Eвропски простор високог образовања (ЕНЕА) егзистира од потписивања Болоњске декларације 1999.гoдине. У првој деценији Болоњског процеса забележене су велике промене у систему високог образовања, осигурања квалитета и интернационализацији. Свака промена је очекивано доводила је и до оспоравања, па и спречавања иницијатива, чак и код великог броја земаља потписника. Упркос сложености процеса, било је доста позитивних искорака јер се ЕНЕА трансформисао у стварни, а не замишљени феномен, о чему говори и перманентно придруживање нових земаља током протекле две деценије.
Примена Болоњске декларације у Србији званично је почела 2005. године. То је захтевало структурне реформе националног система високог образовања у Републици Србији превасходно да високо образовање буде део EHEA, односно да се подигне квалитет образовања, обезбеди мобилност, подигне квалитет знања и конкурентност.
О томе, који су позитивни ефекти болоњске реформе на систем високог образовања у нашој земљи, а шта би требало побољшати; да ли наставак реформе подразумева и већу финансијску подршку државе или ће универзитети и факултети морати сами да обезбеђују изворе финансирања и, да ли дигитално образовање, које је услед пандемије Ковид-19 „преко ноћи“ уведено на универзитете, доноси нову реалност у образовни процес, разговарали смо са проф. др Љубодрагом Тановићем, продеканом за наставу Машинског факултета у Београду.
„Придруживање високошколских установа (ВШУ) у Србији Болоњском процесу захтевало је да се, уз очување постојећег националног образовања и уважавање иностраних искустава, понуди рационално решење. После петнаест година година од увођења болоњског система образовања у нашој земљи и даље постоје знатне разлике између домаћег и европског образовања“, каже проф. Тановић.
Подсећа да примена европских искустава и усклађеност националног и европског образовања захтева решавање низа проблема како на државном нивоу тако и на сваком универзитету/факултету.
„Социјална димензија Болоњског процеса се споро развија јер студентска популација која учествује и завршава високо образовање не одражава разноликост популације. То је посебно изражено када је реч о мигрантима, особама које су рођене у иностранству и особама са инвалидитетом. С друге стране, жене чине већину међу полазницима високог образовања, мада постоје велике разлике у зависности од поља студија“, наводи наш саговорник.
Студентска популација
Императив националних политика је повећање броја високообразовног становништва, повећање пролазности на испитима уз адекватно финансирање. Међутим, такво опредељење је условљено низом фактора: глобалним економским кретањима, демографским променама, инситуционалним условима (правила и процедуре пријема, анализа трошкова, проценат запослености свршених студената, време трајања студија, програм кратких циклуса, могућност студирања уз рад и сл.).
„Примера ради, у школској 2016/2017. години у ЕНЕА је било уписано око 38 милиона студената, при чему у Русији и Турској око 7.2 милиона или 19% . Земље Русија, Турска, Немачка, Француска, Велика Британија, Шпанија, Италија, Украjина и Пољска имале су више од 1.5 милиона студената, док у осталим земљама тај број није прелазио 900.000. Ако поредимо циклусе (степене) студија, већина студената је била уписана на програм првог циклуса (bachelor) око 56.4%, на програм другог циклуса (master) око 21.2% и на програм трећег степена (Doctoral) само 2.7%. Остали, око 19.7% уписали су програм кратког циклуса (short-cycle). Већ, школске 1999/2000.године, слика је промењена и унутар ЕНЕА дошло је до разлике у укупној студентској популацији. Тако је у Турској број студената увећан шест пута, Кипру три пута и Албанији 2 пута, а благи пад је забележен у Молдавији (33%), Северној Македонији(19%), Украјини, Летонији и Естонији по (10%)“, наводи проф. Тановић.
Економски, демографски и институционални фактори утицали и на упис студената у Србији у истом периоду.
„Када је реч о нашој земљи, Србија је у школској 2016/2017.г. било уписано 262 хиљаде студената ( 3.7% становништва), да би 2019/2020. године, услед демографских промена, тај број опао за око 8% . У структури уписаних студената на први ниво (bachelor) се уписало 75.6%, на други (master) 19.8% и трећи ниво (doctoral) 4.6%. Од укупног броја студената на државним ВШУ је у шк.2018/2019 било уписано 86.4% , а приватним 13.6%. Исти тренд је настављен и у шк.2019/2020.г. Када је реч о постигнутом успеху, у шк.2016/2017.г је завршило студије укупно 51.596 студената, од чега 66.2% Bachelor, 30.5% Master и 3.3 % Doctoral. Од наведеног броја на државним ВШУ је студије завршило 83%, а на приватним око 17 %,“, наглашава проф.Тановић.
Академско особље
Успешно спровођење стуктурних реформи у високом образовању, чији је основни циљ повећање броја високообразованих кадрова и подизање квалитета наставе и конкурентности, није могуће без адекватног броја академског особља. С тим у вези, проф. Тановић наводи веома интересантну анализу која прати утицај промене броја студената на промену промену броја академског особља у периоду између 2000. и 2017. године.
„ У више од 40 земаља ЕНЕА дошло је до повећања броја академског особља, при чему је највећи пораст у Албанији (415%) и на Кипру (200%). Поред наведених земаља раст је присутан и на Малти, Словенији, Норвешкој и Црној Гори (120%-195%). Код наведених земаља, осим Словеније, пораст броја академског особља директно је повезан са порастом броја студената. То, међутим, није случај у Чешкој, Ирској, Грчкој, Француској, Молдавији и Азербејџану где је упоредо с повећањем броја студената је дошло до пада броја академског особља. Међу 13 земаља које су у наведеном периоду забележиле пад, Грузија, Грчка и Естонија предњаче (од 25% и више)“, објашњава наш саговорник.
Када је реч о Србији, у шк.2016/2017.г. било је ангажовано 16. 280 академског особља, а школске 2019/2020.г. било је 16. 201 запослених. Ово смањење за 0.5 % образложено је забраном запошљавања и на ВШУ, мада је влада скоро одобрила нова запошљавања тако да се очекује дa број порасте на око 16.600. Очигледно и код нас број ангажованог академског особља не прати број уписаних студената.
Старосна доб наставничког кадра, такође је важан елемент системског планирања реформи у високом образовању.
„У групи земаља, у којој су Казахстан, Италија, Словенија и Бугарска, више од половине академског особља је старије од 50 година. Слична ситуација је и у Финској, Русији, Летонији и Швајцарској, где је удео те старосне групе у наставничком кадру између 46% и 48%. Средњорочно гледано, таква ситуација представља потенцијални проблем за образовне системе у тим земљама. С друге стране, у Албанији, Немачкој, Кипру, Андори Луксембургу и Лихтенштајну, удео академског особља старог 50 година и више износи мање од 30%. Шта више, у Албанији, Кипру и Андори, старосна група од 35 до 49 година чини више од 40% особља, док је у Немачкој, Луксембургу и Лихтенштајну 40% особља млађе од 35 година“, наводи проф. Тановић.
Институције високог образовања
„Када се гледа укупан контекст развоја догађаја у сектору високог образовања, важно је да се узме у обзир, не само еволуција броја студената и особља, већ и развој институција високог образовања (ВШУ), напомиње наш саговорник.
С тим у вези, наводи пример земаља ЕНЕА, где је у последње две године, број високошколских установа повећан са 3 009 на 3537. У појединим државама забележен је раст, претежно, приватних ВШУ, док је у другима број приватних ВШУ смањен. У неким земљама је дошло до спајања и консолидације институција. У Србији је од увођења Болоњског процеса, такође забележен нагли пораст приватних факултета, али у укупном броју високошколских установа у земљи 2/3 чине државне ВШУ.
„Највећи пораст броја институција забележен је у Француској (+387), Италији (+138) и Немачкој (+132). Нагли пораст броја институција у Француској и Италији може се приписати расту броја ВШУ у области уметности, које нису биле укључене у систем 1999/2000. С друге стране, у 15 земаља дошло је до смањена броја институција, а најзначајнији пад се догодио у Грузији (-160), Јерменији (-89), Португалији (-66) и Казахстану (-39). Иако се у обзир не узима величина ВШУ, ова статистика је важна да би се утврдило колико институција пропорционално има у укупној популацији“, објашњава проф. Тановић.
Финансирање високог образовања
Европске институције високог образовања финансирају се претежно из јавних извора. Годишња јавна потрошња за високо образовање као проценат БДП-а најбољи је показатељ посвећености и подршке држава развоју високог образовања, а посебно је користан када се упоређују земље различите економске моћи.
Финансијско издвајање за високо образовање обухвата директно финансирање ВШУ и изворе финансирања из сарадње са привредом. Просечна јавна потрошња за високо образовање 2016. године у државама ЕНЕА износила је 0,95%. Изузетци су је Норвешка (2,1% ), затим Шведска (1,9%), Финска (1,8%), Аустрија (1,8%), Холандија (1,8%) и Турска (1,7%), које су имале највећи проценат издавања за високо образовање. С друге стране, најмање су издвајали Азербејџан, Грузија, Јерменија, Казахстан и Андора са мање од 0,5% БДП-а.
Буџетско издвајање за ВШУ у Србији је у последњих десет година на нивоу од око 0.95% БДП-а, али та средства нису довољна за њихово несметано функционисање, због чега се факултети финансирају и из других извора (из буџета 72.8%; школарине 9.1%; сарадња са привредом 6.5% и остало – страни пројекти, саветодавне и научноистраживачке услуге).
„Тренд омасовљења високог образовања и повећање броја студената подразумева да ће ВШУ бити приморане да обезбеде нове изворе финансирања јер средства из јавних фондова неће бити довољна. Вероватно ће се у наредном периоду прећи на уговорни систем финансирања, односно руководиће се улазно-излазним параметрима (број студената који први пут уписује студије у односу на број студената који су дипломирали, с којом оценом и у којем року су завршили студије) при чему се посебно мора водити рачуна о исходима и циљевима образовног процеса“, наглашава проф. Тановић.
Дигитализација
Пандемија изазвана Covid 19 довела је до промене постојећег начина образовања и преласка на систем дигиталног образовања. Међутим, отвара се питање шта „нова реалност“ доноси у систем образовања и да ли је Србија спремна за изазове новог времена?
„Свакако нам предстоји нов живот. Живећемо у свету дигиталних технологија које ће захтевати нове вештине и компетенције. Рад са широким спектром извора информација и мрежних алата промениће радне и културне навике као и међуљудске односе. Несумњиво ће доћи до интензивног развоја и примене вештаче интелигенције, великих база података, интернет ствара, али и настанка неких нових технологија. Високошколске установе ће морати много брже да се мењају и прилагођавају новонасталим будућим потребама и захтевима и припремају студенте и наставнике да делују креативно у дигитализованом окружењу“, истиче професор Тановић.
Он је уверен да нас после пандемије очекује повратак у нормалне образовне процесе, али да ће се развој дигиталних технологија интензивирати. „Зато, као друштво, морамо да будемо спремни да одговоримо на многе изазове, између осталог, која је улога дигиталних технологија, на који начин организовати образовни процес у дигиталном окружењу, како дигиталне технологије могу да подрже високо образовање и слично“, наводи наш саговорник.
С тим у вези, он подсећа да дигитализација не може да реши дигиталну неправду између богатих и сиромашних, која се се манифестује првенствено кроз ограничење приступа технологијама, нарочито оних друштвених група из неразвијених руралних средина и девастираних подручја.
„ Због тога је потребно да пажљиво размислимо како ће учење на даљину или комбинована настава утицати на досадашња искуства високог образовања и ВШУ. Уз то, дигитално образовање може да има велики утицај на јавно и приватно финансирање, укључујући и подршку студентима. Такође, социјалне и грађанске вештине су од виталне важности у оспособљавању грађана за живот и не могу се адекватно испунити на мрежи. На крају, важно је препознати и развијати дигитализацију као посредника нових облика интернационализације и поједостављење учешћа у мобилности. Међународна мобилност у дигиталном добу захтеваће нове приступе у домену поуздане размене података и идентитета што ће довести до вероватно до успостављања Европске студентске карте“, закључује проф. др Љубодраг Тановић.
(Извор: Машински факултет)