Жито професорке Мојовић

За професорку Милицу Мојовић кажу да је већ шест деценија уназад најискренији чувар традиције школске славе Свети Сава на Машинском факултету. И заиста, професорка Мојовић, редовни професор МФ у пензији, од 1956. године, када није било баш популарно прослављати Савиндан, сваког 27. јанура  доноси жито на Факултет и заједно с колегама облежава овај значајан датум у историји, традицији и култури наше земље.

Подсећања ради, прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1813. у Земуну, одакле се брзо проширила и у друге крајеве, а химна Св. Сави први пут је изведена 1839. у Сегедину. Дан Светог Саве установљен је за школску славу одлуком Совјета Књажевства Србског 2. јанура 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, стерешине крагујевачке гимназије. Савиндан се  прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком тадашњих власти. После полувековне забране,  1990. године поново се враћа као школска слава.

Укидање прославе Св. Саве у школама није спречило професорку Мојовић да донесе одлуку о обележавању Савиндана као своје славе. На такву одлуку, према њеним речима, највише је утицало то што је породица њеног супруга славила Аранђеловдан, славу за коју се не спрема жито. „С обзиром на то да се према нашој традицији жито не спрема без разлога, одлучила сам да сваког 27. јануара правим жито за своју породицу  и доносим га колегама на Машинском факултету“, истакла је професорка Мојовић.

Жито је на Машински факултет донела први пут 1956. године, само годину дана након што се запослила као асистент на предмету Нацртна геометрија. „И мој супруг је тада радио као асистент, али на Медицинском факултету, што је био разлог више да почнем да припремам жито за Савиндан и доносим га најпре само у свој кабинет“, каже професорка Милица. Тај обичај је практиковала годинама, све док није одлучила да најпре сврати у Деканат и тадашњег Декана, који је, како је рекла, благонаклоно гледао на наше обичаје, послужила житом.

У међувремену, Савиндан је враћен као школска слава, а проф. Мојовић је наставила обичај да жито најпре однесе у Деканат, а затим у свој кабинет. „Мислила сам да ће тако бити све док не одем у пензију. Међутим, 1998. године, само годину дана након мог пензионисања, позвао ме тадашњи декан, проф. Ђорђе Зрнић и упитао где сам ја и где је жито, јер је на Факултету, поводом Св. Саве,  приређена пригодна свечаност и сви очекују да дођем и донесем жито. Тако сам, све до данас, наставила да за Савиндан  спремам и доносим жито на Машински факултет“, каже професорка.

Проф. Мојовић је дипломирала на Архитектонском факултету, али је цео радни век провела на Машинском факултету, где је студенте уводила у свет нацртне геометрије. На питање како је било радити на претежно „мушком факултету“, наша саговорница је рекла да то ни у једном тренутку није осетила и додаје: „Напротив, још као асистент, имала сам велику подршку и изванредну сарадњу са колегама на Катедри. У то време, поред мене, на Факултету су као доценткиње радиле и проф. Косара Јојић и проф. Живојинов.  Након што је 1960. године завршена нова зграда МФ, указала се потреба за великим бројем наставног особља. То је у великој мери утицало и на моју академску каријеру, тако да сам врло брзо напредовала и већ у 28-ој години постала доцент“.

Од тада до данас много тога се променило. Све је више девојака које се опредљују за „Машинац“. Наша саговорница то објашњава свеукупним променама у друштву: „ То је нормално, јер су мушарци и жене данас равноправни. У време када сам ја студирала, ретко која жена је радила, иако је имала академско образовање. Углавном су биле  домаћице. Моја генерација је била једна од првих генерација академаца, у којој су девојке после завршеног факултета одлазиле на службу“.

Студенти проф. Мојовић, сада и сами наставници Машинског факултета, с великим поштовањем говоре о својој, како често истичу, омиљеној професорки. Међу њима је и проф. др Милан Лечић, шеф Катедре за механику флуида. „Професорка Милица Мојовић била је изузетан професор, а њена предавања сличила су музици. Имала је диван и топао однос са студентима, а спада у сами врх оних професора који су ми предавали током студија на Машинском факултету и којих се сећам само по најбољем, те ми представљају вечиту инспирацију у мом педагошком раду“, нагласио је професор Лечић.

Нема сумње да је проф. Мојовић један од ретких професора, који свој професионални ауторитет не намећу, него племенитошћу и духовношћу преносе на своје студенте, учећи их не само струци, него и људскости.  О томе најбоље говори и њена порука млађим колегама да се узајамно поштују и негују добре међуљудске односе и кроз рад развијају оне врлине које воде успеху целог колектива.

О проф. Милици Мојовић

Проф. др Милица Мојовић је дипломирани инжењер архитектуре. Рођена је у Београду, где је завршила основну школу и гимназију, а затим 1955. године дипломирала на Архитектонском факултету. Потиче из угледне породице архитеката. Њен отац био је чувени архитекта и професор Архитектонског факултета, проф. др Милан Злоковић, претеча модерне код нас и један од оснивача групе архитеката модерног експресионизма. Током студија, проф. Мојовић је радила као демонстратор на предмету Нацртна геометрија и учествовала у снимању значајних архитектонских објеката наше прошлости за САНУ.  После дипломирања радила је на Машинском факултету најпре као хонорарни асистент, а за сталног асистента на предмету Нацртна геометрија изабрана је 1956. године.  Након што је 1960. године одбранила хабилитациони рад на тему  Критички осврт на разне методе перспективног представљања и предлог за нов начин цртања косе перспективе, проф. Мојовић је унапређена у звање доцента. За ванредног професора изабрана је 1972. године, а у звање редовног професора унапређена је 1983. године. Објавила је уџбенике Техничка нацртна геометрија  и Нацртна геометрија – практикум, више скрипата и збирки задатака, као и велики број научних радова из области предмета који је предавала.

Bookmark the permalink.

Comments are closed