Последње недеље октобра Машински факултет у Београду обележиће 69 година рада и 144 године високошколске наставе у области машинства у Србији. Вишедеценијску традицију МФ стварале су генерације наставника који су оставили неизбрисив траг у историји развоја машинске науке и индустрије у Србији. Тим поводом Машински факултет припрема Зборник биографија наставног особља од 1948. до 1973. године, као непроцењиво сведочанство о људима који су стварали једну од најбољих високошколских установа у Србији и школовали машинске инжењере цењене у целом свету.
Иницијатор пројекта је проф. др Миленко Јовичић, редовни професор у пензији на Катедри за производно машинство. Шест месеци је интензивно прикупљао грађу за биографије укупно 232 професора и асистената који су, у периоду од 1948. до 1973. године, непрекидно или привремено радили на Машинском факултету. Зборник ће имати око 400 страна, а биографије наставника су представљене по катедрама на којима су радили и години њиховог доласка на МФ. Поред биографских података у Зборнику су наведене и информације о њиховим унапређењима у академска звања, научним радовима, пројектима и сл.
Временски оквир од 1948. до 1973. није случајно одабран, јер је то период ударног развоја Машинског факултета, рекао је у разговору за сајт МФ професор Јовићић. Године 1948., наставио је, Уредбом ресорног Министарства долази до издвајања Техничког факултета из састава Универзитета у Техничку велику школу, а њени одсеци се претварају у факултете. Тако је настао Машински факултет који, поред смерова које је до тада имао ( опште-машински, железничко-бродски, ваздухопловно-моторизацијски) оснива и групу за војно машинство.
Од 1955. године на факултету је омогућено стицање титуле доктора техничких наука. Исте године одбрањене су и прве две докторске дисертације. Године 1959. новим наставним планом студије се скраћују са пет на четири године и уводи подела на десет смерова за разне области машинства. Новим Савезним законом о високом образовању из 1960. уводи се степенована настава – први степен (виса спрема – погонски инжењер) и други степен (висока спрема -дипломирани инжењер машинства). Од 1962. године уводи се и трећи степен образовања – магистарске студије.
Када је 1948. године формиран, на МФ је радило свега 40 наставника. То је био период послератне обнове земље и недостао је школовани инжењерски кадар. Зато су сви послератни студенти, односно дипломирани инжењери укључени у рад факултета, навео је проф. Јовичић. У наредних десет година, додао је, запослено је око 60 људи. То је било време великих уписа. Годишње је уписивано до 600 студената. Од 1960. године, када смо прешли у садашњу зграду факултета до 1962. године примано је и до 700 студената. У то време запослено је 60 асистената, међу којима је био и наш саговорник. У периоду од 1970. до 1973 на Машинском факултету долази до развоја нових наставних планова и оснивања већег броја усмерења због чега је примљено још 40 људи.Већина асистената су касније напредовали у професорска звања и радили су на факултету до пензије, док је мањи број њих отишао. Ипак, додао је професор Јовичић, нисмо правили разлику и међу 232 наставника чије су биографије наведене у Зборнику, налазе се и имена 40 људи који су на факултету провели од две до 15 година.
Једно је сигурно. Захваљући Зборнику биће отргнута од заборава имена људи који су стварали традицију Машинског факултета. Међу њима је и значајан број академика. Један од њих је и академик Владан Ђорђевић, који као уредник едиције „Живот и дело српских научника“, Српске академије наука и уметности, ради на сличној мисији сакупљања грађе о значајијим именима српске науке у целини.
Трагајући за именима наставника Машинског факултета, професор Јовичић је дошао до податка да су на МФ радили и тројица Руса. Међу њима и проф. Зајонковски који је у Србију дошао 20-тих година прошлог века, а који је 1947. године Указом надлежног министарства постављен за наставника математике на МФ. Занимљива је и биографија професора Николе Обрадовића који је 1945. године уклоњен са Техничког факултета, само зато што је пре времена пуштен из немачког заробљеништва у којем је био током Другог светског рата. Након две три године, власти тадашње ФНРЈ су га поставиле за професора на новооснованом Машинском факултету. Професор Јовичић издваја биографију проф. Бранислава Илића, једног од оснивача и првог старешину-декана одељења београдског МФ у Крагујевцу из којег је касније настао крагујевачки Факултет инжењерских наука. Трагајући за подацима наишао сам на податак да је проф. Илић основну школу завршио на Корзици, на којој се обрео након повлачења преко Албаније током Првог светског рата.
Ово су само неки од примера веома интересантних биографија наставника који су од 1948. до 1973. године радили на Машинском факултету у Београду. У том смислу, Зборник није само једна лепа акција која треба да сачува од заборава раније генерације професора МФ, него је пре свега штиво које ће са задовољством читати садашње али и будуће генерације.
(Извор: Машински факултет)