Prof. dr Ljubodrag Tanović: Osvrt na visoko obrazovanje u Evropi i kod nas

Evropski prostor visokog obrazovanja (ENEA) egzistira od potpisivanja Bolonjske deklaracije 1999.godine. U prvoj deceniji Bolonjskog procesa zabeležene su velike promene u  sistemu visokog obrazovanja, osiguranja kvaliteta i internacionalizaciji. Svaka promena je očekivano dovodila je i do osporavanja, pa  i sprečavanja inicijativa,  čak i kod velikog broja zemalja potpisnika.  Uprkos složenosti procesa, bilo je dosta pozitivnih iskoraka jer se ENEA transformisao u stvarni, a ne zamišljeni fenomen, o čemu govori i permanentno pridruživanje novih zemalja tokom protekle dve decenije.

Primena Bolonjske deklaracije u Srbiji zvanično je počela 2005. godine. To je zahtevalo strukturne reforme nacionalnog sistema visokog obrazovanja u Republici Srbiji prevashodno da visoko obrazovanje bude deo EHEA, odnosno da se podigne kvalitet obrazovanja, obezbedi mobilnost, podigne kvalitet znanja i konkurentnost.

O tome, koji su pozitivni efekti bolonjske reforme na sistem visokog obrazovanja u našoj zemlji, a šta bi trebalo poboljšati; da li nastavak reforme podrazumeva i veću finansijsku podršku države ili će univerziteti i fakulteti morati sami da obezbeđuju izvore finansiranja i,  da li digitalno obrazovanje, koje je usled pandemije Kovid-19  „preko noći“ uvedeno na univerzitete,  donosi novu realnost u obrazovni proces, razgovarali smo sa prof. dr Ljubodragom Tanovićem, prodekanom za nastavu Mašinskog fakulteta u Beogradu.  

„Pridruživanje visokoškolskih ustanova (VŠU) u Srbiji Bolonjskom procesu zahtevalo je da se, uz očuvanje postojećeg nacionalnog obrazovanja i uvažavanje inostranih iskustava, ponudi racionalno rešenje.  Posle petnaest godina godina od uvođenja bolonjskog sistema obrazovanja u našoj zemlji i dalje postoje znatne razlike između domaćeg i evropskog obrazovanja“, kaže  prof. Tanović.

Podseća da primena evropskih iskustava i  usklađenost nacionalnog i evropskog obrazovanja zahteva rešavanje niza problema kako na državnom nivou tako i na svakom univerzitetu/fakultetu.

„Socijalna dimenzija Bolonjskog procesa se sporo razvija jer studentska populacija koja učestvuje i završava visoko obrazovanje ne odražava raznolikost populacije. To je posebno izraženo kada je reč o migrantima, osobama koje su rođene u inostranstvu i osobama sa invaliditetom. S druge strane, žene čine većinu među polaznicima visokog obrazovanja, mada postoje velike razlike u zavisnosti od polja studija“, navodi naš sagovornik.

 Studentska populacija

 Imperativ nacionalnih politika je povećanje broja visokoobrazovnog stanovništva, povećanje prolaznosti na ispitima uz adekvatno finansiranje.  Međutim,  takvo opredeljenje je uslovljeno nizom faktora: globalnim ekonomskim kretanjima, demografskim promenama, insitucionalnim uslovima (pravila i procedure prijema, analiza troškova, procenat zaposlenosti svršenih studenata, vreme trajanja studija, program kratkih ciklusa, mogućnost studiranja uz rad i sl.).

„Primera radi, u školskoj 2016/2017. godini u ENEA  je bilo upisano oko 38 miliona studenata, pri čemu u Rusiji i Turskoj oko 7.2 miliona ili 19% . Zemlje Rusija, Turska, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Španija, Italija, Ukrajina i Poljska imale su  više od 1.5 miliona studenata, dok u ostalim  zemljama taj broj nije prelazio 900.000.  Ako poredimo cikluse (stepene) studija, većina studenata je bila upisana na program prvog ciklusa (bachelor) oko 56.4%, na program drugog ciklusa (master) oko 21.2% i na program trećeg stepena (Doctoral) samo 2.7%. Ostali, oko 19.7% upisali su program kratkog ciklusa (short-cycle).  Već, školske 1999/2000.godine, slika je promenjena i unutar ENEA došlo je do razlike u ukupnoj studentskoj populaciji. Tako je u Turskoj  broj studenata uvećan šest puta, Kipru tri puta i Albaniji 2 puta, a blagi pad je zabeležen u Moldaviji (33%), Severnoj Makedoniji(19%), Ukrajini, Letoniji i Estoniji po  (10%)“, navodi prof. Tanović.

Ekonomski, demografski i institucionalni faktori uticali i na upis studenata u Srbiji u istom periodu.

„Kada je  reč o našoj zemlji, Srbija je u  školskoj 2016/2017.g. bilo upisano 262 hiljade studenata ( 3.7% stanovništva), da bi 2019/2020. godine, usled demografskih promena,  taj broj opao za oko 8% . U strukturi upisanih studenata na prvi nivo (bachelor) se upisalo 75.6%, na drugi (master) 19.8% i treći nivo (doctoral) 4.6%. Od ukupnog broja studenata na državnim VŠU je u šk.2018/2019 bilo upisano 86.4% , a privatnim 13.6%. Isti trend je nastavljen i u šk.2019/2020.g.  Kada je reč o postignutom uspehu, u šk.2016/2017.g je završilo studije ukupno 51.596 studenata, od čega 66.2% Bachelor, 30.5% Master i 3.3 % Doctoral. Od navedenog broja na državnim VŠU je studije završilo 83%, a na privatnim oko 17 %,“, naglašava prof.Tanović.

 Akademsko osoblje

Uspešno sprovođenje stukturnih reformi u visokom obrazovanju, čiji je osnovni cilj povećanje broja visokoobrazovanih kadrova i podizanje kvaliteta nastave i konkurentnosti, nije moguće bez adekvatnog broja akademskog osoblja.  S tim u vezi, prof. Tanović navodi veoma interesantnu analizu koja prati uticaj promene broja studenata na promenu promenu broja akademskog osoblja u periodu između  2000. i 2017. godine.

„ U više od 40 zemalja ENEA došlo je do povećanja broja akademskog osoblja, pri čemu je najveći porast u Albaniji (415%) i na Kipru (200%). Pored navedenih zemalja rast je prisutan i na Malti, Sloveniji, Norveškoj i Crnoj Gori (120%-195%).  Kod navedenih zemalja, osim Slovenije,  porast broja akademskog osoblja direktno je povezan sa porastom broja studenata. To, međutim, nije slučaj u Češkoj, Irskoj, Grčkoj, Francuskoj, Moldaviji i Azerbejdžanu gde je uporedo s povećanjem broja studenata je došlo do pada broja akademskog osoblja. Među 13 zemalja koje su u navedenom periodu zabeležile pad, Gruzija, Grčka i Estonija prednjače (od 25% i više)“, objašnjava naš sagovornik.

Kada je reč o Srbiji, u šk.2016/2017.g. bilo je angažovano 16. 280 akademskog osoblja, a školske 2019/2020.g. bilo je 16. 201 zaposlenih. Ovo smanjenje za 0.5 % obrazloženo je zabranom zapošljavanja i na VŠU, mada je vlada skoro odobrila nova zapošljavanja tako da se očekuje da broj poraste na oko 16.600. Očigledno i kod nas broj angažovanog akademskog osoblja ne prati broj upisanih studenata.

Starosna dob nastavničkog kadra, takođe je važan element sistemskog planiranja reformi u visokom obrazovanju.

„U grupi zemalja, u kojoj su Kazahstan, Italija, Slovenija i Bugarska, više od polovine akademskog osoblja je starije od 50 godina. Slična situacija je i u Finskoj, Rusiji, Letoniji  i Švajcarskoj, gde je udeo te starosne grupe u nastavničkom kadru između 46% i 48%. Srednjoročno gledano, takva situacija predstavlja potencijalni problem za obrazovne sisteme u tim zemljama. S druge strane, u Albaniji, Nemačkoj, Kipru, Andori Luksemburgu i Lihtenštajnu, udeo akademskog osoblja starog 50 godina i više iznosi manje od 30%. Šta više,  u Albaniji, Kipru i Andori, starosna grupa od 35 do 49 godina čini više od 40% osoblja, dok je u Nemačkoj, Luksemburgu i Lihtenštajnu 40% osoblja mlađe od 35 godina“, navodi prof. Tanović.

 Institucije visokog obrazovanja

„Kada se gleda ukupan kontekst razvoja događaja u sektoru visokog obrazovanja, važno je da se uzme u obzir, ne samo evolucija broja studenata i osoblja, već i razvoj institucija visokog obrazovanja (VŠU), napominje naš sagovornik.

S tim u vezi, navodi primer zemalja ENEA, gde je u poslednje dve godine, broj visokoškolskih ustanova povećan sa 3 009 na 3537. U pojedinim državama zabeležen je rast, pretežno, privatnih VŠU, dok je u drugima broj privatnih VŠU smanjen. U nekim zemljama je došlo do spajanja i konsolidacije institucija. U Srbiji je od uvođenja Bolonjskog procesa, takođe zabeležen nagli porast privatnih fakulteta, ali u ukupnom broju visokoškolskih ustanova u zemlji 2/3 čine državne VŠU.

„Najveći porast broja institucija zabeležen je u Francuskoj (+387), Italiji (+138) i  Nemačkoj (+132). Nagli porast broja institucija u Francuskoj i Italiji može se pripisati rastu broja VŠU u oblasti umetnosti, koje nisu bile uključene u sistem 1999/2000. S druge strane, u 15 zemalja došlo je do smanjena broja institucija, a najznačajniji pad se dogodio u Gruziji (-160), Jermeniji (-89), Portugaliji (-66) i Kazahstanu (-39). Iako se u obzir ne uzima veličina VŠU, ova statistika je važna da bi se utvrdilo koliko institucija proporcionalno ima u ukupnoj populaciji“, objašnjava prof. Tanović.

 Finansiranje visokog obrazovanja

 Evropske institucije visokog obrazovanja finansiraju se pretežno iz javnih izvora. Godišnja javna potrošnja za visoko obrazovanje kao procenat BDP-a  najbolji je pokazatelj posvećenosti i podrške država razvoju visokog obrazovanja, a posebno je koristan kada se upoređuju zemlje različite ekonomske moći.

Finansijsko izdvajanje za visoko obrazovanje obuhvata  direktno finansiranje VŠU i izvore finansiranja iz saradnje sa privredom. Prosečna javna potrošnja za visoko obrazovanje 2016. godine u državama ENEA iznosila je 0,95%.  Izuzetci su je Norveška (2,1% ), zatim Švedska (1,9%), Finska (1,8%), Austrija (1,8%), Holandija (1,8%) i Turska (1,7%), koje su imale najveći procenat izdavanja za visoko obrazovanje. S druge strane, najmanje su izdvajali Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Kazahstan i Andora sa manje od 0,5%  BDP-a.

Budžetsko izdvajanje za VŠU u Srbiji je u poslednjih deset godina na nivou od oko 0.95% BDP-a, ali ta sredstva nisu dovoljna za njihovo nesmetano funkcionisanje, zbog čega se fakulteti finansiraju i iz drugih izvora (iz budžeta 72.8%; školarine 9.1%; saradnja sa privredom 6.5% i ostalo – strani projekti, savetodavne i naučnoistraživačke usluge).

„Trend omasovljenja visokog obrazovanja  i povećanje broja studenata podrazumeva da će VŠU biti primorane da obezbede nove izvore finansiranja jer sredstva iz javnih fondova neće biti dovoljna. Verovatno će se u narednom periodu preći na ugovorni sistem finansiranja, odnosno rukovodiće se  ulazno-izlaznim parametrima (broj studenata koji prvi put upisuje studije u odnosu na broj studenata koji su diplomirali, s kojom ocenom i u kojem roku su završili studije)  pri čemu se posebno mora voditi računa  o ishodima i ciljevima obrazovnog procesa“, naglašava prof. Tanović.

 Digitalizacija

 Pandemija izazvana Covid 19 dovela je do promene postojećeg načina obrazovanja i prelaska na sistem digitalnog obrazovanja. Međutim, otvara se pitanje šta „nova realnost“  donosi u sistem obrazovanja i da li je Srbija spremna za izazove novog vremena?

„Svakako nam predstoji nov život. Živećemo u svetu digitalnih tehnologija koje će zahtevati nove veštine i kompetencije. Rad sa širokim spektrom izvora informacija  i mrežnih alata promeniće radne i kulturne navike kao i međuljudske odnose. Nesumnjivo će doći do intenzivnog razvoja i primene veštače inteligencije, velikih baza podataka, internet stvara, ali i nastanka nekih novih tehnologija. Visokoškolske ustanove će  morati mnogo brže da se menjaju i prilagođavaju novonastalim budućim potrebama i zahtevima i pripremaju studente i nastavnike da deluju kreativno u digitalizovanom okruženju“, ističe profesor Tanović.

On je uveren da nas posle pandemije očekuje povratak u normalne obrazovne procese, ali da će se razvoj digitalnih tehnologija intenzivirati. „Zato, kao društvo,  moramo da budemo spremni da odgovorimo na mnoge izazove, između ostalog, koja je uloga digitalnih tehnologija, na koji način organizovati obrazovni proces u digitalnom okruženju, kako digitalne tehnologije mogu da podrže visoko obrazovanje i slično“, navodi naš sagovornik.

S tim u vezi, on podseća da digitalizacija ne može da reši digitalnu nepravdu između bogatih i siromašnih, koja se se manifestuje prvenstveno kroz ograničenje pristupa tehnologijama, naročito onih društvenih grupa iz nerazvijenih ruralnih sredina i devastiranih područja.

„ Zbog toga je potrebno da pažljivo razmislimo kako će učenje na daljinu ili kombinovana nastava uticati na dosadašnja iskustva visokog obrazovanja i VŠU.  Uz to, digitalno obrazovanje može da ima veliki uticaj na javno i privatno finansiranje, uključujući  i podršku studentima. Takođe, socijalne i građanske veštine su od vitalne važnosti u osposobljavanju građana za život i ne mogu se adekvatno ispuniti na mreži. Na kraju, važno je prepoznati i razvijati digitalizaciju kao posrednika novih oblika internacionalizacije i pojedostavljenje učešća u mobilnosti. Međunarodna mobilnost u digitalnom  dobu zahtevaće nove pristupe u domenu pouzdane razmene podataka i identiteta što će dovesti do verovatno do uspostavljanja Evropske studentske karte“, zaključuje prof. dr Ljubodrag Tanović.

(Izvor: Mašinski fakultet)

podelite...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Bookmark the permalink.

Comments are closed.