Професор Љубиша Бркић дао је велики допринос развоју Машинског факултета у Београду. Био је изузетна личност – хуман, правичан и увек спреман да помогне другима. Колеге и студенти га памте као наставника који је знање преносио с посвећеношћу и пажњом, али и као човека ведрог духа, с израженим смислом за хумор и великим поштовањем према сарадницима и пријатељима. Његова способност да сложене ствари објасни једноставно оставила је велики траг на генерације инжењера. Овим речима, колеге, сарадници и пријатељи опростили су се од професора Бркића на комеморацији која је у његову част одржана у петак, 13. марта, на Машинском факултету у Београду.
Комеморативни скуп отворио је декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, који је нагласио да одласком проф. Бркића факултет губи једног од истакнутих представника генерације професора који су оставили дубок траг у његовом развоју.
„Пре десетак, петнаест дана, на комеморацији посвећеној професору Брани Тодоровићу, рекао сам да одлази генерација какву ћемо тешко имати у будућности. Професор Бркић је свакако био део те генерације, те плејаде професора“, додао је проф. Поповић.
Према његовим речима, већина колега професора Бркића памти као правичног и строгог професора, који је увек одавао утисак да му није лако прићи, али су истовремено препознавали и његову благородност. „Тако сам га и ја доживљавао“, нагласио је он.
Поделио је лично сећање на сарадњу са професором. „У једном тешком периоду за Лабораторију ЦИАХ проф. Бркић је одиграо важну улогу и значајно допринео њеном опстанку. На томе му се и овом приликом јавно захваљујем“, рекао је декан.
Подсетио је да је професор обављао важне улоге и функције на факулету. „Био је шеф ОУР-а за енергетско машинство и председник Савета факултета у једном веома тешком периоду. Иако се тај период данас може различито посматрати, био je компликован, али професор Бркић је свакако оставио изузетан траг у раду Машинског факултета“, закључио је проф. Поповић.
O професионалном путу проф. Бркића говорио је шеф Катедре за термтетехнику, проф. др Драган Туцаковић, истичући његову изузетност као човека, наставника и научника који је оставио дубок и трајан траг у развоју струке и образовању бројних генерација студената.
„Сви знамо да је Љубиша пре свега био изузетан човек, а затим и наставник и научник који је дао велики допринос својој области. Са великим залагањем трудио се да студенте научи не само о котловима и струци, већ и о животу, стварајући тако добре и одговорне инжењере“, рекао је Туцаковић.
Према његовим речима, професора Бркића су колеге изузетно цениле и поштовале. „Његов однос према раду, било у настави или ван ње, увек је био задивљујући, као и његова истрајност и смисао за разумевање и сарадњу“, навео је Туцаковић.
Професор Бркић, родом из Марковца на Морави, за пријатеље „Моравац“, завршио је основну школу у родном месту, а гимназију у Великој Плани, где је био ђак генерације. Након што је са 20 година остао без оца, у тешким материјалним условима, уписао је Машински факултет 1957. године. Морао је да ради током студија, што је продужило његово образовање, али је дипломирао 1968. године.
Након рада у Републичком центру за стручно образовање кадрова, 1970. године постаје асистент на Машинском факултету за предмете из области парних котлова. Средином седамдесетих година радио је и као стручни сарадник индустрије „Ђуро Ђаковић“. Дисертацију је одбранио 1980. године, а већ 1981. постаје доцент, 1986. ванредни, а 1991. редовни професор.
Поред наставе на Машинском факултету у Београду, деведесетих година је предавао и на Машинском факултету у Приштини, где је студентима четврте године држао предмет Парни котлови. Био је ментор више од 700 дипломских радова и члан многих комисија за докторске и магистарске радове.
Професор Бркић је објавио велики број уџбеника, приручника и стручних књига за факултете, средње школе и привреду. Један од његових значајних уџбеника, „Термички прорачун парних котлова“, био је међу ретким универзитетским уџбеницима након Другог светског рата написаним ћирилицом.
Поред научног и наставног рада, професор Бркић је активно сарађивао са привредом и учествовао у реализацији бројних студија, експертиза и пројеката у области енергетике. Обављао је и више значајних функција на факултету и универзитету, између осталог био је председник Савета Машинског факултета, члан Скупштине Универзитета у Београду, председник стручног већа за машинске, организационе и саобраћајне науке, као и председник Управног одбора ЈП „Термоелектране Никола Тесла“.
Осим што је био врстан научник, професор Бркић је обожавао дружења и песму. Његова ведрина и смисао за хумор стварали су пријатну атмосферу, а кроз анегдоте које је на комеморацији поделио проф. Туцаковић, присутни су могли да осете ту страну његове личности.
„Имао сам срећу да од 1991. године радим са њим све до његовог одласка у пензију 2003. године, а сарадња је настављена и након тога. Професор Бркић ће наставити да живи, како у нашим сећањима, тако и кроз научну и педагошку заоставштину коју је оставио млађим генерацијама. Нека му је вечна слава и хвала“, поручио је проф. Туцаковић.
Присутнима се обратио и ванредни професор Катедре за термотехнику, др Горан Ступар, истичући изузетне људске и професионалне квалитете проф. Бркића, кога је описао као човека народног духа и господствених манира.
Иако није имао прилику да формално буде његов студент, Ступар је нагласио да је кроз рад у кабинету годинама учио од њега. Дигитализујући његове рукописе, проводио је сате у разговору са професором, што је, како је рекао, за њега представљало својеврсне приватне часове. Како је навео, проф. Бркић је био вредан, скроман и увек спреман да помогне другима. „Тако је, на пример, за веома кратко време превео књигу са руског језика која ми је е била потребна за докторску дисертацију. Касније сам сазнао да је професор често помагао и млађе колеге, али да о томе никада није говорио“, рекао је Ступар.
Према његовим речима проф. Бркић је припадао времену у коме је знање било највећи ауторитет у решавању проблема у привреди. Подсетио је на анегдоту о отклањању квара на котлу, која је, како је рекао, најбоље показивала колико је важно знати „где треба куцнути“. Додао да ће професора Бркића памтити и по његовој способности да суштину објасни са врло мало речи. Као пример навео је један лични разговор у коме му је професор, коментаришући једну негативну референцу коју је добио, рекао да је „дупла негација заправо афирмација“ и да у природним наукама, као и у друштвеним, „минус и минус дају плус“.
Ступар је рекао да су њихови последњи разговори били посвећени новом, допуњеном издању књиге „Термички прорачун парних котлова“, која је први пут објављена 1981. године и представља једно од значајних дела у тој области. „Професор је прихватио да буде рецензент новог издања и био је задовољан што се његов рад наставља и допуњује новим стандардима и примерима.“
Закључујући своје обраћање, он је поручио да је професор Бркић био „ризница људских и професионалних врлина“ и да је млађим генерацијама оставио пример како се треба односити према знању, раду и људима. „На нама је да тај пример следимо“, поручио је Ступар.
Ванредни професор др Владимир Јовановић присетио се времена када је проф. Бркић предавао његовој генерацији, истичући да је још тада умео једноставно да објасни нове технолошке идеје и њихову будућу примену.
Како је навео, Бркић је студентима говорио о технологијама које су се тада развијале у Француској, где су се бале сламе паковале и користиле као енергент, објашњавајући да ће таква решења добити на значају онда када традиционална горива више не буду тако јефтина. „То је било 1986. године. Данас, четрдесет година касније, мислим да сви који се баве овом струком знају колико је био у праву. Зато је добро да се тога сетимо и да му кажемо хвала“, поручио је Јовановић.
Своје сећање на професора Бркића поделио је дугогодишњи пријатељ из родног Марковца, Живојин Мирчић. Због превелике емоције није могао сам да говори, па је његово обраћање прочитао његов сестрић, Периша Симовић, дипломирани машински инжењер који је дипломски рад бранио код професора Бркића.
У сећању из родног места, Бркић је описан као човек који никада није заборавио одакле потиче, упркос великој академској каријери. У родном Марковцу, где су га пријатељи звали Брка, био је изузетно вољен. Посебно је истакнуто да је био снажно везан за своје пријатеље из гимназијских дана у Великој Плани, са којима је делио искуство доласка из малог места у велики град.На крају обраћања, наведено је да су мештани Марковца покренули иницијативу да се улица у којој се налази породична кућа Бркића преименује у Улицу професора др Љубише Бркића.
Присутнима се обратила и сестра проф. Бркића, Љубинка, која је истакла да неизмерно захвална што се велики број људи окупио како би се опростио од њеног брата, што, како је нагласила, сведочи о поштовању које је уживао међу колегама и пријатељима. Она је изразила захвалност Машинском факултету, декану и свим запосленима који су учествовали у организацији комеморације. „Још једном велико хвала – у моје име и у име моје деце“, поручила је она.