Инжењерске приче или од А до ЈА

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Машински факултет, уторак 7. март, Свечана сала и по свему другачија промоција једне књиге. „Питао бих. Кога да питам?“ (Инжењерске приче)  – збирка аутобиографских приповедака аутора Милана Пајовића, дипл.инг. машинства – никог није оставила равнодушним.

Написане топлим, поетичним стилом, приче нас уводе у реалне ситуације у којима се струка често судара, не само са инжењерским проблемима који траже брза решења, него и са кулутролошким разликама земаља,  које су на својим великим пројектима често ангажовале наше инжењере. И не само то! Приче су, како је истакнуто, пре свега прецизан професионални водич како се од младог инжењера приправника постаје врхунски менаџер великих инвестиционих пројеката. Једном речју, водич за остварење професионалног сна.

Шта одликује једног пројектног менаџера? Због чега су машински инжењери најбољи кандидати за тај, данас, најтраженији посао? Због чега је важно да се пројектни менаџмент изучава на факултетима у Србији? Само су нека од питања о којима смо разговарали са аутором Инжењерских прича, господином Миланом Пајевићем.

Пројектни менаџер је данас веома тражено занимање. Ипак, за разлику од многих који мисле да је довољно проћи само одређену обуку Ви нудите Формулу која подразумева – постојаност, професионализам, тачност, посвећеност, толералнтност , оптимизам, интелигенцију, интуицију, харизму и оно на чему највише инсистирате – Personality иза кога стоје реално знање, умење и радно искуство.  Због чега сте издвојили баш ове карактеристике?

 Машински факултет није био мој избор, већ сугестија оца да се заврши нешто «са чим ћеш одмах моћи да се запослиш» . Хтео сам да будем Ваш колега новинар. Писање је било нешто, на чему сам се најлакше изражавао.

 На презентацији књиге, данас, на Машинском факултету, рекао сам да се нисам покајао. Нисам лако завршио студије али сам их завршио, и чак сам реализовао себе као инжењерa пројектанта у ЛМК-ФОБ (Ливничко металски комбинат, фабрика одливака Београд ). Пројектовао сам заштиту на линији висећег транспорта течног лива у новој ливници. Успут сам, реализујући свој пројекат, успео да отклоним проблем малог капацитета на највећој калупарској линији «Henrih wagner» . Оно што није успело иностраним специјалистима, експертима Европске банке за обнову и развој, свим стручњацима и инжењерима ФОБ-а из производње, одржавања … успело је једном младом инжењеру који је таман завршио приправнички стаж.

 Био сам упоран, систематичан, тачан, интуитиван,посвећен проблему, професионалан у свим аспектима …Мој извештај је успео да «спасе» неке одговорне људе који су били оптужени за изградњу фабрике са опремом која није могла да обезбеди пројектовани капацитет. Овај извештај (који је рађен 3 месеца у три смене) ме је избацио у орбиту и довео у Ирак на један од највећих инвестиционих послова које је било која Југословенска фирма изводила у иностранству (65 пројеката телефонских централа и мрежа у свим Ирачким градовима) .

Подвлачите и важност мотивације. Да ли је она својствена само појединцима?

 «Нема јачег мотива од личног мотива» је нешто што дуго нисам могао да прихватим али се дефинитивно показало као нешто са чим се мора рачунати. О томе говори моја прва, уводна прича у књизи .

Кажете да су инжењери најбољи пројектни менаџери. Због чега?

Систем образовања на инжењерским факултетима, посебно машинском, па и електротехничком, током студија Вас научи систематичности, методичности, правилним коришћењем литературе и слободе да СЕ ПИТА ОНО ШТО СЕ НЕ ЗНА, ЗНАЈУЋИ ПРИ ТОМ КОГА ТРЕБА ПИТАТИ.

 Машински инжењери су специјализовани за инсталације, у првом реду климатизације, грејања , хлађења , водовода, канализације, транспортних путева, разне врсте опреме, монтажу,  тестирање, испитивање, пуштање у рад … Доброг машинског инжењера не може да не интересује КАКВА СУ ПРОЈЕКТНА РЕШЕЊА и он је систематичан и методичан , најлакше повезује све врсте професија : технологе, концептологе, архитекте, конструкторе …од А до Ја како ми кажемо .

 На основу Вашег исксутва колико је важно да се пројектни менаџмент уврсти у редовни наставни програм Машинског факултета и због чега?

 Сматрам, не само ја , већ и пуно мојих колега  сматра, да у светлу савремених технологија, нових материјала, има простора и места да се на некој од постојећих катедри уведе предмет или неки од метода савремене наставе,  да се студентима четврте или последње године приближе методологије управљања комплексним пројектима, не само у сфери инвестиција .

По Вашем мишљењу, да ли је у Србији, с обзиром на економску ситуацију и опште стање у индустрији, могуће одшколовати врхунске пројектне менаџере спремне да одговоре свим изазовима и направе искорак ка убрзаном развоју? На који начин?

 Да, свакако. Поготову у светлу дуалног образовања и увођењу савремених метода у наставним процесима. Видели сте да студенти који су данас присуствовали презентацији нису знали шта је то «шибер» (основни инструмент на коме је моја генерација завршила факултет) нити су чули за Мајцана … Само по себи то није ништа лоше јер су они генерација која је већ у средњој школи «одрасла» на «гаџетима» и савременим информационим технологијама . Најважније је да се  студенти који се одлуче за будуће менаџере пројеката укључе још за време студија (што ће им омогучити дуално образовање) у послове асистената, аналитичара, ризик менаџера,  квонтити сервејера  у реализацију актуалних пројекта .

 На крају, шта би била Ваша порука младим колегама?  

 Покушајте да се одредите у времену и простору. Да се одредите у односу на колеге које раде на западу или истоку. Рушењем берлинског зида отворен је простор да се младе школоване снаге са истока укључе у процесе на западу. Проблеми у арапском свету су покренули талас емиграције, не само несрећног света који је остао без игде ичега, већ и квалификоване и школоване популације која тражи своје место под Сунцем.

 Покретање сопственог бизниса је ПРОЈЕКАТ. Мало искоришћена могућност је скретање пажње младим апсолвентима и дипломцима којима треба припремити моделе са свим законским решењима и обрасцима дозвола и сагласностима, алгоритмима како проћи тај бирократски пут. Које кредите, бесповратне, погодне, стимулативне мере, је могуће искористити за отварање приветног бизниса . То су МОГУЋНОСТИ које држава може да понуди и преко образовног система покуша да задржи образован млади свет у земљи .

Моја порука ? На раскрсници испред два пута, једног ЛАКОГ и другог ПРАВИЛНОГ, треба бирати правилни. Он је далеко тежи , неизвестнији, али поузданији ! Друга порука је – радите на томе да будете специјалисти у свом послу којим се бавите , на било ком тржишту и при било којој власти .

*******************

Поклон прича: “Фолиранти” из Молерове 54 (Прича која није ушла у ову али ће бити у некој следећој књизи)

Мислио сам да је то било 1972-ге, али сам се изненадио док сам тражио слику моје омиљене књиге, да су “Фолиранти” Моме Капора објављени 1975-те …Добро, вероваћемо википедији. Не сећам се како је све то почело, али баба Бранка, супруга мог деде-ујака Драгољуба, код којих сам становао прве две године по доласку у Београд, и код којих сам повремено свраћао, почела је да се врло нападно интересује за књигу „Фолиранти“ Моме Капора о којој је цео Београд говорио и која је управо почетком године изашла у Загребачкој издавачкој кући „Знање“ у добро осмишљеној, по свим параметрима, едицији „Хит“ .

Студенту технике и љубитељу његових колумни у „Политикином Базару“ о белешкама једне Ане, необично се допао овај неконвенционални роман написан полетним, врцавим језиком, о времену, људима и граду које сам знао само из прича старијих рођених пред Други светски рат.

Елем, приликом једног заједничког ручка на који сам био позван, у Молеровој 54, предратној згради лепог прочеља, мирној улици која је спајала Булевар Револуције, који данас носи име Краља Александра, са улицом Маршала Толбухина, кренуо је овакав разговор.

– Боже, Драгољубе, прича ми Лула да је ова књига од овог сликара и авангардног писца чудо невиђено …

Драгољуб полако срче своју супу и не обраћа уопште пажњу на то што му жена прича …

– Умрећеш, остаћеш сељаче из Добрача, не срчи то, него једи као сав остали свет, ево и ово дете је то научило како и приличи једном учитељском детету, види се да је то Милка научила реду. Него слушаш ли Ти, Драгољубе, шта Ти ја причам?!

Дипл.Инг Драгољуб Павловић (тако је писало курзивом на месинганој плочици прикаченој на улазним вратима за госте) је продужио да сркуће своју супу и није подизао очи са тањира .

-Причам Ти, Драгољубе, а Ти не слушаш ! Или нећеш да чујеш. Онда се окренула мени:

– Џаба ја, дете, то њему причам. Не вреди. А ето, због њега сам оставила каријеру оперске певачице у Београду (о овоме слушам 1001-ви пут) јер је ОН добио намештење у Дугој Реси, еј! А лепо му је татица (велики жупан Осијечке жупаније Рашковић) нудио да му изради намештење …

– Пропали жупан, оглашава се деда напокон, нисам хтео, наравно да нисам! Знао сам на шта ће то да изађе. Да ми се цела ваша породица натоврзе на леђа.

– Па што си се женио са мном?

– Зато што су кафане поскупеле, а парадајз на пијаци био буд зашто.

– Види види, па што не узе сељанчицу из Добрача да Ти кува него мене, оперску певачицу?

Видим ја да је враг однео шалу и гледам чиме да скренем разговор :

– Читао сам ову књигу Моме Капора коју помињете, и морам да кажем да ми се допала, а и Вама би претпостављам. Прича о једном времену кога Ви памтите. Чак сам је и купио, ако желите донећу Вам је.

Тако сам првом приликом донео Баба Бранки (која није волела да је тако зовем : „нисам ја теби никаква баба а њега зови дедом ако хоћеш он то и јесте „) . У њиховој стилској трпезарији налазио се огромни сто на коме су вечито били неки цртежи и пројекти као и гомиле разних, углавном стручних књига. Не памтим да су они у том стану имали неку библиотеку белетристике. Деда, који је већ био дубоко у пензији, радио је хонорарно ревизије великог броја пројеката које су му доносили разни наручиоци, а најчешће бивше колеге из „Јанка Лисјака“ последњег предузећа у коме је и завршио редовни радни век. Памтим да је читао „Политику“ од корица до корица укључујући и све огласе. Није никад гледао телевизију нити слушао радио. Мало је причао и после ручка а пре поподневног редовног одмора, регуларно је шетао својих пет кругова Ташмајданским парком.

(Опет си преопширан, шта би то хтео да нам кажеш, рекла би моја Х. да којим случајем чита ово).

Прихватам критику, ево к делу. Навраћао сам код њих једном, два пута месечно да их обиђем и питам да ли им нешто треба, понекад на ручак кад би ме позвали. Тако се појављујем у Молеровој 54 после једно две недеље од последњег виђања. Још са врата, баба Бранка ме дочекала шеретским смехом и мимиком која је требала да личи на запањеност:

– Ију ју ју ју …шта ти све не читаш. А ја мислила Ти лепо васпитано дете, што и приличи Твојој учитељској кући.

Не знам о чему се ради, далеко нисам дете, тада сам већ имао 23 године, она ме води кроз терасу у кухињу старим улазом за послугу и уводи у трпезарију .

– Дошао Ти је будући инжилир Драгољубе. Онда се окреће мени – ми смо ручали, ја нећу, јел да да Ти нећеш кафу?

– Не хвала, дошао сам да питам треба ли Вам нешто …

Деда подиже своју седу главу, образи, чело и ћелаво теме почињу да се црвене од беса, препознавао сам тај моменат. Видим да се нешто спрема, али не знам шта.

– Па добро, морам да Ти кажем да ТО од Тебе нисам очекивао …

Ја га гледам узневерено јер и даље не схватам шта се дешава, није ми пријатно, баба врти својим дебелим палцем неку шустиклу …

– Немој да га грдиш Драгољубе. Мада сам и ја веома непријатно изненађена. Од целе Твоје фамилије ОН је највише обећавао. Али као што видиш …Ниси хтео Драгољубе да признаш да су Рашковићи господа и интелектуалци, ево Лоле Радмилин ће сад да дипломира, а Ти само Милан, па Милан …

Шта ја то треба да видим, у мнени почиње да кува, и сад се већ и ја нервирам.

– Шта Теби би и шта Ти је то требало да читаш и још дајеш баби ону безобразну књигу коју си нам толико нахвалио …

– Нисам му ја баба, додаје му несуђена оперска певачица…

– Не прекидај ме Бранка! И ућути већ једном! Ти си га намамила да Ти ту књигу безобразлука донесе, али ОН… И окреће се мени – ОН ме тотално разочарао!

– Да знаш, велике сам наде у Тебе полагао, учи језике, учи, само учи, обиђи мало света, а Ти читаш такве књиге и гледаш са бабом телевизију…

– Нисам Вам ја баба, сељачино Драгољубе …

– Ућути већ једном! Сад се већ продерао као један од 1300 каплара из свег гласа да су стаклене перле на богатом лустеру изнад трпезаријског стола зазвецкале …

– Ућути Бранка, Ти си ово и закувала.

Решавам да идем јер нема места никаквом објашњавању, а и евидентно да је ђаво однео шалу.

-Идем ја, дајте ми ту књигу.

-Ево сад ћу, ко да је лакнуло и несуђеној звезди београдске опере, окренула се и изашла да је донесе.

– А Ти ме сачекај, изаћићемо заједно само да се пресвучем, нешто помирљивијим гласом додаје деда и он се такође запутио ка дневној или спаваћој соби.

– Ево је књига, пружа ми „Фолиранте “ у лепом, мало искрзаном омоту на коме је слика патика и начетог парчета хлеба са машћу и алевом паприком све на неком чамцу.

Узео сам је и упитао :

– Шта је то толико страшно у овој књизи? Немојте ми рећи да нисте читали „Фани Хил“ или „Госпођу Бовари“?

Чувши да се отварају врата спаваће собе, шмугнула је у кухињу. Окренуо сам се да видим где је деда, који се још није појављивао, брзо сам скинуо омот са „Фолираната“ , дочепао најстарију књижицу сличног формата са руба стола, и навукао га на њу. Мому Капора сам стрпао у своју торбу а омот са не знам чиме унутра задржао у руци. Обоје су се појавили у исто време после неких десетак секунди.

– Видим, добио си је. Ја бих, да сам је нашао запалио!

– Ију ју Драгољубе, који си Ти фашиста! Да палиш књиге! Сељаче остаје сељаче!

– То ћу и да урадим, иако вас ништа не разумем, не знам за шта сам крив али да знате да је књига добра! И упутио сам се у кухињу у којој је казан за етажно грејање радио пуном паром. Она је пошла за мном да види шта ћу ја и да ли ћу то да урадим, ја сам отворио вратанца на казану и то што сам држао у рукама у прелепом омоту гурнуо у ватру која је баш лепо горела…Онда сам победоносно затворио казан, узео капут из ходника и ушао у трпезарију.

– Ја сам спреман, рекао сам изненађујиће мирним, одлучним гласом.

– Ију црни Дргољубе, шта уради ! Па он је и бацио књигу у ватру!

– Добро је урадио, и ја би на његовом месту, добро да ме у нечему послушао. Хајде пођи са мном до Булевара, јуче је било леда једва сам дошао.

– Идите Пролетерских Бригада (садашњом и некадашњом Крунском) па скрените до Правног сад сам дошао, све је чисто.

– Шта ћеш Ти на правном …?

-Драго ми је да сам вас видео, али морам да идем, имам вежбе, закаснићу. Прекинуо сам га, окренуо се и изашао.

– Никад од Тебе инжињер неће бити, као да сам још чуо за собом …

Неко време нисам ишао код њих. Баба се жалила тетки (маминој сестри) код којих сам чешће свраћао, да је „Драгољуб потпуно полудео и да је сваки дан оптужује да му је намерно затурила или бацила „Мајценов приручник“ са коефицијентима за прорачуне топлоте и транспорт цевима, једину успомену, поред дипломе Ектромашинског факултета, на студирање у Лијежу.

Наравно да се нисам добро осећао због свог поступка и било ми је жао дедине реликвије, мада „Мајцана“ има свугде. С друге стране сам био поносан на херојски поступак спашавања Капорових, тј. мојих „Фолираната“ јер сам био сигуран да би деда у наступу беса стварно могао да спали књигу. Али морам да признам, да су ми све док нисам завршио студије, одзвањале у ушима његове речи – „никад од Тебе инжињер неће бити “ …

Дуго после тога, дипломирани инжињер са стажом у ливници на Новом Београду, одслуженом војском, ожењен, са сином од пет година, неколико дана пред полазак у Ирак 82-ге, свратио је до Молерове да се поздрави. Деда је био болестан и лежао је у кревету.

Озарио се кад ме је видео :

-Петоро деце да имаш, најмање. А не као баба и ја, ни једно. Слушај шта Ти причам … Његове дубоке, плаве очи су засузиле, махнуо ми руком да приђем ближе и учинило се да хоће нешто да ми каже:

-Не бих ја спалио ону књигу, а ниси ни Ти требао то да радиш. Морао сам да узмем да је прочитам. И видео сам да она није оно што ми је ова бабетина говорила. И јако си ме обрадовао што си дипломирао и тиме јој зачепио губицу. И добро је што ћеш видети света. Треба и што више фирми да промениш пре него што се усталиш у једној. И има још нешто што хоћу да Ти кажем. Не знам да ли ћу Те опет видети али све своје књиге и шибер остављам Теби. Штета само што највредније међу њима нема. То ми је ова вештица , на пакост бацила …

Шта да вам после свега овога, кажем? Мој деда-ујак (рођени брат мамине мајке Софије) рођен у Добрачама код Ариља, један од 1300 каплара, ратни војни инвалид Првог великог рата са Кајмачкалана, цењен и поштован стручњак за термотехнику и централно грејање, дискретни поштовалац монархије, дисциплинованим и уредним животом доживео је дубоку старост, али је оно ипак био наш последњи сусрет и разговор. Никада нисам добио обећане књиге и шибер (мада их нисам ни тражио) али ми је жао комплетне преписке коју је водио са својим ујаком учитељем Милосавом Шолајићем-Шолајом који га је издржавао на студијама у Белгији и за коју сам знао да је чува у дрвеном сандуку испод кревета … Највећи поклон који сам могао добити од њега и јесте било признање да је ипак, после свега, прочитао „Фолиранте“ Моме Капора , и да ми је, на неки, свој начин, потврдио да му се књига допала.

И веома сам поносан због тога.

Милан Пајевић

 

 

 

Bookmark the permalink.

Comments are closed