовању младих стручњака, оставила је трајан печат у академској историји Машинског факултета и развоју механике у Србији.
Комеморативна седница у част проф. Лукачевић одржана је у четвртак, 15. октобра, а о њеном академском и професионалном путу говорили су декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, и проф. др Александар Обрадовић, научни саветник у области механике и њен дугогодишњи колега са Катедре за механику.
„Професорка Мирјана Лукачевић оставила изузетан траг у раду Машинског факултета, истакао је проф. др Владимир Поповић, нагласивши да је њен животни пут обележен богатим професионалним и породичним наслеђем.
Подсетио је да је професорка Лукачевић отишла у пензију пре више од 26 година, због чега је данас мало запослених који су имали прилику да са њом непосредно сарађују током њеног активног радног века. Ипак, како је истакао, њен допринос остаје важан део историје и академске традиције Машинског факултета.
Осврћући се на породично наслеђе професорке Лукачевић, декан је са присутнима поделио занимљив детаљ који повезује њену породицу са историјом Факултета. Реч је о њеном оцу, професору Младену Поповићу, који је такође био део академске заједнице Машинског факултета.
„У Деканском кабинету чувамо оригинални дипломски рад професора Поповића из 1934. године“, истакао је проф. Поповић, додајући да би овај вредан документ могао да буде изложен у просторијама Факултета као сведочанство о његовој академској традицији и породичном наслеђу.
Захваливши свима који су дошли да одају почаст професорки Мирјани Лукачевић, декан је своје обраћање завршио речима: „Хвала професорки на свему што је учинила за Машински факултет. Нека јој је вечна слава и хвала.“
Научно и породично наслеђе које повезује генерације
О научном и наставном раду професорке Лукачевић, као и о личним успоменама на дугогодишњу сарадњу, говорио је проф. др Александар Обрадовић. Током тринаест година заједничког рада на Катедри за механику, како је истакао, имао је прилику да од ње учи не само о механици већ и о самом професорском позиву.
Посебно место у излагању заузело је породично порекло професорке Лукачевић, чији су чланови оставили значајан траг у српској науци. Њен деда по мајци био је академик Александар Белић, један од најзначајнијих српских лингвиста XX века и дугогодишњи председник Српске краљевске академије, а потом и Српске академије наука. На челу ових институција провео је укупно 23 године, од 1937. до 1960, обављајући ту дужност и током бурних историјских промена, укључујући Други светски рат. Пре тога, 14 година био је генерални секретар Академије.
Професор Младен Поповић, отац проф. Лукачевић, био је наставник на Катедри за термоенергетику Машинског факултета. Његов допринос академској заједници огледао се и у менторском раду. Између осталог, био је ментор професору Брани Тодоровић, због чега га је проф. др Обрадовић, у контексту академског и научног наслеђа, сликовито назвао „научним прадедом“ генерацијама истраживача које су се касније развијале у оквиру ове катедре. Супруг, професор Илија Лукачевић, био је истакнути стручњак за теорију релативности.
Од студија до универзитетске каријере
Професорка Лукачевић је студије завршила 1961. на Природно-математичком факултету , на чувеној групи за Механику, упркос два прекида у студирању због болести. Постдипломске студије завршила је 1968. године са импресивним просеком 9,56. Њена научна интересовања обухватала су релативистичку механику флуида, област из којe је магистрирала и докторирала.
Докторску дисертацију под насловом „Примена Пфафове методе у релативистичкој механици вискозног флуида“. одбранила је 1974. године, под менторством академика Татомира Анђелића, чији су ментори били чувени akademici Радивој Кашанин и Милутин Миланковић. У комисији за одбрану докторског рада били су академик Констатин Вороњец (чији је отац, Петар Васиљевич Вороњец, био истакнути научник у области механике нехолономних система и по коме су назване Вороњечеве једначине), као и професор ПМФ Марко Леко, унук чувеног хемичара и некадашњег ректора Велике школе Марка Лека.
За асистента на Машинском факултету изабрана је 1961. године. Током наредних деценија напредовала је у академској каријери. У звање доцента изабрана је 1976, за ванредног професора 1985, а за редовног професора за предмет Механика 1990. године. У пензију је отишла 2000. године.
Током каријере предавала је више предмета из области механике, а значајан допринос дала је и образовању млађих генерација. Професор Обрадовић је посебно истакао њену способност да препозна таленат и пружи подршку младим колегама.
Научни допринос теоријској и примењеној механици
Научни опус професорке Мирјане Лукачевић обухватао је истраживања из више области теоријске и примењене механике. У ранијем периоду научног рада бавила се проблемима термодинамички идеалних флуида у оквиру опште теорије релативности, могућностима њиховог безвртложног струјања, као и применом Пфафове методе у релативистичкој механици идеалних и вискозних флуида.
Касније је своја истраживања усмерила на примену принципа механике, различите облике Хамилтоновог принципа, брахистохроно кретање неконзервативних и нехолономних система, као и диференцијалне једначине кретања механичких система изведене из принципа минималне реакције. Посебно се бавила и Гаусовим принципом минималне реакције, који има значајно место у аналитичкој механици.
У том периоду остварила је плодну научну сарадњу са професором Вукманом Човићем, са којим је истраживала сложене проблеме аналитичке механике и објављивала заједничке научне радове. Ова сарадња представљала је важан сегмент њеног истраживачког рада и доприос развоју научне делатности у овој области на Машинском факултету.
Посебно је значајно што су два њихова коауторска рада објављена у угледном научном часопису ZAMM — Zeitschrift für Angewandte Mathematik und Mechanik, уврштена у литературу књиге Analytical Mechanics: A Comprehensive Treatise on the Dynamics of Constrained Systems, аутора Џона Г. Папаставридиса, објављене 2014. године у издању куће World Scientific Publishing, што представља изузетно признање у светској науци.
Поред научних публикација, значајан део наставног и стручног наслеђа професорке Лукачевић чини и универзитетски уџбеник Статика, чији је коаутор. Књига је објављена у издању Грађевинске књиге и намењена је, између осталог, студентима који се на почетку студија упознају са основним принципима статике и њиховом применом у инжењерству.
Проф. др Александар Обрадовић посебно је истакао вредност овог уџбеника, оценивши га као једно од најквалитетнијих дела у тој области. „За мене је то најбоља књига из статике. Наравно, то је мој лични суд и не тврдим да је реч о универзалној оцени, јер свако има своје критеријуме и афинитете“, рекао је професор Обрадовић.
Колегијалност и успомене које остају
Иако је научни и наставни рад био у средишту комеморације, лична сећања проф. Обрадовића показала су и другу страну професорке Лукачевић — њену приврженост људима са којима је провела радни век.
Говорећи о тринаест година заједничког рада, професор Обрадовић присетио се катедарских дружења који су настављени и након њеног одласка у пензију. Професорка је остала у контакту са колегама и радо се одазивала њиховим позивима. Чак и када јој је кретање постало отежано, трудила се да не пропусти сусрете.
У име породице, присутнима се обратила сестричина професорке Лукачевић, др Мара Алексић, професор Фармацеутског факултета. Она је открила и мање познате детаље о професоркиној свестраности.
„Мирјана је била и јако музички надарена. Свирала је клавир, цртала је пуно, па тако и ове последње године у пензији је проводила много читајући, стално нешто цртајући“, навела је госпођа Алексић и још једном свима захвалила на топлим речима и успомени на уважену професорку.