Разговор с поводом: Емеритус, проф. др Милосав Огњановић

Број професора, који своју академску каријеру заокруже звањем „професор емеритус“, није велики. На Београдском универзитету има их укупно 31. Међу њима, однедавно је и професор Машинског факултета, др Милосав Огњановић. То је био повод да са њим, између осталог, разговарамо и о даљим правицима развоја машинског инжењерства у Србији, а у том контексту и о инжењерима будућности.

Научни и стручни рад проф. Огањановића одвијао се и одвија се у правцу који води иновативном развоју техничких система. Његов стручни рад испреплетен је са научним. Многи научни радови произашли су из стручних активности и решавања конкретних задатака за потребе привреде. То је његов приступ решавању стручних питања и проблема, да у њима нађе повод и материјал за научну надоградњу научних резултата и обрнуто да научне резултате имплементира у решавање стручних проблема, наводи се, између осталог, у реферату који су са предлогом за доделу признања „професор емеритус“, колеге професора Огњановића доставиле Сенату Универзитета у Београду.

У настави је радио на свим нивоима студија, највише на основним, као и на мастер и докторским студијама. У то треба укључити и рад на другим универзитетима и факултетима у Србији и ван Србије, који су били у развоју и требала им је помоћ. Формирао је и одржавао више наставних предмета, међу којима су, Машински елемети 1,2,3, Основне конструкција, Основе техничких иновација, Иновативни дизајн техничких система и др. Формирао је и нови изборни модул на мастер студијама Дизајн у машинству. Написао је  18 књига и више од 300 научних радова, који су објављивани у престижним научним часописима у земљи и свету.

Ово је само део научно-стручног и наставног рада професора Огњановића који га је квалификовао за почасно звање „професор емеритус“.  Ипак, то није само почасна титула, него звање које подразумева и саветодавну улогу, као и учешће у извођењу наставе на постдипломским студијама и научноистраживачком раду Универзитета и Факултета на којем је радио.

Професоре, недавно Вам је уручено почасно звање „професор емеритус“.  Шта за Вас представља ово признање и како га доживљавате?

Звање „професор емеритус“, које ми је доделио Сенат Универзитета у Београду, заиста је високо признање, мени посебно значајно, јер су ме за то признање предложиле колеге са Факултета са којима са радио и сарађивао више од 40 година.

Признање се додељује пензионисаним наставницима Универзитета који су се истакли својим научним, стручним и педагошким радом, остварили заслуге за развој и углед Факултета и Универзитета, као и развој научног и наставног подмладка и стекли медјународну репутацију. Када вам то признање доделе колеге са Факултета и Универзитета то доживљавате као посебно задовољство, јер сте један од ретких појединаца којима је ова част указана.

С друге стране, сви наставници и професори Универзиета имају обавезу да одржавају наставу и развијају наставни процес, научноистраживачки рад, сарадњу са привредом, међународну сарадњу, али и да се баве друштвеним активностима у науци, односно, раде на стварању услова за научна истраживања. У том смислу, ово признање, које су осим мене добиле још две колегинице, представља потврду да сам те активности обављао успешније и ефикасније од других.

Иако сте у пензији, веома сте активни на професионалном плану. Који су ваши даљи планови, када је реч о академском раду?

Желим да своје исксутво ставим на располагање и Машинском факултету и привреди и будем користан у мери, колико ме здравље буде служило.

Осим Вас, колико професора Машинског факултета има звање „професора емеритуса?

То звање има и колега, проф. др  Мирољуб Аџић, који је већ седам година професор емеритус и ево сад сам се и ја придружио. Иначе, на Универзитету у Београду постоји 31 професор емеритус, а пре неки дан одржали смо састанак на којем смо разматрали предлог о оснивању Клуба емеритуса, који ће имати саветодавну улогу и на тај начин помагати раду Универзитета.

Током академске каријере, која и даље траје, радили сте на унапређењу квалитета наставе, научних истраживања, сарадње с привредом, међународне научне сарадње, изнедрили значајан број младих истраживача, написали више од 300 научних и стручних наслова и сл. Шта би из тог, заиста импресивног професионалног опуса, посебно издвојили?

Свакако да све што човек уради није једнако по значају, а ни селекција није једноставна.  Ипак, од свих професионалних доприноса, који су ме и квалификовали за завање професора емеритуса, издвојио бих оснивање модула на мастер студијама за Дизајн у машинству. Садржај тог модула, који сам развио заједно са осталим колегама у сарадњи са више унивезитета у свету, би требало да буде оријентир и за будуће правце развоја инжењерства.

Такође, издвојио бих и дугогодишње вођење већа и комисија за Докторске студије, одобравање и прихватање докторских дисертација и изборе у наставничка звања на Машинском факултету и Универзитету, где сам, по мишљењу колега, дао значајан дорпинос сређивању стања на нивоу групације техничко-технолошких наука, када је реч о тим питањима.

Из скупа књига које сам написао издвојио бих уџбенике „Машински елементи“ и „Иновативни развој техничких система“. У области науке и истраживања истакао бих радове објављене у водећим часописима као што су:  Синтеза обновљивих слободних вибрација; Поузданост за дизајн – идентификација носивости машинских система на бази показатеља стања и радних услова; Робусни приступ у избору конструкцијских параметара; Хибридни зупчани преносници са континуалном варијацијом преносног односа и др.

Истакао бих и развој лабораторија за потребе наставе, истраживања везана за докторске студије, потребе индустрије и др., међу којима су лабораторије за Преноснике снаге, за Изворе вибрација и буке и за Дизајн у машинству.

Оснивање модула за дизајн у машинству издвојили сте као један од својих најзначајнијих дорпиноса развоју образовања машинских инжењера. Шта се конретно изучава на том изборном модулу мастер студија?

Сам назив модула – Дизајн у машинству –ствара малу терминолошку забуну, али је орјентисан, пре свега, на иновативни развој техничких система. Иако се данас пуно говори о техничким иновацијама, људи у потпуности не схватају појам техничке иновације. Зато је један од основних циљева наставе на модулу да студенте уведе у процедуру креативног стварања техничких система. Истовремено, настојимо да их усмеримо на то да свако решење које развије инжењер треба да буде иновативно, односно да схвате да иновације нису резултат тренутног надахућа, него део процедуре коју инжењери примењују. Даље, задатак је  да их уведемо у процес анализе тржишта и прављења бизнис плана и подстакнемо на предузетништво и оснивање стартапова – малих и средњих предузећа који ће у сарадњи са великим компанијама бити покретачи економског развоја друштва.

Наука у Србији давала је најбоље резултате када су истраживачи били у уској вези са привредом, а МФ један од главних покретача индустријског развоја земље. Због објективних околности последњих деценија та веза је прекинута. Које кораке би, по Вашем мишљењу,  требало предузети да би се поново успоставила та копча?

У време када сам се, прво, као асистент, а затим и доцент, бавио истраживањем, привреда је готово свакодневно контактирала истраживаче на МФ и тражила од нас да урадимо решење за неки проблем. У то време, велики број дипломираних машинских инжењера радио је у привреди. Када би наишли на неки проблем за помоћ су се обраћали својим професорима. На жалост, урушавањем индустрије дошло је до значајног слабљења, па и прекида сарадње МФ с привредним предузећима.

У тренутку када се на глобалном нивоу, кроз подстицање предузимљивости и иновативности појединца и стварање малих и средњих предузећа ствара једна нова привреда, спрега универзитета и домаће индустрије и у образовном и истраживачком смислу морала би да буде много јача него што је некада била.

У развијеним земљама држава пореским системом стимулише индустрију да истраживања и развој лоцира на универзитетима. Тако се подиже на виши ниво и образовање и остварује рад образовних институција за оно што је индустрији потребно. У овом процесу треба да буду водеће велике фирме за које су везана мала и средња предузећа која би у том ланцу такође била укључена, што је пракса развијених земаља.

Убрзани технолошки развој доноси велике промене у све сегменте друштва, посебно у области техничких наука и образовања инжењера.  Све се више инсистира на интерактивном и мултидисциплинарном учењу, иноваторству и подстицању предузетништва. Ко су инжењери будућности и шта ће бити њихов главни задатак?

Ова питања су стално присутна у дискусијама и расправама, али су промене, посебно у нашем окружењу, мале. Брз технички развој подразумева инжењера који је у стању да се прилагођава променама. То за систем и приступ образовању значи да на факултету студент, будући инжењер треба да стекне широка општа знања и да научи како да прикупља – стиче нова знања када се за то укаже потреба.

Актуелни тренд развоја техничких система је хибридизација механичких, електронских, софтверских па чак и биолошких и менталних принципа. Специјализација инжењера за уже области и специјалности треба да се реализује по систему целоживотног образовања (Lifelong learning) како би се прилагодио брзим променама. Овај приступ је у свету углавном заживео. Студент кроз изборне предмете формира свој профил образовања према потреби да што пре удје у процес рада, а кроз „Lifelong learning“ додатно се образује или мења специјалистичку оријентацију. На том принципу би могле да се формирају и мастер и докторске студије, али и да се направе неки посебни курсеви.

Овај приступ требао је да заживи на принципима Болоњске декларације, међутим она није тако схваћена нити примењена. Углавном је прихваћен степенасти начин студирања, без битних промена у самом процесу и садржају образовања. Учење не сме да се своди на памћење чињеница, него студента треба нучити како да усваја нова знања и да их примењује. Најкорисније је знање које се стекне властитим искуством и схвати потреба за допуном и проширењем по систему целоживотног учења. Овај приступ може да заживи тек пошто индустрија стане на своје ноге, а знање добије своју праву друштвену и тржишну цену.

Када је иновативност у питању, пуни смо приче о иноваторству, почев од Европске уније, преко наше државе до појединаца. У том ланцу мало ко конкретно зна шта се подразумева под термином „иновације“.  Иноваторство се у нашем окружењу још увек схвата као аматерска категорија, а понекад као пежортиван појам. О томе најбоље говори ситуација, када смо у једном периоду на Факултету имали навалу разних иноватора и проналазача, који су долазили да им верификујемо проналаске који нису били засновани чак ни на основним законима физике.

Инжењер по дефиницији треба да буде иноватор.  Свако техничко решење треба да одговара неком нивоу иновативности. Ова проблематика је научно разрађена, развијене су и процедуре како се долази до иновативних решења, који су нивои иновативности итд. Наука је јасно дефинисала пет нивоа иновације почев од оне прве, најниже, до пете где је реч о открићу или проналаску. Зато је потребно инжењере увести у  методологију креативног иновативног развоја техничких система.

Технички системи, свесно или несвесно, одувек су развијани по угледу на биолошке системе. Савремена теорија иновативности техничких система стоји на становишту да инжењери будућности у свом иновативном раду треба да се усмере на трансформацију биолошких принципа у техничка решења.

Свет одавно очекује да точак економског развоја покрену микро, мала и средња предузећа, повезана са великим корпорацијама. С тим у вези, од инжењера се очекује да својим иновативним радом, кроз одговарајуће бизнис планове и предузетништво, отварају нова тржишта и покреће економски развој.

Да ли је научна заједница у Србији спремна за неопходне реформе и колико МФ може да помогне у том процесу?

Научна заједница у Србији је део целокупног друштва у Србији. Да би се оствариле напред наведене промене које су поодавно присутне у свету, потребно је да се промене наша шира друштвена схватања. Треба имати у виду ко себе у Србији назива иноватором и проналазачем. У свету су то висококреативни и образовани професионалци. Готово свако конструкцијско решење код њих је иновативно. Надаље, како код нас увести принцип „Lifelong learning“ када би то за наше људе било понижавајуће. У свету сваки запослени повремено иде на нека допунска образовања, курсеве воркшопове који га квалификују за неке нове послове или да би на истом послу имао виши положај.

Машински факултет није у могућности да сам промени ова схватања. Ипак могао би да учини значајније промене у процесу образовања инжењера који би у одређеној мери учинио померај у овом смислу. Мислим да би преласком на 4+1 студије проширили основна знања машинског инжењера, укључујући и уже области које су сада на мастер модулима. То би инжењеру омогућило слободу да се бави различитим областима машинства, а на мастер студије могао би да се упише одмах или касније када схвати шта му је потребно. Модули на мастер студијама могли би да буду флексибилнији и по садржини и структури, по настајању и гашењу.

То би нас значајно приближило тренду уопштавања инжењерских знања који је присутан у свету. Принцип „Lifelong learning“ мора да заживи на нашем простору у који треба да се укључе мастер и докторске студије као и различите врсте курсева воркшопова и други облици иновације, проширивања и продубљивања знања. Не би морали сви да уче све него би томе приступили само они којима је потребно и када је потребно. Тиме би се пратиле промене и у индустрији, промене у науци и технологији, а индустрија би морала и имала би потребу да се више окрене према науци и образовном систему.

****************************

О професору Огњановићу

ОБРАЗОВАЊЕ:

• Рођен 23.10.1950, Плажане, Деспотовац, Србија
• Основна школа – Плажане, Техничка школа – Деспотовац,
• 1969-1974 – Дипл. Инж. Производно машинство, 1975-1977- Магистратура, 1979-1984- Докторски рад – Универзитет у Београду, Машински факултет.

ЗВАЊА И ФУНКЦИЈЕ:

• 1974-1975-Истраживач у Опитном центру Фабрике вагона у Краљеву.
• 1975-1979-Асистент-приправник, 1979-1986-Асистент, 1986-1991-Доцент, 1991-1996-Ванредни професор, 1996… -Редовни професор, – Универзитет у Београду, Машински факултет.
• 2006-2008-Шеф Катедре за опште машинске конструкције.
• 2006-2016-Руководилац изборног модула мастер студија за Дизајн у машинству.

ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ:

•  1996 – Октобарска награда града Београда за допринос у науци за монографију “Генерисање буке у машинским системима”.
• 2004 – Дописни члан, а од 2012 – Редовни члан Академије инжењерских наука Србије – АИНС
• 2016 – Danubia-Adria Society for experimental mechanics: Захвалница за дугогодишњи научни допринос и рад као представник Србије у Научном одбору.
• 2017 – Професор emeritus Универзитета у Београду, Машински факултет.

АКАДЕМСКИ РАД И ИСКУСТВО:

1. РАД У НАСТАВИ:

            Наставни предмети (формирани и одржавани):

• Машински елементи 1, 2 и 3
• Основи конструисања
• Конструисање машина
• Основе техничких иновација
• Иновативни дизајн техничких система
• Методе у инжењерском дизајну
• Поузданост преносника
• Методе испитивања структура
• Развој производа у машинству
• Поузданост и динамика преносника

      Формиран изборни модул мастер студија:

            Развио је изборни модул мастер академских студија за Дизајн у машинству – ДУМ. Модул је                  оријентисан  развоју способности за иновативни инжењерски дизајн техничких система. Обухвата обраду свих аспеката, метода и алата који омогућују иновативни развој производа препознатљивих на тржишту.

Б. ИСТРАЖИВАЧКИ РАД:

      Области истраживања:

•  Инжењерски дизајн: Методе; Иновативни развој производа, Дизајн заснован на својствима.
• Динамика машинских система: Радна оптерећења, Генерисање вибрација и буке
• Сигурност и поузданост: Замор, Трибологија, Акумулација замора, Вероватноћа разарања
• Зучасти преносници: Конструисање, Вибрације и бука, Замор и разарања.

      Најважнији научни доприноси: 

• Синтеза обновљивих слободних вибрација изазваних сударима машнских делова.
• Одређивање носивости машинских система засновано на показатељима стања и радним условима.
• Робусни приступ избору конструкцијских параметара зупчастих преносника.

     Најважнији инжењерски доприноси: 

• Инсталације и процедура лабораторијских испитивања вероватноће разарања, вибрација и буке зупчаника, преносника и других компонената.
• Иновативна конструкцијска решења специфичних преносника високе компактности и карактеристика за екстремне услове рада.
• Идентификовани узроци оштећења и предлози нових решења за широк спектар примене у идустрији.

      Ментор одбрањених теза: 

• Докторске тезе: Петар Кочовић, Божидар Росић, Предраг Петровић, Александар Субић, Fathi Agemi, Предраг Живковић, Снежана Ћирић-Костић, Matug Benur, Мирослав Милутиновић.
• Магистарски и мастер радови: Василије Дрецун, Александар Субић, Владимир Петковић, Снежана Костић, Предраг Живковић, Војислав Батинић, Mustafa Ederwish, Сања Васин, Стефан Ивковић, Жарко Марковић, Драган Баришић, Милош Станчић, Давор Дробац, Драган Џодан.

      Стварање услова и вођење истраживања: 

• Координатор TEMPUS пројекта (2006-2008)
• Руковођење радним пакетом пројекта FP-7 (2008-2011)
• Руковођење и учешће у реализацији 11 државних научних и иновационих пројеката
• Организовање и реализација више од 70 пројеката сарадње са привредом
• Председник комисија за стандарде 

В.   АКАДЕМСКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ И АКТИВНОСТИ:

Активности на Машинском факултету: 

• Председник Комисије за изборе у звања и Комисије за докторске студије (2008-2016)
• Уредник часописа FME Transactions (2005-2007)
• Члан Савета Факултета, Комисија за наставне планове и програме, Комисије за издавачку делатност и др.

     Активности на Универзитету:

• Председник Већа научних области тњехничких наука у три мандата (2008-2016)
• Члан Стручног већа за машинске, саобраћајне, рударско-геолошке и организационе науке (2001-2007)

     Глобалне активности и комуникације:

• Одржао четири међународне конференције и био је члан научног одбора 30 међународних конференција
• Био је члан издавачког одбора три међународна часописа
• Члан је четири међународна научна удружења
• Рецензент је више угледних међународних научних часописа
• Сарађивао је и посећивао више од 15 међународних универзитета и свих домаћих
• Држао је наставу и формирао кадар на машинским факултетима у Кралјеву и Источном Сарајеву.

ПУБЛИКАЦИЈЕ: 

1. ИЗАБРАНЕ КЊИГЕ од 18 наслова: 

• Огњановић М.: Машински елементи –Машински факултет београд, издања 2003-2016.
• Огњановић М.: Иновативни развој техничких система –Машински факултет Београд

Б. ИЗАБРАНИ РАДОВИ са списка од више од 310 наслова: 

• Ognjanovic M.: Decisions in Gear Train Transmission Design – Journal on Research in Engineering Design, 8(1996),178 -187
• Ognjanovic M., Agemi F.: Gear vibrations in supercritical mesh-frequency range caused by teeth impacts, – Journal of Mechanical Engineering 56 (2010)10, 653-662
• Ognjanovic M., Benur M.: Experimental Research for Robust Design of Power Transmission Components, Meccanica, 46 (2011) 4, 699-710,
• Ognjanovic M., Ciric Kostic S.: Gear Unit Housing Effect on the Noise Generation Caused by Gear Teeth Impacts, –Journal of Mechanical Engineering, 58 (2012) 5, 327-337
• Ognjanovic M., Ristic M., Zivkovic P.: Reliability for Design of Planetary gear Transmission Units, Meccanica, 49 (4), (2014), 829-841
• Vasin S., Ognjanović M., Miloš M.: Wind turbine with continual variation of transmittion ratio – design and testing methodology, – Proceedings of the Romanian Academy Series A-Mathematics Physics Technicalsciences Information Science, 2(2015), 184-192.

(Извор: Машински факултет)