Професор Радован Пузовић био је човек изузетно благе природе, чија посвећеност, професионализам и људска величина остају пример свима. Његов осмех, смиреност и мудре речи остављали су неизбрисив траг на студенте, колеге и све који су имали част да раде са њим. Био је више од наставника и истраживача – био је ослонац, пријатељ и покретач топле, колегијалне академске заједнице. Његово дело и личност трајно ће остати у сећањима Машинског факултета и свих који су имали привилегију да га познају, истакнуто је на комеморативној седници у част проф. Пузовића, одржаној у петак, 12. децембра, у Свечаној сали Машинског факултета.
Скуп је почео минутом ћутања, а потом су се присутнима обратили декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић, као и професори др Зоран Миљковић и др Саша Живановић, који су говорили о личности и академском путу проф. Радована Пузовића, истичући његову преданост науци, посвећеност настави и топлу личност која је инспирисала све око себе.
„Када сам чуо да је професор Пузовић преминуо, прва помисао ми је била да не знам човека с којим се он икада посвађао. Нисам чуо да је икоме упутио ружну реч, нити да је допустио да се о некоме прича лоше у његовом присуству. Напротив, увек је такве разговоре прекидао на веома фини и одмерен начин“, истакао је у уводном обраћању декан Машинског факултета, проф. др Владимир Поповић.
Он је професора Пузовића описао као одмереног, дивног и благородног човека који је увек, уз осмех, приступао и малим и великим проблемима. „Мало је таквих људи. Тешко је победити себе, али он је то, некако, увек успевао“, рекао је проф. Поповић, присећајући се професоровог рада као асистента почетком деведесетих година, када је вежбе из Технологије машиноградње водио „на изванредан начин“.
Декан је нагласио да је професор Пузовић увек настојао да све решава на начин који никога не повређује, колико је то могуће. Присетио се и личних тренутака када му је, у једној тешкој и тензичној ситуацији, професоров осмех и реченица: „Полако само, решиће се све ово, проћи ће“, значила више него што речи могу да опишу.
Проф. Поповић је оценио да је одлазак професора Пузовића велики губитак за факултет, јер је следеће године требало да оде у заслужену пензију, али да је још већи губитак за његову породицу. „Професор је био поносан што је део нашег факултета, а то се видело у сваком његовом гесту и свакој речи“, додао је декан.
На крају свог обраћања, проф. Поповић је нагласио да је „свака додатна реч сувишна“ и да свима остаје аманет да следе начин живота и рада професора Пузовића, као и да се, у тренуцима неслагања, подсете на његов пример. Наставнике Катедре за производно машинство позвао је да наставе да раде и делују онако како је професор Пузовић живео и радио. „Покушајмо да и кроз очи и дело професора Пузовића гледамо једни друге и трудимо се да разумемо зашто неко нешто ради онако како ради“, закључио је декан, уз речи: „Још једном, нека је вечна слава и хвала професору Пузовићу.“
У веома емотивном обраћању, проф. др Зоран Миљковић, шеф Катедре за производно машинство, поделио је лична сећања на дугогодишње пријатељство и сарадњу са проф. Пузовићем.
Проф. Миљковић је истакао да му је тешко што по други пут мора да стоји пред присутнима због губитка колеге – прво професора Бојана Бабића, а сада „генерацијског“ пријатеља, професора Пузовића. „Требало је да заједно следеће године одемо у пензију, пошто је професор Пузовић, наш Пуза, 26 дана старији од мене. Рођен је 31. јула 1961. године. и очекивао сам да ћемо у некој пријатној атмосфери отићи у заслужену пензију“, рекао је проф. Миљковић.
Присетио се времена када су више од 10 година делили омањи кабинет на факултету. Када је тадашњи декан предложио да се раздвоје ради већег простора, обојица су то доживели као „тешку одлуку“. На крају, проф. Миљковић је остао на петом спрату, док је професор Пузовић прешао на други спрат, у Центар за нове технологије, али су наставили да се свакодневно посећују.
Иако су били, како је навео, потпуно различитих темперамента, професор Пузовић је „на њему својствен начин, господствено, колегијално и академски“ увек умео да га умири. Наглашавајући ту разлику, проф. Миљковић је истакао: „Мој темперамент је сасвим другачији, често бурнији и импулсивнији, док је професор Пузовић био на супротном полу“, рекао је он и излагање завршио речима: „Вечнаја памјат, царство небеско драгом професору Радовану Пузовићу.“
Проф. др Саша Живановић, подсетио је на богату академску биографију, научни и наставни допринос, као и на изузетне људске вредности проф. Пузовића, свог колеге и пријатеља, који је оставио дубок и трајан траг на Катедри за производно машинство, Машинском факултету, као и у широј академској заједници.
„Са великом тугом смо примили вест да нас је прерано, у 65. години живота, напустио наш цењени професор и нама драги Пуза“, истакао је проф. Живановић, нагласивши да овај губитак није само професионални, већ и дубоко лични. Како је додао, професор Пузовић је „био много више од колеге – био је пријатељ, а млађим колегама велики ментор и узор“.
Вест о његовој смрти брзо се проширила, најпре преко званичног сајта Машинског факултета, а потом и међу колегама из Заједнице производног машинства и шире академске јавности. Од професора Пузовића опростили су се породица, Машински факултет, бројни сарадници, пријатељи и некадашњи студенти.
Радован Пузовић рођен је 31. јула 1961. године у Забрану у Тоцима, општина Пријепоље. Основно и средње машинско-техничко образовање стекао је у родном крају и Прибоју, а Машински факултет Универзитета у Београду уписао је школске 1981/82. године. На истом факултету дипломирао је 1987, магистрирао 1993, а докторирао 2000. године. Његова докторска дисертација, посвећена развоју система за моделирање технолошких процеса флексибилних производних система применом рачунара, награђена је од стране Привредне коморе града Београда. Део истраживања у оквиру докторске дисертације спровео је током студијског боравка на Универзитету Твенте у Холандији, под менторством проф. др H.J.J. Kalsa.
Професионалну каријеру на Машинском факултету започео је 1988. године у Институту за производно машинство и компјутерски интегрисане технологије , сада Центру за нове технологије. Током више од три деценије рада напредовао је кроз сва наставничка звања – од асистента и доцента, преко ванредног професора, до редовног професора 2016. године, у ужој научној области производног машинства.
Генерације студената памтиће га као смиреног, благонаклоног и посвећеног наставника. „Умео је да пренесе знање, али и да, на свој препознатљив начин, пружи савет у свакодневним животним ситуацијама“, нагласио је проф. Живановић. Био је ментор на више од 100 дипломских радова, што је заиста импозантна цифра, као и на великом броју завршних и мастер радова. Учествовао је у бројним комисијама за оцену и одбрану докторских дисертација, магистарских и специјалистичких радова, као и у комисијама за избор у наставна и научна звања и у поступцима нострификације диплома.
Дао је значајан допринос у успостављању и извођењу више наставних предмета, међу којима су „Технологија машинске обраде“, „Производне технологије и метрологија“, „Нове технологије“, „CAD/CAM системи“ и „Производни информациони системи“. Наставу је изводио и на Војнотехничкој академији у Београду.
Током читаве каријере активно је учествовао у научноистраживачком раду који је обухватао производне технологије, теорију процеса обраде, CAD/CAM системе, алате за прераду пластичних маса, пројектовање технолошких процеса и производне информационе системе. „Учествовао је у више научно-истраживачких пројеката реализованих у Институту за производно машинство, сада Центру за нове технологије, а посебно бих истакао да је наш последњи заједнички рад, иако написан за његовог живота, објављен постхумно у часопису Техника“, навео је проф. Живановић.
Поред наставног и научног рада, професор Пузовић је обављао и бројне значајне дужности. Био је руководилац Центра за нове технологије, руководилац CAD/CAM лабораторије, члан Савета Машинског факултета, управник Завода за машине алатке и секретар Катедре за производно машинство. „Поседовао је изузетне организаторске способности и активно је учествовао у организацији бројних домаћих конференција. Посебан траг оставио је у организацији конференција „Јупитер“ и саветовања производног машинства Србије, где је, како је истакнуто, „својом мирноћом, одговорношћу и посвећеношћу повезивао људе и идеје“.
Један детаљ који, према речима проф. Живановића много говори о проф. Пузовићу, односи се на тренутак када је сазнао да ће бити рецензент аутору који му је некада био професор. Иако се нашао између осећаја одговорности и дубоког поштовања, тај тренутак је пре свега доживео као част и привилегију. „Управо такав однос према знању, колегама и учитељима најбоље показује зашто је била привилегија бити у његовом друштву и делити време са њим“, истакао је проф. Живановић.
Говорећи о личности професора др Радована Пузовића, проф. др Саша Живановић истакао је да је реч о човеку благости, ведрине и искреног осмеха, „оном који је умео да пронађе праву реч у тренутку када је свима била потребна“. Како је нагласио, професор Пузовић био је ослонац колегама и сарадницима – „онај који смирује, саслуша, чује и разуме, и помаже да се дође до решења“, због чега ће његово одсуство бити тешко надоместити. „На свој благ и ненаметљив начин, из чисте доброте и људскости, био је неко ко је спајао људе у времену у којем се људи удаљавају“, поручио је проф. Живановић.
Посебно место у животу професора Пузовића заузимала је породица, из које је, како је истакнуто, црпео снагу за све своје успехе. „Највећу снагу за своје успехе црпео је из љубави и подршке своје породице“, подсетио је проф. Живановић, нагласивши да је професор Пузовић породицу сматрао својим највећим животним успехом. Супруга Гордана, ћерка Сара, син Милан, снаха Оливера и зет Драган били су му највећа подршка, а посебну радост у последњим годинама живота доносили су му унуци Анђелина, Иван и Богдан.
Завршавајући обраћање, проф. др Саша Живановић је поручио да ће професор Радован Пузовић остати трајно упамћен по доброти, мудрости, и топлини. „Имати га у свом животу и бити део његовог света било је, још једном истичем, привилегија на коју смо неизмерно захвални. Тешко ћемо се навићи на затворена врата и тишину из његовог кабинета, поред које нико није пролазио а да не сврати да размени осмех и реч“ , поручио је на крају проф. Живановић.
Своје сећање на професора Пузовића поделио је и проф. др Александар Гајић, истичући да је био човек изузетне толеранције, скромности и доброте, увек спреман да помогне, смири и саслуша. „Његов благ осмех, мудре речи и ненаметљиво присуство спајали су људе и остављали неизбрисив траг код свих који су га познавали“, додао је он, закључивши: „Нека му је вечна слава и хвала.“