„Није лако говорити о себи. Ипак, могу да кажем да је мој професионални пут одређен низом срећних околности или, како се то у науци назива, „ефектом лептира“. У теорији детерминистичког хаоса овим термином се описује како мали узроци могу да утичу и имају значајне ефекте на велике системе у одређеном временском периоду. У мом случају, „ ефекат лептира“ је увек имао позитиване исходе. Отварао ми је нове могућности и нове изазове.“ Овим речима академик Владан Ђорђевић започиње причу о свом о професионалном путу, узорима, изазовима, инспирацији, научним резултатима…
Aкадемик, проф. др Владан Ђорђевић
Академик Српске академије науке и уметности (САНУ), дипломирани машински инжењер, редовни професор у пензији Машинског факултета у Београду, др Владан Ђорђевић рођен је у Крушевцу (1938), где је завршио основну школу и гимназију. Школовање је наставио на Машинском факултету у Београду. Дипломирао је 1961. године на Одсеку за хидроенергетику на тему механике флуида.
Постипломске студије завршио је на Природно-математичком факултету у Београду 1963. године и један је од првих магистара на Београдском универзитету. Докторску дисертацију из области граничног слоја одбранио је на Групи за механику ПМФ-а 1966. године. Као Хумболтов стипендиста завршио је постдокторску специјализацију на Алберт-Лудвигс универзитету у Фрајбургу, а као Фулбрајтов стипендиста био је гостујући научник, а касније и гостујући професор на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу.
Дописни члан Оделења техничких наука САНУ постао је 1985. године а за редовног члана изабран је 1997. године.
„Ефекат лептира“ може да има значајну улогу у животу сваког човека, али према речима проф. Ђорђевића, то није једини услов за успешну професионалну каријеру. „Истраживач мора стално да трага за новим областима рада. Такође, не сме да буде окренут само својој средини, него треба да се повезује са светом. Само на тај начин може да помера властите границе и прави креативне искораке у научној каријери“, рекао је он.
У прилог томе говори и његов веома богат и тематски широк научни рад у области теоријске и примењене механике флуида. Поред основне области, бавио се и низом подобласти механике флуида као што су: теорија граничног слоја, теорија струјања ротирајућих и/или нехомогених течности, теорија таласних кретања флуида и теорија хидродинамичке стабилности и преласка у турбуленцију. Затим, ту су и радови из биомеханике флуида, теорије струјања разређених гасова, турбулентних струјања флуида… Последњих година у истраживачком фокусу проф. Ђорђевића су проблеми струјања гасова у микро-каналима који имају велику примену у савременим технологијама микро-електро-механичких система (MEMS).
Школско доба и први ефекти лепитра
Као школарац у послератном Крушевцу, проф. Ђорђевић није ни помишљао да ће га природна радозналост, а пре свега интересовање за природне науке и математику одвести право у свет механике флуида. A онда му је наставник математике из гимназије Ратко Чабрић препоручио да се претплати на један математичко-физички часопис који је у то време почео да излази у Загребу.
„Наставник Чабрић је био сјајан педагог. Из поштовања према њему претплатио сам се на часопис и нисам се покајао. Лист је обрађивао средњошколску математику, а ученици су могли да решавају задатке и решења шаљу редакцији. На крају школске године уредништво је награђивало ученике који су решили највећи број задатака. Тако сам ја добио књигу познатог математичара и педагога Џорџа Полиа „Како рјешити математички задатак“ у којој је дата листа предлога и сугестија за решавање математичких проблема. Полазећи од становишта да је самосталан рад најбољи начин да се нешто научи Полиа је уједно описао и начин људске обраде информација. У том смислу књига је корисна не само за младе научнике, него и за истраживаче“, навео је проф. Ђорђевић.
За талентованог ђака, студије су биле логичан след. Размишљао је о машинству, електротехници, природно-математичком факултету… На одлуку да упише Машински факултет утицала су искуства старијих другова који су већ студирали у Београду. А о томе шта га је привукло механици флуида каже:
„У то време на Машинском факултету механика флуида је била заступљена на највишем нивоу. Теоријску механику флуида предавао је проф. Константин Вороњец, а примењену механику флуида и хидрауличне турбо машине проф. Никола Обрадовић. Био сам трећа година студија и на прагу четврте када су се у мом животу догодили „ефекти лептира“. Из иностранства се вратио асистент, а касније професор Виктор Саљников који је докторирао на Алберт-Лудвигс универзитету у Фрајбургу код познатог проф. Хенрија Гертлера у области теорије граничног слоја. То је тада била веома модерна област механике флуида која омогућава аналитичко и нумеричко решавање великог броја проблема који се јављају у техничкој пракси. Управо из тог разлога прешао сам са једног другог смера на хидроенергетику где сам могао да слушам виши курс из механике флуида.“
Успон ка научним висинама
У међувремену основана је Катедра за механику флуида, а проф. Ђорђевић, који је тада био пред дипломирањем, постаје асистент. Негде у исто време на Групи за механику Природно-математичког факултета у Београду основане су прве постипломске студије на Београдском универзитету, а међу првима који су се уписали на те студије био је и проф. Ђорђевић.
„ На предавања на постипломским студијама кренуо сам месец дана пре него што сам дипломирао на Машинском факултету. Имали смо изванредне професоре, али је на мене посебан утисак оставио математичар Слободан Аљанчић. Предавао је комплексне функције и специјалне функције. Касније, бавећи се неким научним проблемима често сам одлазио код њега на консултације и увек ми је радо помогао.“
Постипломске студије завршио је 1963. године , када је постао један је од првих магистара на Универзитету у Београду. Професор Ђорђевић је такође био један од првих доктораната који су били млађи од 30 година на Машинском факултету. Докторирао је у 28-ој години иако је у домаћим академским круговима тада преовладавало совјетско становиште да је докторат круна научног рада и да се добија тек после навршених 50 година живота.
„Захваљујући управо проф. Виктору Саљњикову који је заступао западно становиште да је докторат испит којим се показује способност кандидата да се самостално бави научним радом и да га треба одбранити пре 30-те године у нашем образовном систему је промењен дотадашњи приступ. Проф. Саљников је такође сматрао да после доктората треба обавезно завршити и постдокторску специјализацију и то у установи која је на вишем научном нивоу од матичне установе.“
Водећи се тиме, проф. Ђорђевић је конкурисао за Хумболтову стипендију. Као Хумболтов стипендиста завршио је постдокторску специјализацију на Алберт-Лудвигс универзитету у Фрајбургу, такође код проф. Гертлера.
„Када сам стигао у Фрајбург желео сам да наставим да радим у теорији граничног слоја за коју сам наивно мислио да чини 90% механике флуида! Међутим, Гетлер се са тим није сложио. У то време појавила се прва монографија из области теорије ротирајућих флуида. Професор ми је дао књигу и дијапозитив са снимком Јупитера и Јупитерове црвене пеге да простудирам и дођем до идеје на чему бих желео да радим. Тако сам се оријентисао на проблем распростирања малих поремећаја кроз једну ротирајућу и једну нехомогену течност, које обично иду упоредо и између којих постоје математичке аналогије. Из тог једногодишњег истраживања проистекла су два рада публикована у врхунским научним часописима.“
После седам, осам година професор Ђорђевић је конкурисао и за Фулбрајтову стипендију. Као Фулбрајтов стипендиста провео је годину дана на Департману за ваздухопловство Универзитета у Јужној Калифорнији код проф. Ларија Редекопа. Ту је радио на истраживањима у области таласних кретања течности. По повратку у Београд радио је на истраживањима у области екстремно танких слојева течности.
Трагање за научном истином
Научна радозналост за проналажењем одговора и разумевањем различитих феномена водила га је ка новим областима рада. Једна од њих је и хидродинамичка теорија стабилности и прелазак у турбуленцију . Ту је конкретно радио на слободним смицајним струјањима, нестишњивим и стишљивим струјањима, утицајима вискозности, нелинеарности и слично. Бавио се и биомехаником флуида. У оквиру те области радио је на динамици хуманог вестибуларног система. Истраживања у области струјања течности у судовима са еластичним зидовима била су фокусирана на решавање проблема јаке интеракције између флуида и структуре.
У широком опусу научног рада проф. Ђорђевића, посебно место заузима истраживање реолошког понашања хуманих ћелија на којем је радио у сарадњи са Бостонским универзитетом. Експерименти су рађени на познатој Харвардској школи за јавно здравље, а из те сарадње произашао је рад који је за кратко време достигао значајан број цитата. Занимљива је сарадња са Војно-техничким институтом у Београду, где је радио на развоју полуаутоматског и аутоматског хемијског детектора и низ других пројеката.
„Човек може целог живота да ради у једној области и да има веома добре резултате. Међутим, пред крај радног века може да осети замор и да се понавља у том раду. С друге стране, нове области доносе нове изазове. Можда је број радова мањи, али је научни живот је далеко узбудљивији и интересантнији“, закључио је академик, проф. др Владан Ђорђевић.
Педагошки рад, пројекти, радови
Специфичним начином размишљања и иновативним приступом решавању различитих проблема академик Владан Ђорђевић је био омиљен међу студентима. Предавао је предмете Механика флуида и Хидраулика и пнеуматика не само на Машинском факултету него и у његовим одељењима широм земље. Аутор је и два уџбеника из области теоријске и примењене механике флуида. Под његовим менторство одбрањено је око 20 докторских и магистарских дисертација.
Објавио је више од 100 научних радова из основне области и актуелних подобласти механике флуида. Већи део његових радова штампан је у веома познатим светским научним часописима као што су: Journal of Fluid Mechanics, Physics of Fluids, Wave Motion, Transactions of the Royal Society A, Journal of Applied Mathematics and Physics, Journal of Applied Mathematics and Mechanics и многи други. Ови радови су цитирани око хиљаду пута у литератури у свету.
Радове је саопштавао и на водећим домаћим и међународним научним скуповима од којих су најзначајнији: конгреси GAMM у организацији Друштва за примењену математику и механику, конференције Америчког физичког друштва, Европски конгреси за механику флуида…
Руководио је низом пројеката које је финансирало Министарство за науку и технологију Србије међу којима су и Актуелни проблеми струјања флуида у енергетици, Истраживање основних процеса у термоенергетици, Аналитичке и нумеричке методе механике флуида.
Био је члан (генерални секретар и председник) Југословенског друштва за механику, а сада је члан Друштва за механику Србије и Друштва за примењену математику и механику. Такође је члан Академије инжењерских наука Србије и члан Српске академије нелинеарних наука.
(Аутор: Ивана Субашић)