Пoлитика: Само индустрија Србију спасава

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Професор Петар Б, Петровић: „Највећи грех српске економске политике је трагично запостављање индустрије, посебно прерађивачке, што је потпуно зауставило технолошки развој.“

(Извор: Политка) Резултати привреде у 2016. години најбољи су од 2008, кажу економисти. Прошлогодишњим повећањем бруто домаћег производа од око 2,8 одсто Србија је коначно премашила ниво развијености од пре почетка светске економске кризе, али много заостаје за земљама Централне и Источне Европе. Крајем осамдесетих прошлог века наша земља је била на сличном нивоу развијености као Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка и Пољска. Сада су оне у просеку за 85 одсто развијеније од Србије, казује рачуница економисте Милојка Арсића. Он тврди да је ових пет земаља данас за око 60 одсто развијеније него 1989, док је Србија за 25 одсто сиромашнија него те године.

Арсић примећује да у јавности постоје два виђења узрока заостајања Србије. Једни га виде у економској политици и реформама након 2000, нарочито у приватизацији и либерализацији, а други у распаду Југославије, економској изолацији и хиперинфлацији током деведесетих прошлог века. Трећи, међу којима је највише представника техничке интелигенције, сматрају да су и први и други у праву и да се ради о јединственом аутодеструктивном процесу који је имао две фазе.

Како Србија може да надокнади ово заостајање? Арсић наводи два преовлађујућа предлога економиста. Први: да се раст привреде покрене повећањем домаће тражње, односно да се експанзивном фискалном и монетарном политиком подстакне раст текуће потрошње грађана и државе. Други: да се то учини повећањем инвестиција, с тим да домаћа потрошња током неколико наредних године расте спорије од БДП. Преовлађује став да се дугорочно одржив раст привреде Србије не може заснивати на фискалној и монетарној експанзији – потребне су високе инвестиције.

Шта о наведеним дилемама мисле инжењери, чије ставове јавност ретко има прилике да чује? Има ли за Србију пречице којом би најбрже стигла у своју богатију прошлост?

Највећи грех српске економске политике у протеклих четврт века је трагично запостављање индустрије, посебно прерађивачке, а затим потпуно заустављање технолошког развоја, указује др Петар Б. Петровић, професор на Машинском факултету Универзитета у Београду и редовни члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС). Тако је настала дубока провалија између производње и потрошње.

Робот Р3 – један од пет робота ЛОЛА 50 инсталисаних 1987. године у фабрици аутомобила „Jуго” у Крагујевцу, као део роботске технолошке ћелије која је монтирала склопове носеће структуре предњих врата применом технологије тачкастог заваривања. Робот је у целости био резултат домаћег знања, пројектован и произведен у Фабрици алатних машина Иво Лола Рибар, пројектант: дипломирани машински инжењер Миле Бенедетић. Фамилија ових робота носивости од 50 до 100 килограма је без сумње била највеће достигнуће индустрије и инжењерства Србије у области индустријске роботике, а по својим перформансама су били у свему упоредиви, па чак и бољи од робота ове класе које су производили водећи светски произвођачи тог времена, од Америке до Јапана. Наставним програмом из 1987. године, Индустријски роботи су као редовни предмет за образовање инжењера уведени на Катедри за производно машинство Машинског факултета Универзитета у Београду, а развој роботике у Србији је добио такав замах да је 1990. године изграђена и специјализована фабрика за производњу робота – Лола роботи, али је она у таласу стихијске деиндустријализације ликвидирана 31. децембра 2001. године. Робот је синоним технолошког напретка и инжењерског лидерства, па можда и није случајно што је управо ова фабрика, уместо да буде обновљена и доведена у пуно функционално стање, међу првим доживела трагичну судбину тоталног уништења – све од метала је завршило у рециклажи, техничка документација такође, у добро познатом ‘Папир сервису’, а инжењери и врхунски мајстори расејани на све стране.

 

– Живимо у индустријској економији и зато без продуктивне и иновативне индустрије, држава не може да постигне трајну економску стабилност и ту никакве фискалне и монетарне акробације и алхемије не помажу – указује Петровић. – То је 2008. схватила уједињена Европа и зато је кључни политички приоритет Брисела индустријализација економског система, односно „Европска индустријска ренесанса”, како то они поетично називају. Политика којом тај циљ треба да буде постигнут има четири стуба, а два су главна – интензивни технолошки развој и развој људског капитала. Америка чини исто, спроводећи ‘In-shoring’ програм чији је главни циљ масовни повратак индустрије на америчко тло, при чему се, као и у Европи, тежиште ставља на нове технолошке продоре и у то држава инвестира милијарде долара. Борба за реиндустријализацију америчке економије мотивисана је економским и безбедносним разлозима, а доживљава се као питање националног поноса и патриотизма.

Србији је, такође, потребна паметна индустријализација, наглашава наш саговорник, која ће нас из друштва потрошача, претворити у иновативно друштво произвођача. – За тај процес је потребна нова индустријска политика која мора да пође од реалног стања – додаје Петровић. –  Односно, од такозване технолошке мапе Србије као реалне полазне основе за изградњу добро осмишљених програма, а не од бескрајног низа јалових фраза и бесмислених SWOT табела, којима су економисти често склони.

Успешна индустријска политика, наглашава Петровић, је заправо кључни државни и национални програм који треба да дефинише добро избалансирана решења за четири основне компоненте: 1 – Подстицајни амбијент – институције, инфраструктура и макроекономски контекст, 2 – Људски ресурс – здравство и образовање, затим 3 – Тржиште – производа, рада и финансијског капитала, и круна свега, 4 – Иновациони еко-систем.

Ових дана је у жижи медијског интересовања Светски економски форум у Давосу. Петровић подсећа да је у Годишњем извештају о конкурентности глобалне економије за 2016 – 2017. Србија на 90. месту од укупно 138 националних економија, а од европских држава, већ годинама, на претпоследњем месту.

– Када је реч о четвртом стубу паметне индустријализације – иновационом еко-систему, који се односи на развој и примену производних технологија, у том извештају стоје готово запрепашћујуће чињенице – напомиње Петровић. – По расположивости нових производних технологија налазимо се на 103, а по способности компанија да прихвате нове технологије на 122. месту. Слично је и са иновативношћу. По улагању компанија у истраживање и развој смо 121, а по иновативној способности компанија на срамотном 130. месту од 138 анализираних економија! Са таквим перформансама производног система индустријализација је чиста утопија и нешто се мора радикално променити.

Петровић наглашава да је српска индустрија осамдесетих година прошлог века сопственим знањем пројектовала и производила индустријске роботе. Нумерички управљане алатне машине је масовно извозила широм света, укључујући и тржиште САД и Немачке, што указује на то да данас имамо стање тоталне технолошке запуштености, али истовремено и на огромне неискоришћене могућности.

Лабораторија за кибернетику и мехатронске системе Машинског факултета Универзитета у Београду – CMSysLab. Опрема најновије генерације за врхунско практично и теоријско образовање будућих инжењера производног машинства који ће своју професионалну каријеру остварити у времену тоталне дигитализације производних процеса и укупног пословања производног система – Образовање инжењера за Индустрију 4.0!

 

– Управо је у том неискоришћеном потенцијалу пречица за убрзани економски раст Србије и премошћавање вишедеценијског развојног застоја и укупне друштвене стагнације – тврди Петровић. – Они су и у способностима српског инжењерства, које потврђује и поменути Годишњи извештај о конкурентности. По квалитету научно-истраживачких институција заузимамо 60, а по квалитету образовања у области математике и примењених наука 46. место. Овај потенцијал треба искористити, али и унапредити.

Преносећи и ставове својих колега, професор Петровић указује да је познат феномен технолошког сустизања, односно технолошке конвергенције, који каже да неразвијене економије имају потенцијал бржег развоја од развијених економија. Али само у мери у којој могу да обезбеде квалитетнији људски ресурс од оног којег типично неразвијене економије поседују.

Зато овај део стручне јавности поручује креаторима економских политика да забораве мантре неолибералне економије, које су претходним владама служило као алиби да ништа не предузимају и да се одлучно окрену сопственом технолошком развоју и изградњи јаке производне инфраструктуре.

Поред осталог и зато што је јака домаћа индустрија најмоћнији магнет и за привлачење квалитетних страних инвестиција. Нарочито у високотехнолошким секторима прерађивачке индустрије.

Аутор: Александар Микавица

 

Bookmark the permalink.

Comments are closed