“Човек је по природи знатижељан. Знатижеља подстиче изазове, а они захтевају рад и доказивање да оно на чему радите има сврху и доприноси општем добру. У том смислу, испуњен живот је стално прeиспитивање и померање властитих граница“, овим речима проф. др Милан Радовановић, некашњи декан Машинског факултета у Београду и председник Друштва термичара Србије (ДТС) започиње интервју за сајт Машинског факултета. Разговарамо о његовом животном и професионалном путу, научном и педагошком раду, али и о важности неговања „отвореног ума“и радозналости као једном од најважнијих људских мотива који је покрећу жељу за новим сазнањима и објашњењима различитих природних и друштвених појава.
фото: YouTube
Проф. Радовановић, машински инжењер, истраживач и академски професор, колекционар и писац, који са једног потпуно другачијег аспекта расветљава спрску историју у време Првог светског рата, ове године обележава три значајна животна и професионална датума: 80-ти рођендан , 54 године научног рада и 15 година успешног руковођења Друштвом термичара Србије. То је и напосредан повод за наш разговор, али и прилика да најавимо Свечану трибину посвећену научном раду проф. Радовановића, која ће бити одражна у уторак, 21. јануара, у Свечаној сали Мaшинског факултета (211/II), са почетком у 11 часова. Такође, за среду, 22. јануара најављено је и научно-стручно предавање на тему „Thermochemical conversion of Biomass Experiences and views of a Chemical Reaction Engineer“. Предавач је проф. др Willibrordus Petrus Maria (Wim) van SWAAIJ, са Твенте универзитета у Холандији, где је проф.Радовановић, као Шеф Катедре за термичке процесе провео више година. Организатори су Лабораторија за горива и сагоревање Машинског факултета, и Друштво термичара Србије.
Научни и стручни рад проф. Радовановића је веома богат, тематски веома широк и успешан како у земљи, тако и у иностранству. Тај рад обухвата самостална фундаментална истраживања, као и руковођење и учешће у великом броју пројеката реализованих са привредом. Најзначајније области истраживања проф. Радовановића су: карактеризација и сагоревање угљева, посебно домаћих лигнита, алтернативна горива и развој савремених мотора за потребе индустрије мотора, одсумпоравање димних гасова, проблематика ефекта стаклене баште, коришћење обновљивих извора енергије, развој класичних и нових течних горива за потребе нафтне индустрије, карактеризација биомасе и развој уређаја за сагоревање биомасе у домаћинствима и многе друге.
Иако у пензији, проф. Радовановић је и даље је веома активан на професионалном плану. Пуних 15 година успешно руководи и ради на развоју Друштва термичара Србије. О томе најбоље говори податак да се у оквиру те стручне асоцијације, чији је рад 90-тих година био озбиљно доведен у питање, сада организује осам значајних конгреса који окупљају водеће стручњаке из земље и света. „Поред тога, друштво организује и бројне стручне трибине на којима се разматрају питања од општег значаја за даљи развој науке о топлоти и њене примене. То укључује и актуелне теме из области термоенергетике, термотехнике, енергетске ефикасности, обновљивих извора енергије, смањења загађења, као и смањења емисије гасова, одрживог развоја и сл. Друштво издаје и два часописа, од којих је један, под насловом Thermal Science, високо цењен и признат и у широј међународној научној заједници“, истакао је наш саговорник.
Актуелна ситауција са загађењем ваздуха у Србији, поново је отворила питања о развоју алтернативних горива и коришћењу обновљивих извора енергије у нашој земљи.
„Све је почело причом о глобалном загревању, као последици коришћења фосилних горива, односно емисије штетних гасова међу којима угљен-диоксид учествује са 60-70 одсто. Пре тога је била афера за тзв. киселим кишама. Чињеница је да ми годишње ослободимо негде око 35 до 38 милијарди тона CO2. Човечанство броји око 7,5 милијарди, што значи да свако од нас ослобађа у просеку више од 4 тоне угљен-диоксида. Међутим, за такве тврдње нема егзактног доказа. У ситуацији када не знате шта је тачан узрок глобалног загревања, онда морате да нађете кривца. У овом случају то су фосилна горива, а иза свега стоји велики новац. Чињеница је, ипак, да је све што се ради на коришћењу обновљивих извора енергије корисно за човечанство, јер ће фосилна горива једног дана бити исцрпљена. Сматрам да праве одговоре на климатске промене треба тражити у Миланковићевој теорији ледених доба“, истакао је проф Радовановић.
С друге стране, наставио је, та прича о глобалом загревању подстакла је човечанство да размишља о коришћењу обновљивих изворима енергије. „То је веома важно, јер као што је човек кроз своју еволуцију научио да производи храну, тако мора да научи да производи и енергију. Добро је што се свет окреће обновљивим изворима – сунчевој, хидро, геотермалној и ветро енергији, биомаси и отпаду као могућем енергенту. За 10 година на Земљи ће бити 9 милијарди становника, што значи да ће и потрошња енергије морати да порасте“, подвукао је наш саговорник.
Специфичним начином размишљања и иновативним приступом решавању различитих инжењерских проблема, проф. Радовановић је значајно допринео раду и развоју Лабораторије за горива и сагоревање Машинског факултета. Његов научни и стручни рад су тесно повезани. Многи научни радови произашли су управо из стручних активности решавања конкретних задатака за потребе привреде. То је допринело отварању нових поља истраживања и даљој надоградњи научних резултата који су имплементирани у решавању стручних проблема.
У настави је радио на свим нивоима студија – основним, мастер и докторским студијама. Осим на Машинском факултету, предавао је и на другим универзитетима и факултетима у Србији и ван Србије. Значајан допринос дао је развоју уџбеничке литературе и књига из области горива и сагоревања. Аутор је и коаутор неколико монографија и више од 200 радова који су објављени у међународним и домаћим часописима и саопштени на великом броју међународних и домаћих конференција.
Пре него што је уписао Машински факултет, проф. Радовановић имао је потпуно другачија интересовања која нису била ни приближно близу машинства и бављења науком. Младалачка радозналост одвела га је у свет музике, спорта, голубарства… За дечака који је одрастао у центру Београда, у близини Каленић пијаце, то су били животни приоритети… „После гимназије, уписао сам Машински факултет. Морам да признам да нисам имао неке велике амбиције. Мој пут у свет науке отворио је академик, проф. др Душан Величковић. Имао сам среће да код њега дипломирам и да ме као стипендисту ИМР-а позове да будем његов асистент. То била важна прекретница у мом животу. Професор ми је дао слободу у промишљањима, што је био велики подстицај за младог човека на почетку каријере. Први сам радио на одређивању тзв. путног октанског број бензина. У тадашњој Југославији то нико није радио. У том смислу, Машински факултет ми је отворио многе видике и омогућио да радим теме које су за мене биле изазов.“
Боравак у Холандији омогућио му је даљи напредак и на личном и на професионалном плану. Као стипендиста холандске владе на Твенте универзитету припремао је материјал за докторску дисертацију „Прилог проучавању сагоревања домаћих угљева у условима сличном у ложишту“. „Пре тога радио сам на једном њиховом пројекту. Како је у приоди инжењера да сумња у све док се не докаже супротно, ја сам у року од три месеца оборио тај пројекат и објавио рад „Могуће грешке при одређивању промене температуре у пламену коришћењем оптичких метода“. Убрзо после тога, проф. Радовановић добија „зелено светло“ од чувеног проф. Драјера да ради на својој докторској дисертацији. „Имао сам прилику да први изведем експеримент паљења и сагоревања честице угља енергетским ласером и достигнем од 1200 степени у секунди за њено загревање. На жалост, нисам објавио рад о резултатима до којих сам дошао. Сада сви цитирају једног Јапанца, који је такав експеримент извео седам година после мене“, истакао је наш саговорник.
Рад на Универзитету Твенте је додатно утицао на његово схватање научно-истраживачког рада и значаја међународне сарадње. У оквиру Холандског програма за поновно увођење угља у енергетику Холандије, водио је пројекат из области сагоревања у флуидизованом слоју са 5 потпројеката, од којих су три најважнија: Пренос топлоте у флуидизованом слоју, Сагоревање у флуидизованом слоју и Токсичне компоненте у димним гасовима и мере спречавања. Успешна сарадња са колегама из Холандије и даље траје, а то потврђује и најављено гостовање проф. van SWAAIJ –а.
Током професионалне каријере, професор Радовановић је остварио блиску сарадњу са великим бројем фирми, међу којима су: Заводи Црвена застава, ИМР, Магнохромом, Минел котлоградња, Јанко Лисјак, ЕПС, Рафинерија нафте у Панчеву, НИС, Милан Благојевић из Смедерева и др.
„Сарадња науке и привреде је кључ развоја једне земље. Наука не може да буде сама себи циљ. С гледишта машинске технике, универзитетски професор мора да буде на првом месту инжењер и за студенте јасан и децидиран. То се, међутим, не постиже читањем туђих резултата. Зато је велика одговорност професора да студенте већ током студија уводи у практичан и истраживачки рад. Ми имамо веома добру децу, али ми нисмо довољно добри. Та деца су носиоци будућности ове земље и зато је битно да им укажемо поверење. Они то знају веома да цене и двоструко више врате. Једно од мојих најзначајнијих призања је поклон који сам добио од студената из Србије и из Холандије. Реч је о плочи Леона Коена „Усамљен на врху“. То нема цену нити може да се купи“, истакао је проф. Радовановић.
Говорећи о својим даљим плановима рекао је да су они, поред струке, највише везани за његов рад на расветљавању историје Србије у Првом светском рату и то кроз призму једног необичног дела филателије – поштанске историје.
„То је за мене био посебан изазов. Све је почело пре 20 година, када сам на једном београдском бувљаку, пратећи своју супругу Радмилу која је куповала српску народну ношњу за наше унуке, случајно наишао на војничку дописну карту са великим печатом на коме је писало ПРЕГЛЕДАЛА ВОЈНА ЦЕНЗУРА“. То откриће подстакло је нашег саговорника на даље истраживање. Круна тог рада је пет објављених књига у периоду од 2013. до 2017. године. Реч је о насловима: Савезници и Срби у Великом рату (1914 и 1915); Савезници и Срби у Великом рату (1916 – 1918); Французи и Срби у Северној Африци (1916-1918.), Холандско „Милосрђе“ и Срби у Великом рату (1914-1915.), Бугарска окупација Србије (Поштанска историја). Све књиге имају заједнички поднаслов НЕМИ СВЕДОЦИ, јер је реч о фотографијама, документима и писмима која су путовала са бојишта и ка њему…
Први наслов Срби и савезници у Првом светском рату 1914. и 1915. година, угедао је светлост дана захваљујући једном угледном професору Универзитета у Београду – проф.Душку Станојевићу који је препознао вредност штива и обезбедио средства за његово луксузно издање. Ова књига награђена је златном медаљом на светској изложби у Москви, а на великој светској изложби у Сингапуру у конкуреници 69 наслова, књига проф. Радовановића је делила је треће и четврто место, а аутор је добио велику позлаћену медаљу. „То ми је дало ветар у леђа да напишем и остале четири књиге. У међувремену, написао сам још два наслова и завршавам трећи. Они се односе на пропагандни рат током Првог светског рата. Прва књига садржи више од 20 тема. Друга књига је фокусирана на пропагандни рат у време напада Аустроугарске и Немачке на Србију, а трећи наслов на којем тренутно радим односи се на контрапропаганду савезника и њихову одбрану Србије. Невероватна је чињеница колико је Србија у то време била цењена, поштована и уважавана“, истакао је проф Радовановић.
Пошта, како је навео, била је весник и среће и несреће, наде и безнађа. Дизала је морал војника и рушила га. На тај начин одиграла је једну невероватну улогу. Баш као и сам аутор, који расветљавајући тај, чини се, још увек недовољно истражен део историје српског народа, даје и одговор на питање о Србији с почетка 20. века. Србија је у интелектуалним круговима (а не само у њима) већине западних земаља доживљавана као земља демократије, закона и идеја о политичким слободама, али и недовољно вреднована за кључан допринос завршетку Великог рата.
Аутор: Ивана Субашић