Избори за новог ректора УБ: проф. др Милош Недељковић, кандидат МФ

Универзитет у Београду ускоро ће добити новог ректора и проректоре. У изборној трци су три кандидата, др Александар Липковски, редовни професор Математичког факултета,  др Иванка Поповић, редовни професор Технолошко-металуршког факултета и др Милош Недељковић, редовни професор Машинског факултета.  Сви су спремни за ректорски задатак, а који ће од кандидата у наредне три године водити Универзитет, биће извесније, већ у среду, 16. маја за када је заказано изјашњавање чланова Сената УБ.  Кандидат (један или два) који у Сенату од 46 чланова добије више од једне трећине гласова иде у наредни круг, у којем Савет УБ бира ректора. Нови ректор Универзитета у Београду је кандидат који добије подршку више до половине чланова Савета (има их 33).

Одговорност у доношењу одлуке о избору
Очекујем да ће чланови Сената и Савета пажљиво проучити материјале које су доставили сви кандидати, размислити и да ће одговорно донети одлуку за кога ће гласати, поручио је проф. Недељковић уочи избора у интервјуу за сајт Машинског факултета. Стицајем околности, додао је, чланови Сената и Савета начелно ће се изјаснити и о последичном избору између следећих системских могућности:

– увођења у праксу избора руководства на више од два мандата,

– увођења у праксу избора руководства на непун мандат, или

– враћање у традиционалну праксу избора руководства Универзитета на један мандатни период.

Своје виђење организације, финансирања и даљег развоја Универзитета кандидати су представили пред већима групација и института, а пажњу медија привукао је изборни програм проф. Недељковића, као програм изложен на једној страни.

 

Седам циљева у програму рада

Међу седам постављених циљева у изборном програму, издваја се предлог да функција ректора буде ограничена само на један мандат. „У оквиру Универзитета постоји 31 факултет и 11 института. То је велики број институција и свака од њих би требало да има  прилику да се покаже на некој од руководећих функција, нагласио је проф. Недељковић. Он је уверен да би чешће промене руководства у великој мери допринеле убрзаном развоју Универзитета и зато се залаже да одредба о једном мандату буде унета и у правна документа.

Током двовековне историје Универзитета нису сви факултети били у прилици да добију место ректора или неку другу руководећу функцију. Од 2009. године, када се  први пут у историји Универзитета у Београду десило да ректор буде реизабран, те шансе постале су још мање. Такође, не памти се да је неко са проректорске функције постао ректор, јер то би системски отворило могућност да неко 12 година буде на челним функцијама Универзитета.

И ма колико такав професор био добар, то блокира избор других који су такође добри.  Зато сам у програму јавно изјавио да се кандидујем само за један мандат, како би и други, нпр. садашњи декани, добили шансу у изборима за три године, објаснио је наш саговорник.  На тај начин даје се и системска могућност да неко као проректор може подједнако да конкурише за место ректора, јер би онда укупни проректорско-ректорски мандат трајао најдуже 6 година.

У програму сте навели да се залажете да у изборној трци за ректора учествује најмање четири кандидата.

Више кандидата чини изборе правим демократским и пружа стварну изборност између кандидата и то по више основа. Тиме би се избегло схватање да су кандидати супротстављени један другом, а избегло би се и „неписано правило – кључ“ по коме групације „долазе на ред“ за избор ректора. Управо зато сам и предложио да се за функцију ректора гласа између више кандидата, које ће кандидовати свака од групација факулета.

Својевремено, као декан МФ, директно сам гласао између неколико кандидата, а и био један од кандидата на изборима за проректора. Такав изборни поступак је више демократски и даје могућност бирачима да заиста бирају, јер имају прилику да чују све кандидате и њихове погледе на одређене проблеме.

Универзитет у Београду не сме да дође у позицију да има само једног предложеног кандидата за једну позицију и да личи на друге универзитете код којих смо управо били сведоци таквих „спонтаних“ кандидатура и „избора“ између једне опције.

Значи реч је о конструктивној конкуренцији.

Тако је, али у крајњој линији реч је и о селекцији. Зато сам и предложио укидање кључа по групацијама. С тим у вези подсетио бих на изборе за ректора 2004. године, када је у трци било четири кандидата. Тада се десило да је групација друштвено -хуманистичких наука два пута за редом имала свог представника не месту ректора. Филозофа-социолога проф. Марију Богдановић, заменио је  правник, проф. Дејан Поповић, који је такође био одличан ректор као и претходни. Управо такав, прави начин изборности, а не кључ, мора да постоји на Универзитету у Београду.

Уколико добијете поверење, Машински факултет ће први пут у својој историји имати ректора из својих редова.

Тачно тако. Машински факултет, који је један од највећих на УБ, никада није имао прилику да неко из факултетских редова буде изабран не место ректора.  И у том смислу залажем се за већу проточност и изменљивост на функцији ректора. Мислим да већина подржава овај став. Други се залажу за више мандата оном ко се већ показао успешним у раду на Универзитету на проректорској функцији.

Лично сматрам да свежа енергија и различита виђења одређених питања доприносе развоју Универзитета. Велики број факултета није био у прилици да има ректора, а не верујем да тамо седе неквалитетни људи. У том смислу, мене  би радовало да Машински факултет добије место ректора, можда не сада, али онда свакако неки други пут.

Резултати рада – универзално мерило квалитета

Проф. др Милош Недељковић завршио је Машински факултет УБ, где је градио богату професионалну каријеру – од асистента приправника до редовног професора. Обављао је дужности продекана и декана на Машинском факултету (три мандата), државног секретара у Министарству за науку и технолошки развој РС и председника Комисије за финансије Универзитета у Београду.  Водио је ТЕМПУС пројекат и активну реализацију међународне акредитације инжењерских студија на Факултету. Био је и члан Конференције универзитета Србије и члан Радне групе за конкурисање Универзитета у Београду за позиционирање на  Шангајској листи, коју је формирао тадашњи ректор УБ Бранко Ковачевић.

Већ другу годину за редом Универзитет у Београду је рангиран међу првих 300 универзитета у свету на престижнијој Шангајској листи. То је један од битних показатеља квалитета УБ.  У ком правцу треба развијати Универзиет да би даље напредовао на тој листи?

„Универзитет у Београду заиста је напредовао када је реч о квалитету и образовања и научног рада, али у односу на промене које се дешавају у свету и код нас, тај процес би требало да се одвија већом брзином.
Универзитет у Београду заиста је напредовао када је реч о квалитету и образовања и научног рада, али у односу на промене које се дешавају у свету и код нас, тај процес би требало да се одвија већом брзином. Наиме, од када  је 2005. године донет „Закон о Болоњи“, па до уласка Универзитета на Шангајску листу, значајне промене на Универзитету одвијале су се брже. Неки факултети, као нпр. Машински факултет, тада су увели суштинске промене и у наставни и у научни процес, док су неки други то урадили „козметички“ па се сад исправљају и то им представља промену. Успон Универзитета у Београду у том периоду је заиста био и бржи и суштински.

Шангајска листа је дошла у време када је проф. Бранко Ковачевић био ректор. Значајан искорак био је и последица и „благе присиле“ наставника да далеко више пишу и публикују научне радове, и то је очигледно дало резултате.  Стално постоји бојазан да се можда недовољно ради и да ћемо можда пасти на тој листи. Зато је једна од тачака у програму преиспитивање критеријума за изборе у наставна и научна звања. Прошле године били смо убеђени да ће рејтинг бити нижи, али се испотавило да смо бољи…

Поново захваљујући једном „Машинцу“!

Тачније, захваљујући нашем професору математике, др Стојану Раденовићу, који један од најцитиранијих аутора. Иначе, Катедра за математику МФ по броју радова и другим референцама важи за најбољу катедру за математику на Универзитету у Београду. Да би Универзитет у Београду даље напредовао, држава, одн. надлежно министарство, мора да промене начин управљања универзитетом. То подразумева немешање државе у изборе ректора, декана и директора института, већ прописивање циљаних наставних, научних и истраживачких резултата, и на основу испуњења тих услова, финансирање научних установа. Дакле, управљање институцијама финансирањем на бази резултата, а не посредним утицајем на избор руководећих људи.

Кина је баш то урадила и тако је настала Шангајска листа и критеријуми за њу. Кинеска држава је јасно рекла да ће боље финансирати оне универзитете који ће, по критеријумима које су универзитети сами установили, имати боље резултате. Шангајска листа није више само питање Кине, она је постала универзално мерило квалитета универзитета у целом свету. Критеријуми Шангајске листе нису кинески критеријуми, већ светски. Они су дефинисани на основу критеријума који важе на најбољим универзитетима у свету.

По тим критеријумима рангиран је и Универзиет у Београду, једини из наше земље. Управо из тог разлога не могу сви универзитети у Србији да буду третирани на исти начин, иако бих волео да се на тој листи нађу и други наши универзитети, јер би то био успех целе Србије. Такође, да би постигли квалитет сви на Универзитету морамо више да радимо. Није довољно рећи ми смо најстарији,највећи, набољи. Напредовања у звања и финансирање морају да буду дефинисани бројем научних радова, патената, висином остварених прихода и др.

Такав енергичнији приступ рада на универзитету води напретку. У супротном, постепено губимо међународну утакмицу. Као водећи национални универзитет дужни смо да побољшамо критеријуме и активно наступамо, нарочито у међунардној заједници, али и у преговорима са државом. Онда нам се неће десити да ћутке пређемо преко неких критеријума за напредовање, којима су универзитетски професори унижени у односу на научне саветнике, или прећутимо измену закона о саставу Савета и Сената Универзитета.

Бити најбољи значи имати највећу одговорност

Међу циљевима које сте навели у свом изборном програму су успостављање легалног и праведног система финансирања УБ и његових чланица, продужетак рада на критеријумима за напредовање у звањима и интензивирање међународне сарадње Универзитета. С тим у вези, шта ће бити ваши главни приоритети?

Финансирање је један од најважнијих приоритета. То је болна тачка и за факултете и за институте, а мислим да је болна тачка и за државу, која, чини ми се, не зна на који начин да реши то питање. На основу досадашњег искуства, инсистирао бих на успостављању легалног и праведног финансирања Универзитета у Београду и његових чланица. У преговорима  са надлежним министарствима морамо активно да наступамо с јасним предлогом финансирања, који ће, како сам навео бити, дефинисан и бројем научних радова, патената и оствареним приходима.

Главни приоритети
Финансирање је један од најважнијих приоритета. Факултети и институти треба да имају слободу у стицању сопствених прихода.

Појачани рад на критеријумима за напредовање у звања, у смислу анализе њихових ефеката на досадашње изборе.

Требало да преиспитамо сваку групацију посебно и видимо колико је људи напредовало, а колико није по важећим критеријумима.

Аутономија универзитета је веома важно питање. Управљање на основу постигнутих резултата се показало далеко кориснијим за државу и привреду…

Међународна сарадња у настави, науци, привреди и било ком другом основу који води напретку.

Против сам тенденција које воде интеграцији Универзитета. Сматрам да факултети и институти треба да имају слободу у стицању сопствених прихода. Борба за те приходе није лака и она не може да се изведе централизовано. Појединци који се, као код нас Машинском факултету, боре и „гину“ за посао,  морају да имају право на те сопствене приходе. С друге стране, ти приходи су значајни и за факултете и институте, јер се надокнађује део средстава који нису добили од државе.

Други важан приоритет је појачани рад на критеријумима за напредовање у звања, у смислу анализе њихових ефеката на досадашње изборе, односно реизборе и потребе за кориговањем, негде навише, негде можда наниже, а негде шире. Искуство показује да су квантитативни показатељи надвладали квалитативне и да би требало успоставити другачији баланс. Све то би било рађено уз блиску сарадњу са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, САНУ и другим релевантним институцијама.

Ти критеријуми су осетљиво питање, посебно у домену друштвено-хуманистичких наука које као групација „заостају“ за осталим наукама. Природно-математичке и медицинске науке су заиста активне, имају велики број међународно публикованих радова, док групација техничко-технолошких наука мало касни, али је ухватила корак и многи факултети, међу којима је и МФ, сада публикују сјајне радове.

Сећам се када смо 2005/2006 уводили те критеријуме, на МФ је било 210 запослених. Међу њима 140 наставника који су имали право да дају докторате. Након увођења критеријума, ми смо објавили листу ментора са само 17 имена. Уверен сам да су тада многи били љути на мене, али то су била правила игре које сам поштовао. Неки од колега данас ми се захваљују „што сам их оборио на избору“, јер им је то помогло у професионалној каријери и публиковању бројних радова. Сада су они најистакнутији наши професори, међу најбољима и на Универзитету. И тада сам јавно изјављивао да верујем у снагу нашег колектива, јер на Машинском факултету раде паметни и радни људи, а тада, за нас преоштра шравила игре, само су нам помогла да се према њима усмеримо и покажемо да смо још бољи. Машински факултет је данас један од најбољих факултета  по публиковању радова и заиста доприносимо рејтингу Универзитета на Шангајској листи. Чини ми се да смо толико напредовали, да бисмо  могли и да пооштримо неке критеријуме.

На Универзитету би, такође,  требало да преиспитамо сваку групацију посебно и видимо колико је људи напредовало, а колико није по важећим критеријумима.  Другим речима, ако сви глатко пролазе, онда су критеријуми слаби, а ако је пролаз мали, онда су критеријуми јаки. Зато сам у програму навео могућност релаксације критеријума с једним основним циљем – да воде напретку целог Универзитета.

Аутономија универзитета је веома важно питање. Нови Закон је у саставу Савета и Сената значајно је нарушио ту аутономију. Зато би у преговорима са надлежним дружавним институцијама требало да се инсистира да се то питање врати на раније решење, које је, по мом мишљењу било задовољавајуће за обе стране.  Не схватам државу у намери да се посредно „меша“ у избор руководства,  јер као што сам већ рекао управљање на основу постигнутих резултата се показало далеко кориснијим за државу и привреду, него тражење неког подобног руководиоца.

„Добар пример је Машински факултет, који има међународну акредитацију и студијске програме на енглеском језику
На крају, оно на чему посебно инсистирам је међународна сарадња у настави, науци, привреди и било ком другом основу који води напретку. Међународна повезаност није питање повезаности ради повезаности, путовања или неке номиналне сарадње, него подразумева рад на конкретним истраживачким пројектима, размену искустава, коришћење проверених решења, и сл.  У том смислу, требало би активније да користимо међународна искуства и посебно фондове. У сврху наставе и истраживања требало би ангажовати на краће периоде професоре из иностранства (било странце или наше). Њихов рад би се финансирао из пројеката који се воде при Универзитету, и то не би утицало на позиције већ запослених на факултетима. Постојећи проценти издвајања ка Универзитету и факултету, и смањење броја путовања и трошкова за њих, требало би да буду довољни за овакав фонд.

Добар пример је Машински факултет, који има међународну акредитацију и студијске програме на енглеском језику. На тај начин, МФ се издигао изнад постојећег система акредитације на међународни ниво. Привукао је стране студенте, а својим студентима обезбедио диплому директно признату свуда у свету. И други факултети почињу ту добру праксу, и рукводство Универзитета треба да им у томе што више помогне.

Aутор: Ивана Субашић

 

Bookmark the permalink.

Comments are closed.