„Питао бих, кога да питам? (Инжењерске приче) – наслов је књиге Милана Пајевића, дипл. инг. машинства, у којој на крајње оригиналан начин приповеда не само о искуству инжењера на великим иностраним пројектима, него и о личном развојном путу од младог инжењера приправника до позиције топ-менаџера и сувласника једне од водећих пројект-менаџмент и инжењеринг компанија у Украјини. У том смислу, Инжењерске приче представљају својеврсни мотивациони и надасве практични приручник за остварење професионалног сна сваког младог човека.
Тим поводом, господин Милан Пајевић биће гост Машинског факултета у Београду, где ће студентима, својим младим колегама, представити књигу и одржати предавање о томе шта одликује врхунског пројектног менаџера и на који начин се гради успешна каријера. Промоција књиге „Питао бих, кога да питам? биће одржана у уторак 7. март 2017. године у 12.45 (сала 211).
Пројектни менаџер је једно од најтраженијих и најперспективнијих занимања у свету. Без успешних пројектних стручњака, компаније се суочавају с ризиком од раста трошкова, пробијања рокова и лоше обављеног посла. С личног аспекта, тај посао доноси већу зараду, ауторитет, вишу радну позицију. Међутим, да ли је довољно имати само одличну идеју, профитабилан и практичан савет, најквалитетнији поризвод? Да ли је потребно још нешто да би та идеја „оживела“ ? Одоговоре на та и слична питања даје нам управо књига – Питао бих, кога да питам?
Према речима аутора, радни назив књиге био је Утопија, а та формула је изнедрила основне карактеристике неопходне једном руководицу пројекта – постојаност, професионализам, тачност, посвећеност, толералнтност , оптимизам, интелигенција, интуиција, харизма и оно најважније – personality иза кога стоје реално знање, умење и радно искуство. Кроз призму личног професионалног развојног пута који је неретко подразумевао сналажење у кризним ситуацијама, господин Пајевић је на индиректан начин дао одговор и на питање „да ли је данас у време сумануте трке за профитом у срединама где царује неморал различитих форми и у одсуству основних поступалата старог патријахалног, па и грађанског друштва, могуће наћи, подићи и васпитати пројектног менаџера. О томе најбоље говоре рецензије водећих стручњака у области управљања пројектима, али и других научних области.
„Много је корисних савета који ће читаоцу помоћи да схвати природу менаџмента, која се у овом случају јавља кроз својеврсну философију живота преко сликовитих примера из ауторове професионалне биографије, наводи др Наталија Шпакова, доктор историјских наука, доцент Кијевског факултета међународних односа Универзитета „Тарас Шевченко“.
„Веома ми се допада колико је јасно аутор дао карактеристику пројектног менаџера: никад не остављати незавршен посао, никад се не предавати, увек бити дипломатичан, навео је у својој рецензији један од водећих светских експерата у управљању пројектима Расел Д. Арчибалд.
Слично мишљење износи и мр Раде Чолић, некадашњи министар индустрије и енергетике у Влади Србије. Формула под називом Утопија даје могућност да се опише човек експерт који и у ситуацији без излаза – нађе излаз, и неки услови под којима може бити изграђен, развијена је до краја и представља допринос у теорији менаџмента“, подвукао је господин Чолић.
****************
О Милану Пајевићу
Аутор књиге „Питао бих, кога да питам?“ рођен је 1952. у Ужицу. Детињство је провео у Вирову, где је похађао ниже разреде школе. Основну школу завршио је у Ариљу, а гимназију (друштвеног смера) у Пожеги. „Када су сви очекивали да ћу као писац „најлепше песме Радио Београда 1970-те“ да упишем неки од друштвених факултета, положио сам пријемни на Машинском факултету, уписао и завршио“, навео је у аутор у својој биографији. После рада у ливници ФОБ на Новом Београду бавио се организацијом и реализацијом инвестиционих пројеката у Ираку, Русији и Украјини. У периоду 2005-2012 уз вођење компаније у Украјини био гостујући професор на Универзитетима у Риги и Кијеву са мастер класом „Лидерство у пројектном менаџменту“. Занимљиво да је књигу „Питао бих, кога да питам?“ написао прво на руском језику, а прво издање изашло је 2008.г. у Кијеву. Од 2014 је у Србији. Бави се консалтингом у свери инвестиција са украјинског тржишта у Македонији. Кад је реч о писању, наводи да углавном пише за своју душу и са још увек неисцрпним ентузијазмом покушава да докаже да се културом може спасти свет…
(Извор: Машински факултет)