Једна од нас, Мартина Перишић: Мотивација покреће свет!

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

У оквиру петих Београдских дана инжењера на Машинском факултету је, од 9. до 13. марта, одржана локална рунда десетог по реду Европског BEST инжењерског такмичења – EBEC (European BEST Engineering Competition). Организатор такмичења, намењеног  пре свега студентима техничко-технолишких и природно-математичких факултета је Удружење студената технике Европе – BEST Београд. О томе како је протекло такмичење? Да ли су такмичари успешно решили постављене задатке? Да ли су пратећи догађаји испунили очекивања организатора? Само су нека од питања о којима смо разговарали са Мартином Перишић, PR-ом организационог тима EBEC Београд 2017.

Београдски дани инжењера још једном су показали да Србија има велики број младих креативних људи, који критички размишљају, истакла је Мартина. Студенти су се надметали у две дисциплине – Тимски дизајн и Студија случаја. Задатак такмичара у тимском дизајну био је на направе возило на ваздушни погон. Тимови који су решавали Студију случаја морали су да осмисле бољи систем за складиштење, праћење и поручивање робе коју производи Wуртх у пословне објекте купаца у односу на њихове делатности и потребе. Према речима наше саговорнице, пратећи програми такмичења- радионице за развој личних вештина, директни разговори са представнцима компанија, су такође привукли велику пажњу.Посебно издваја Сајам науке у оквиру којег су посетиоци могли да пробају симулацију летелице.

Мартина је успешна студенткиња ИИИ године основних студија на Машинском факултету. Осим што је учествовала у организацији Београдских дана инжењера, активна је и Савезу студената МФ. Посвећена је решавању инжењерских проблема, али веома заинтересована за друштвена збивања. Уздржана, професионална и, истовремено радознала… Још увек се двоуми око смера који ће похађати на мастер студијама. У опцији су, како је навела, аутоматско управљање и транспортно инжењерство, конструкције и логистика.

Машински факултет је из године у годину све популарнији међу младима. Све је више и девојака које се опредељују за, до скора, искључиво “мушки” факултет. Мартина је мишљења да је један од разлога утицај феминизма и све већа самосвест и самосталност  жена. Напредак у образовању условљава и напредак у положају жене у савременом друштву. У нашим условима, међутим, на доношење одлуке о будућој професији много више утичу егзистенцијални разлози, односно жеља да се добије сигуран и добро плаћен посао.

Одговарајући на питање шта то Машински факултет нуди младима, што други факултети не нуде, наша саговорница у први план истиче широку лепезу смерова на МФ. Када сам уписивала факултет водила сам рачуна да то буде нешто што ће ми омогућити слободу избора и, истовремено ми дати додатно време од две, три године да донесем коначну одлуку о томе чиме ћу да се бавим у будућности. Машински факултет јој је у томе помогао доста помогао. Прво, како је навела, машинство је наука која је све перспективнија, посебно у условима када се у Србији све више говори и ради на новој индустријализацији земље. Све је више и страних улагача и мислим да људи ту виде неку перспективу и могућност да себи и својој породици омогуће пристојну егзистенцију.

Говорећи о наставном процесу на МФ, Мартина је позитивно оценила организацију и садржај предавања, посебно на првим годинама студија. Као бруцош била сам одушевљена организацијом предавања – сваки дан по један предмет, без великих пауза између и да се све завршава од 08 до 13 сати. Теоријска предавања на основним студијама нас уводе у свет машинства и дају нам неопходну основу. Међутим, можда би требало увести и мало више праксе и рад на програмима као што су SolidWorks, Autod, Catia, како би спремније ушли на мастер студије где се много више ради на пројектима.

Када је реч о професионалној будућности, ова млада девојка има велику жељу да се запосли и ради у Србији. Међутим, додала је, то не значи да уколико не будем могла да пронађем адекватан посао у земљи, нећу отићи у иностранство. На питање да ли је покретање стартуп-ова једно од многућих решења за “ветар у леђа” инжењерству И индустријском развоју у Србији, наша саговорница је одговорила потврдно уз напомену да то подразумева директнију подршку државе и промене у постојећем пословном абијенту.

Као представник Савеза студената МФ, Мартина је, као једини студент техничких наука међу “друштвењацима”, учествовала у емисији у оквиру серијала“Перспектива”, који Радио Слободна Европа реализује у сарадњи са NED (The National Endowment for Democracy), а бави се питањима младих и најосетљивијим друштвеним темама на Балкану.  Тема су биле вредности, односно однос и међусобни утицај између усвојених вредности појединца и вредности које доминирају у друштву у коме живи. Дотакли смо се многих тема, између осталог, ратних дешавања на простору бивше Југославије, религије, ријалитија и сл. Дошли смо до заједничког закључка да у једном друштву увек постоји тежа и противтежа, за и против и да на ставове појединца у великој мери утичу вредности које су доминантне у његовом најближем окружењу…

Једно је сигурно, на Машинском факултету стасава једна другачија генеранција младих инжењера који доборо знају да је будућност пре свега у знању и стручности.  О томе најбоље говори Мартинина порука млађим колегама да морају да се активирају, изађу из калупа и буду отворени за нове ствари. Мотивација је покретач свега, њен недостатак води у стагнацију, поручила је Мартина.

(Извор: Машински факултет)

Успешно завршени Београдски дани инжењера – EBEC 2017

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

 

Свечаним проглашењем победника на Машинском факултету завршени су Београдски дани инжењера – манифестација у оквиру које је од 9. до 13. марта одржана локална рунда десетог по реду Европског BEST inženjerskog takmičenja – EBEC (European BEST Engineering Competition).  У категорији Тимски дизајн победу је однео тим “Амбис”, у чијем саставу су Александар Станковић и Жељко Рачић, студенти Машинског факултета, Марија Тутуновић са Саобраћајног факултета и Тихомир Марковић са ФОН-а. Студију случаја најбоље је решила екипа “Фантастична четворка” коју чине Марко Деак, Мина Благојевић, Даница Шаренац и Тамара Алексић, студенти ТМФ-а. Обе екипе представљаће Београдски универзитет на предстојећем регионалном EBEC Балкан такмичењу у Мостару. Организатор, такмичења, на којем учествују студенти техничко-технолошких и природно-математичких факултета је Удружење студената технике Европе – BEST Београд.

(Izvor: Mašinski fakultet)

 

Драгољуб Кочовић –  Врхунски каратиста и успешан инжењер

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Да бити успешан спортиста није никаква препрека за врхунско образовање и професионалну каријеру показује пример Драгољуба Кочовића. Некадашњи шампион у каратеу, репрезентативац. Тренер који је изнедрио многе генерације успешних каратиста. Први човек карате савеза… Упоредо je остварио и успешну каријеру машинског инжењера. У земунском Телеоптику радио је на многим важним пројектима – тенк Т-84, противоклопна вођена ракета “Маљутка”, ракетне главе за навођење за противавионске ракете “Стрела” и  “Игла”…

Како сте успели да спојите машинство и карате и будете успешни на оба поља?

Да будем искрен, мој први спорт је био фудбал. Све до студија играо сам за краљевачки “Карађорђе”, а затим сам се определио за карате. Љубав према том спорту одредила је моју будућност. Већ пет деценија сам у каратеу и то се неће променити. Када је реч о машинству, имао сам велику жељу да упишем те студије и полагао сам пријемни у Београду, Новом Саду и Крагујевцу. Положио сам испит на сва три факултета, али на молбу мајке одлучио сам се за Машински факултет у Крагујевцу. Ту сам завршио прве две године студија. У то време сам озбиљно почео да се бавим каратеом. Тренирао сам у карате клубу “Раднички” и убрзо сам постао првак Србије, а затим и Југославије.

На наговор Јорге, прешао сам у “Црвену звезду” и наставио студије на Машинском факултету у Београду. После годину дана из “Звезде” прелазим у “Партизан”. Моја каријера каратисте је ишла узлазном линијом и у то време сам већ био успешан репрезентативац. Упоредо с тим, све до дипломирања, водио сам и карате клуб “Машинац”, а организовао сам и обезбеђење чувених играники на Машинском факултету.

По завршетку студија, природно, размишљао сам о запослењу. Можда ће садашњим студентима изгледати нереално и незамисливо, али у то време, као дипломирани инжењер машинства, примљен сам чак у девет предузећа. Иако стипендиста краљевачке “Фабрике вагона” одлучио сам се за “Телеоптик”. У то време “Телеоптик” је била велика фабрика. Запошљавала је пет хиљада људи. Радили смо за војску. Тада креће моја каријера машинског инжењера и озбиљно бављење машинством. Радио сам и на војним и на цивилним пројектима. Није било ствари које инжењери Телеоптика нису могли или знали да направе. Све иностране војне делегације од Африке до Русије долазиле су у нашу фабрику.

Убрзо сам схватио да нећу моћи истовремено да радим тако одговоран посао и да учествујем на карате турнирима. Тада сам престао да се такмичим, али сам и даље остао у каратеу. Основао сам и водио карате клуб “Раковица”.  Крајем 80-тих одлуком Карате савеза СФРЈ изабран сам за селектора карате репрезентације Југославије. Међутим, све више се наслућивао распад државе. Окренули смо се јачању карате спорта у Србији и успели смо у томе.  Карате је у тим несигурним временима био једини спорт који је имао пролаз на такмичењима свуда по свету. Иако смо се сусретали са многим тешкоћама, направили смо сјајне резултате. Мислим да у историји спорта, а карате спорта посебно, такве резултати је тешко поновити.

 Као студент водили карате клуб “Машинац”. Тада је универзитетски спорт био другачије организован. На жалост, данас је то другачије. Како вратити спорт под окриље Универзитета?

Спорт је здравље нације. То је питање које мора да се решава системски – од вртића до “трећег доба”.  Када сам дошао на место заменика градског секретара за спорт покренуо сам иницијативу за јачање студентског спорта, оснивањем факултетских лига и сл. На том плану успотавили смо добру сарадњу са Универзитетским спортским савезом. На ту тему сам разговарао и са деканима појединих факултета БУ. Да заједно радимо на томе да студентски спорт у Србији заживи на сличан начин као на америчким универзитетима. Само здрав човек може да буде добар студент и користан за своју заједницу.

Да ли је на Машинском факултету, осим вас, било још успешних каратиста?

Да, било је. Стојчић Славко је један од њих. Мислим да сада живи у Смедереву, где је радио у “Железари”. Затим, двојица колега са истим презименом, Дрндаревић. Колега Филиповић, који је касније радио у Ауто-мото савезу. И многи други. Карате клуб “Машинац” учествовао је на Машинијадама које су тада биле организоване широм Југославије. Сећам се да смо на Машинијади на Тјентишту освојили прво место. Осим каратиста учествовали су џудисти, стрелци, атлетичари  и многи други спортисти. На Машинијаде се ишло са неколико аутобуса.

Да се вратимо  у време када сте радили на обезбеђењу игранки на “Машинцу”. Како је то тада изгледало?

Игранке на МФ су биле најбоље у граду. То је било другачије време него што је данас. Строго се поштовао ред и никада није било проблема. С обзиром да је МФ био претежно “мушки” факултет, за девојке је улаз био бесплатан. У то време кружиле су анегдоте да девојке које заврше факултет и желе да се удају дођу на игранке на “Машинац”. Чести гости биле су многе познате личности. Сећам се да су долазили Биља Крстић, кошаркашки асови Далипагић, Кићановић, Славнић, ватерполисти Мирко Снадић, Урош Маровић и многи други.

Мада на другачији начин и данас сте врло активни у свету спорта. Као заменик градског секретара за спорт и омладину залажете се да спорт буде свима доступан, посебно деци и младима.  

Залажем се да спорт буде доступан свој деци. С тим у вези, Градски секретаријат ради на организацији бесплатних спортских активности за младе. Финансирање треба да преузме држава. На тај начин родитељи ће бити растерећени, а деци ће бити омогућено да се баве спортом којим желе. Иначе, Градски секретаријат је пуно урадио на развоју школског спорта. Организовали смо велики број такмичења у која су укључени школарци са територије Београда. Врло је важно што тај програм обухвата и лекарске прегледе. На тај начин дошли смо до податка да 60 до 70 одсто наше деце има неки деформитет кичме, колена или стопала. Програм је сада заживео и на нивоу Републике. С друге стране, за четири године, колико сам на овом послу, успели смо да направимо халу за атлетику, порпавимо многа спортска игралишта у граду, као и помоћну дворану у Арени и др. У плану је изградња атлетског стадиона на Новом Београду. С обзиром да имамо врхунске стрелце, атлетичаре, куглаше, планирамо изградњу посебних објеката за ове спортове. Организовали смо и многа велика спортска такмичења као што је Европско дворанско првенство у атлетици, Европско првенство футсалу, првенство у ватерполу итд.

Председник сте и Спортске академије Кочовић. Осим каратеа, какве програме још нудите?

 На Академији су заступљене две врсте делатности – обука за тренере и спортски програми. На обуку углавном долазе свршени дипломци Факултета за физичку културу, који током студија имају теоријску обуку, а код нас се обучавају практично. Велики број фитнес тренера који су прошли нашу обуку, сада раде у иностранству, а не мали број њих отворио је своје фитнес центре. Академија Кочовић у Београду има пет центара у којима људи уз надзор стручног тренера вежбају – у теретани, фитнес, карате и сл. Сада отврамо и амбулату за праћење здравственог стања сваког нашег корисника и на основу тих података одредиће се  врста и интензитет тренинга. Планирамо даљи развој, али то тражи и велика улагања. На крају, желим да обрадујем студенте Машинског факултета. Наиме, договорили смо се, да свим студентима који имају оверен семестар дамо знатне попусте у свим нашим центрима у граду.

(Извор: Машински факултет)

 

 

Јавно представљање Машинског факултета – У сусрет новој генерацији студената!

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Убрзани технолошки развој утиче на све већу тражњу за инжењерима, због чега је то занимање из године у годину све популарније међу младима. Међутим, образовање које не прати технолошки развој и захтеве тржишта не води напретку. На Машинском факултету добро знају да су савремени инжењерски проблеми мултидисциплинарне природе и да будући инжењери морају да поседују нови сет вештина и компетенција. Зато увођењем нових предмета у студијске програме, модернизацијом лабораторија и унапређењем праксе МФ својим студентима нуди квалитетно и пре свега функционално образовање.

Да би потенцијалним студентима, садашњим средњошколцима, приближили студије машинског инжењерства,  Машински факултет у петак 17. марта у 10 сати организује јавно представљање, које ће бити одржано у Свечаној сали 211 на другом спрату. На скуп су позвани директори и професори средњих школа широм Србије, као и представници медија. Сви заинтересовани за овај догађај своје учешће могу пријавити електронском поштом (dekan@mas.bg.ac.rs) или телефоном (3370-350) најкасније до 15. марта 2017.г. Иначе, Машински факултет је по први пут домаћин  једне овакве презентације, која је ранијих година реализована кроз посете школама.

Подсетимо, МФ је угледна високошколска установа која се може похвалити да је одшколовала готово 20 хиљада дипломираних машинских инжењера, близу 1600 магистара техничких наука И више од 700 доктора техничких наука. На основним и мастер студијама постоји 21 изборни модул. Диплома МФ је призната у целом свету и отвара врата не само за даље усавршавање на најугледнијим домаћим и иностраним институтима и факултетима, него и за запослење у  најпрестижнијим компанијама у земљи и свету. О свим овим питањима, али и о струкутри наставног и научно-истраживачког кадра, лабораторијској опреми и училима биће више речи на самом представљању МФ.

(Извор: Машински факултет)

Смедеревској железари потребни машински инжењери

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Развојни планови Железаре Смедерево, која је у власништву кинеске компаније Hesteel, отварају велики простор за сарадњу са Машинским факултетом у Београду, оцењено је на састанку представника те компаније са управом и професорима МФ. Учесници састанка су истакли заједнички интерес за унапређење сарадње у области образовања, научног истраживачког рада и индустријског развоја. С тим у вези, договорен је наставак разговора како би се јасно дефинисали модели и области будуће сарадње.

Господин Zhang Naiqiang, извршни директор за техничко-технолошку подршку компаније Hesteel Serbia Iron & Steel d.o.o. је изразио задовољство што је имао прилику да посети Машински факултет и са наставним кадром нашег факултета разговара о будућој сарадњи.

Сарадња је обострано корисна, нарочито за нашу фабрику у Смедереву. Железара се у свом развоју суочава са великим бројем проблема. Посебно су наглашени техничко-технолошки проблеми који могу да буду отклоњени само уз висококвалификовану стручну подршку, каквом располаже МФ. Заузврат, наставио је, привреда може на разне начине да помогне развој образовања и науке. Конкретно, наша фабрика својим капацитетима може да омогући даље усавршавање студената и истраживача МФ кроз стручну праксу и научно истраживачи рад, а размишљамо и о стипендирању и запошљавању, нагласио је господин Zhang.

Сарита Косановић, задужена за област људских ресурса у компанији, подсетила је да Смедеревска железара има око 5100 запослених радника, међу којима и велики број инжењера. Међутим, додала је, због старосне структуре и природног одлива запослених у пензију, компанија има озбиљну потребу за занављањем кадра. Техничко-технолошки кадар нам је од круцијалне важности и зато су колеге са МФ једна од циљних група која нас највише занима, нагласила је Косановићева.

Дипл. Инг. Милован Тасић, задужен за сектор инжењеринга, представио је развојне планове и циљеве Железаре. Железара Смедерево, која сада има новог власника, има амбицију да буде модерна, енергетски ефикасна и еколошка фабрика са великим асортиманом производа. У том смислу, додао је, сектор инжењеринга има одговоран задатак да предузме низ корака који ће покренути и убрзати развој фабрике. Поред увођења нових технологија у производни процес и модернизације опреме и постројења, кључне ставке развојног плана су и пројекти енергетске ефиканости, унапређења заштите животне средине и квалитета. Зато је сарадња са МФ, који има висококвалификовани инжењерски кадар од изузетног значаја  Железару, закључио је господин Тасић.

(Извор: Машински факултет)

“Мала историја српске бродоградње” на Међународном сајму наутике

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Поставком “Мала историја српске бродогорадње” на овогодишњем 39. Међународном сајму наутике, лова и риболова, по први пут се представља и  Машински факултет у Београду. На изложби, коју организује Катедра за бродоградњу, биће изложене макете бродова, који су у периоду од 50-тих до 90-тих година 20. века изграђени у нашем највећем и најзначајнијем бродоградилишту “Тито”,  касније “Београд“. Посетиоци ће имати прилику да виде више од 20 макета речних багера и тегљача, теретних бродова, снабдевача нафтних платформи, реморкера, речних катамарана, као и бродова за спасавање посада потонулих подморница и ватрогасних бродова, које су пројектовали и изградили бродграђевни инжењери МФ. У оквиру изложбе, студенти Катедре за бродоградњу представиће свој тим – „Confluence Belgrade“ са којим у јулу ове године учествују на Hydrocontest такмичењу, на језеру Женева у Швајцарској. Чланови студентског тима говориће и о досадашњим припремама за ово престижно такмичење студената бродоградње чија је основна идеја промоција и истраживање енергетске ефикасности пловила. Изложба траје од 9. до 13. марта, до када се одржава и Сајам наутике, лова и риболова.

(Извор: Машински факултет)

Проф. Р. Митровић за CorD magazin: Иновативна индустрија – кључ развоја Србије

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

CorD magazin (најутицајјни пословни магазин на енглеском језику у Србији и региону) у свом специјалном издању “Education system in Serbia“, објавио је интервју са професором др Радивојем Митровићем, деканом Машинског факултета у Београду. Интервју преносимо у целини. 

Иновативна индустрија – кључ развоја Србије

Машински факултет може, а и мора да буде носилац нове индустријализације Србије. Нов образац индустријског развоја, заснован на знању и новим технологијама,  могуће је остваривати само у троуглу образовање – привреда – држава. У том смислу, академска заједница у целини, а посебно Машински и сродни факултети који се баве информационим технологијама, јесу креатори идеја и конкретних предлога, које ће доносиоцима политичких одлука бити смерница за дефинисање нове стратегије и политике индустријског развоја државе.

Где видите улогу МФ у индустријском развоју Србије?

У области технолошког развоја у свету се збивају невероватно брзе промене. Зато Србија мора што пре да пронађе простор за развој своје високотехнолошке производње. Свесни смо да најразвијеније земље ове технологије и производњу чувају за себе. Ниско акумулативне гране, где је проценат новостворене вредности знатно мањи, препуштају земљама у развоју, па је између њих све већи јаз.

Зато је суштина нашег приступа да удео новостворене вредности, базиране на знању, иновацијама и истраживању, буде што већи. Уверен сам да у новој међународној подели рада, Србија и с малим уделом врхунских HI TECH производа може да заслужи адекватно место.

Ова промишљања су резултат заједничког рада Машинског факултета и представника привредне заједнице и ресорних министарстава Владе РС. У контексту  преговора са ЕУ о Поглављу 20, које се односи на индустријску политику и иновације, формулисање нове стратегије индустријског развоја и дефинисање интереса Србије је веома битно. Зато Машински факултет организује велики број скупова и конференција, између осталих и Међународну конференцију „САД-ЕУ-Далеки исток-Србија“, која окупља водеће светске експерте у овој области.

Да ли сте сагласни са оценом да је Србија претходних деценија запоставила индустријски и технолошки развој и научноистраживачки рад? У ком сегменту МФ може да помогне?

Србија је остала без доброг дела индустријске производње, посебно машинске индустрије. То се одразило на пад БДП. Међутим, трагање за одговорношћу неће довести до промена. Наш циљ је да направимо преокрет и понудимо конкретна решења. Машински факултет може да помогне властитим искуством. Машински факултет јесте нуклеус стварања нове индустрије засноване на знању.

Резултат великог броја пројеката професора МФ из протеклих година и деценија су побољшана техничка решења, нове технологије, савремене методе испитивања и сл. Све катедре кроз наставу или пројекте оспособљавају студенте за иновације и предузетништво. Предвиђено је успостављање пословних инкубатора у којима наставници и дипломирани студенти могу да оснивају фирме, ради комерцијализације својих идеја и развоја иновација.

Наш Центар за целоживотно учење увелико сарађује с водећим компанијама попут НИС-а и ЕПС-а. Нудимо најновије резултате сопствених и светских истраживања и знања која инжењерима у пракси недостају. За то су наши професори компетентни.

Део смо Пословно-техничког инкубатора групације техничких факултета. Веома посвећено промишљамо о даљем унапређењу сарадње с Научно-технолошким парком у Београду. У плану је и оснивање истраживачко-развојног центра образовно-привредне изврсности. Њиме ћемо привући иностране компаније.

Колико је Србија у оваквим околностима у стању да креира нову индустријску политику, с обзиром на стање у привреди, која би знатно унапредила свеукупан развој?

 То је велико политичко и економско питање. Глобално су отворена питања интернационализације (глобализма), али и суверенизма. Да ли земље саме одлучују о свом технолошком и индустријском развоју или на то увелико утичу власници капитала и мултинационалне компаније. Доминантан је тренд да мултинационалне компаније и власници капитала диктирају политику развоја многих земаља. Мишљења сам да Србија има право, а и обавезу, да сама одлучује о сопственом развоју и да наши поступци буду у интересу  развоја наше државе.

Битно је да наше одлуке буду засноване на нашим ресурсима. Примера ради, Србија не треба да се оријентише само на примарну пољопривредну производњу, за коју има сјајне услове. Акценат треба ставити на даљу прераду сировина. Кроз вишеструко веће количине високо квалитетно вредних производа на светском тржишту по конкурентним ценама оствариваћемо стопу раста БДП од седам и више процената.

Шта бисте из угла декана високошколске установе унели у процес реформи у Србији?

У наредној деценији један од приоритета је свакако и наставак започетих реформи у систему нашег образовања и његово усклађивање с потребама тржишне привреде. То је комплексан, дуготрајан и постепен процес. Он не зависи само од ресорног министарства, нити образовних установа. Он укључује и све остале интересне групе, првенствено привредне субјекте.

Најбољи пример је сопствени пример. Машински факултет се усмерио на подизање квалитета наставе, научноистраживачког рада, сарадње с привредом и међународне сарадње. У настави смо предузели низ активности: побољшали организацију, модернизовали садржај, увели визуелизацију теоријске наставе, боље и опсежније лабораторијске вежбе, проширену и побољшану стручну праксу, побољшали квалитет уџбеника и применили савремена учила. С великом пажњом пратимо шта се дешава у високом образовању на светском нивоу. У складу с добром светском праксом, од ове школске године у наставни процес увели смо уводна предавања из математике и физике и институцију ментора. Циљ је да се студентима прве године олакша праћење наставе и побољша њихова ефикасност током студија.

За квалитет наставе веома је важно и искуство кроз научноистраживачки рад. Зато стимулишемо писање научних радова и њихово публиковање у престижним научним часописима. Наглашавам да нам је веома важно да резултати наших научника-професора буду што је могуће бољи. Посебно су нам важни патенти и техничка решења. Сва теоријска, стручна и научна знања се најбоље претачу у практичне вредности кроз сарадњу с привредом у конретним пројектима.

Знатан број професора и сарадника има изузетно развијену сарадњу с привредом. Кроз ту сарадњу остварујемо 30 одсто наших прихода. Факултет велику пажњу посвећује међународној сарадњи кроз пројекте ЕУ, на пр. три Хоризон 2020 пројекта или пројекти у оквиру програма Еразмус+. Значајни су и пројекти билатералне сарадње које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије, сарадња са иностраним универзитетима, међународни научно-стручни скупови и слично.

 Да ли су новине у наставном процесу дале очекиване резултате?

Тек после јануарско-фебруарског испитног рока имаћемо озбиљну анализу резултата свих уведених мера. Неспорне су позитивне оцене наставника који предају бруцошима, посебно оних који су учествовали у реализацији уводних предавања. Према њиховим речима, код студената је приметан другачији приступ настави, много већи елан за студирање, па очекујем да ће резултати предузетих мера бити врло позитивни.

Све поменуто условљава знатна материјална средства. Колико је МФ материјално оспосбљен за набавку савремених учила и обуку у области нових технологија?  

Факултет поседује велики број добро опремљених лабораторија намењених научноистраживачком раду и раду са студентима. Такође, у свом саставу, заједно са Иновационим центром, има више акредитованих лабораторија за испитивање и контролних тела. Та опрема је савремена и компатибилна са оном на  престижним универзитетима у свету. Набавку реализујемо по више основа – из пројеката који се финансирају из финансијске помоћи Европске уније кроз претприступну помоћ (IPA), Еразмус и друге међународне пројекте, из буџета Владе Републике Србије и, не мали део, из средстава из сарадње с привредом.

**************

 „Студент у центру учења

 Машински факултет годинама негује и подстиче предузетнички дух студената кроз предавања која на ту тему држе бивши студенти машинства или сродних факултета, а сада су власници веома успешних компанија, као и кроз подршку студентским пројектима. Формула студент тим „Друмска стрела” је постао бренд, не само Машинског факултета, него и индустријског инжењерства у целини. За шест година, колико Тим постоји, наши студенти су, с колегама са других факултета, самостално направили пет тркачких болида и успешно учествују на престижним светским такмичењима.

Поред „Друмске стреле”, делује Удружење студената Еуроавиа-Београд који се такмичи у Air Cargo Challenge-у. У току је формирање других студентских секција, попут моделарства и других области које су предмет проучавања машинских инжењера. Кроз подстицање предузетништва очекујемо да наши дипломирани мастер инжењери, поред теоријских знања, стекну практичне вештине које у свету све више вреднију и траже.

Организовање студената је веома важно за Машински факултет. Када је реч о студентским питањима, важну улогу имају Студентски парламент и студент продекан. Захваљући њиховој доброј организацији и традицији коју као професори наслеђујемо – парадигма: „Студент у центру учења” увелико живи на МФ.

*************

Инжењерске приче или од А до ЈА

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Машински факултет, уторак 7. март, Свечана сала и по свему другачија промоција једне књиге. „Питао бих. Кога да питам?“ (Инжењерске приче)  – збирка аутобиографских приповедака аутора Милана Пајовића, дипл.инг. машинства – никог није оставила равнодушним.

Написане топлим, поетичним стилом, приче нас уводе у реалне ситуације у којима се струка често судара, не само са инжењерским проблемима који траже брза решења, него и са кулутролошким разликама земаља,  које су на својим великим пројектима често ангажовале наше инжењере. И не само то! Приче су, како је истакнуто, пре свега прецизан професионални водич како се од младог инжењера приправника постаје врхунски менаџер великих инвестиционих пројеката. Једном речју, водич за остварење професионалног сна.

Шта одликује једног пројектног менаџера? Због чега су машински инжењери најбољи кандидати за тај, данас, најтраженији посао? Због чега је важно да се пројектни менаџмент изучава на факултетима у Србији? Само су нека од питања о којима смо разговарали са аутором Инжењерских прича, господином Миланом Пајевићем.

Пројектни менаџер је данас веома тражено занимање. Ипак, за разлику од многих који мисле да је довољно проћи само одређену обуку Ви нудите Формулу која подразумева – постојаност, професионализам, тачност, посвећеност, толералнтност , оптимизам, интелигенцију, интуицију, харизму и оно на чему највише инсистирате – Personality иза кога стоје реално знање, умење и радно искуство.  Због чега сте издвојили баш ове карактеристике?

 Машински факултет није био мој избор, већ сугестија оца да се заврши нешто «са чим ћеш одмах моћи да се запослиш» . Хтео сам да будем Ваш колега новинар. Писање је било нешто, на чему сам се најлакше изражавао.

 На презентацији књиге, данас, на Машинском факултету, рекао сам да се нисам покајао. Нисам лако завршио студије али сам их завршио, и чак сам реализовао себе као инжењерa пројектанта у ЛМК-ФОБ (Ливничко металски комбинат, фабрика одливака Београд ). Пројектовао сам заштиту на линији висећег транспорта течног лива у новој ливници. Успут сам, реализујући свој пројекат, успео да отклоним проблем малог капацитета на највећој калупарској линији «Henrih wagner» . Оно што није успело иностраним специјалистима, експертима Европске банке за обнову и развој, свим стручњацима и инжењерима ФОБ-а из производње, одржавања … успело је једном младом инжењеру који је таман завршио приправнички стаж.

 Био сам упоран, систематичан, тачан, интуитиван,посвећен проблему, професионалан у свим аспектима …Мој извештај је успео да «спасе» неке одговорне људе који су били оптужени за изградњу фабрике са опремом која није могла да обезбеди пројектовани капацитет. Овај извештај (који је рађен 3 месеца у три смене) ме је избацио у орбиту и довео у Ирак на један од највећих инвестиционих послова које је било која Југословенска фирма изводила у иностранству (65 пројеката телефонских централа и мрежа у свим Ирачким градовима) .

Подвлачите и важност мотивације. Да ли је она својствена само појединцима?

 «Нема јачег мотива од личног мотива» је нешто што дуго нисам могао да прихватим али се дефинитивно показало као нешто са чим се мора рачунати. О томе говори моја прва, уводна прича у књизи .

Кажете да су инжењери најбољи пројектни менаџери. Због чега?

Систем образовања на инжењерским факултетима, посебно машинском, па и електротехничком, током студија Вас научи систематичности, методичности, правилним коришћењем литературе и слободе да СЕ ПИТА ОНО ШТО СЕ НЕ ЗНА, ЗНАЈУЋИ ПРИ ТОМ КОГА ТРЕБА ПИТАТИ.

 Машински инжењери су специјализовани за инсталације, у првом реду климатизације, грејања , хлађења , водовода, канализације, транспортних путева, разне врсте опреме, монтажу,  тестирање, испитивање, пуштање у рад … Доброг машинског инжењера не може да не интересује КАКВА СУ ПРОЈЕКТНА РЕШЕЊА и он је систематичан и методичан , најлакше повезује све врсте професија : технологе, концептологе, архитекте, конструкторе …од А до Ја како ми кажемо .

 На основу Вашег исксутва колико је важно да се пројектни менаџмент уврсти у редовни наставни програм Машинског факултета и због чега?

 Сматрам, не само ја , већ и пуно мојих колега  сматра, да у светлу савремених технологија, нових материјала, има простора и места да се на некој од постојећих катедри уведе предмет или неки од метода савремене наставе,  да се студентима четврте или последње године приближе методологије управљања комплексним пројектима, не само у сфери инвестиција .

По Вашем мишљењу, да ли је у Србији, с обзиром на економску ситуацију и опште стање у индустрији, могуће одшколовати врхунске пројектне менаџере спремне да одговоре свим изазовима и направе искорак ка убрзаном развоју? На који начин?

 Да, свакако. Поготову у светлу дуалног образовања и увођењу савремених метода у наставним процесима. Видели сте да студенти који су данас присуствовали презентацији нису знали шта је то «шибер» (основни инструмент на коме је моја генерација завршила факултет) нити су чули за Мајцана … Само по себи то није ништа лоше јер су они генерација која је већ у средњој школи «одрасла» на «гаџетима» и савременим информационим технологијама . Најважније је да се  студенти који се одлуче за будуће менаџере пројеката укључе још за време студија (што ће им омогучити дуално образовање) у послове асистената, аналитичара, ризик менаџера,  квонтити сервејера  у реализацију актуалних пројекта .

 На крају, шта би била Ваша порука младим колегама?  

 Покушајте да се одредите у времену и простору. Да се одредите у односу на колеге које раде на западу или истоку. Рушењем берлинског зида отворен је простор да се младе школоване снаге са истока укључе у процесе на западу. Проблеми у арапском свету су покренули талас емиграције, не само несрећног света који је остао без игде ичега, већ и квалификоване и школоване популације која тражи своје место под Сунцем.

 Покретање сопственог бизниса је ПРОЈЕКАТ. Мало искоришћена могућност је скретање пажње младим апсолвентима и дипломцима којима треба припремити моделе са свим законским решењима и обрасцима дозвола и сагласностима, алгоритмима како проћи тај бирократски пут. Које кредите, бесповратне, погодне, стимулативне мере, је могуће искористити за отварање приветног бизниса . То су МОГУЋНОСТИ које држава може да понуди и преко образовног система покуша да задржи образован млади свет у земљи .

Моја порука ? На раскрсници испред два пута, једног ЛАКОГ и другог ПРАВИЛНОГ, треба бирати правилни. Он је далеко тежи , неизвестнији, али поузданији ! Друга порука је – радите на томе да будете специјалисти у свом послу којим се бавите , на било ком тржишту и при било којој власти .

*******************

Поклон прича: “Фолиранти” из Молерове 54 (Прича која није ушла у ову али ће бити у некој следећој књизи)

Мислио сам да је то било 1972-ге, али сам се изненадио док сам тражио слику моје омиљене књиге, да су “Фолиранти” Моме Капора објављени 1975-те …Добро, вероваћемо википедији. Не сећам се како је све то почело, али баба Бранка, супруга мог деде-ујака Драгољуба, код којих сам становао прве две године по доласку у Београд, и код којих сам повремено свраћао, почела је да се врло нападно интересује за књигу „Фолиранти“ Моме Капора о којој је цео Београд говорио и која је управо почетком године изашла у Загребачкој издавачкој кући „Знање“ у добро осмишљеној, по свим параметрима, едицији „Хит“ .

Студенту технике и љубитељу његових колумни у „Политикином Базару“ о белешкама једне Ане, необично се допао овај неконвенционални роман написан полетним, врцавим језиком, о времену, људима и граду које сам знао само из прича старијих рођених пред Други светски рат.

Елем, приликом једног заједничког ручка на који сам био позван, у Молеровој 54, предратној згради лепог прочеља, мирној улици која је спајала Булевар Револуције, који данас носи име Краља Александра, са улицом Маршала Толбухина, кренуо је овакав разговор.

– Боже, Драгољубе, прича ми Лула да је ова књига од овог сликара и авангардног писца чудо невиђено …

Драгољуб полако срче своју супу и не обраћа уопште пажњу на то што му жена прича …

– Умрећеш, остаћеш сељаче из Добрача, не срчи то, него једи као сав остали свет, ево и ово дете је то научило како и приличи једном учитељском детету, види се да је то Милка научила реду. Него слушаш ли Ти, Драгољубе, шта Ти ја причам?!

Дипл.Инг Драгољуб Павловић (тако је писало курзивом на месинганој плочици прикаченој на улазним вратима за госте) је продужио да сркуће своју супу и није подизао очи са тањира .

-Причам Ти, Драгољубе, а Ти не слушаш ! Или нећеш да чујеш. Онда се окренула мени:

– Џаба ја, дете, то њему причам. Не вреди. А ето, због њега сам оставила каријеру оперске певачице у Београду (о овоме слушам 1001-ви пут) јер је ОН добио намештење у Дугој Реси, еј! А лепо му је татица (велики жупан Осијечке жупаније Рашковић) нудио да му изради намештење …

– Пропали жупан, оглашава се деда напокон, нисам хтео, наравно да нисам! Знао сам на шта ће то да изађе. Да ми се цела ваша породица натоврзе на леђа.

– Па што си се женио са мном?

– Зато што су кафане поскупеле, а парадајз на пијаци био буд зашто.

– Види види, па што не узе сељанчицу из Добрача да Ти кува него мене, оперску певачицу?

Видим ја да је враг однео шалу и гледам чиме да скренем разговор :

– Читао сам ову књигу Моме Капора коју помињете, и морам да кажем да ми се допала, а и Вама би претпостављам. Прича о једном времену кога Ви памтите. Чак сам је и купио, ако желите донећу Вам је.

Тако сам првом приликом донео Баба Бранки (која није волела да је тако зовем : „нисам ја теби никаква баба а њега зови дедом ако хоћеш он то и јесте „) . У њиховој стилској трпезарији налазио се огромни сто на коме су вечито били неки цртежи и пројекти као и гомиле разних, углавном стручних књига. Не памтим да су они у том стану имали неку библиотеку белетристике. Деда, који је већ био дубоко у пензији, радио је хонорарно ревизије великог броја пројеката које су му доносили разни наручиоци, а најчешће бивше колеге из „Јанка Лисјака“ последњег предузећа у коме је и завршио редовни радни век. Памтим да је читао „Политику“ од корица до корица укључујући и све огласе. Није никад гледао телевизију нити слушао радио. Мало је причао и после ручка а пре поподневног редовног одмора, регуларно је шетао својих пет кругова Ташмајданским парком.

(Опет си преопширан, шта би то хтео да нам кажеш, рекла би моја Х. да којим случајем чита ово).

Прихватам критику, ево к делу. Навраћао сам код њих једном, два пута месечно да их обиђем и питам да ли им нешто треба, понекад на ручак кад би ме позвали. Тако се појављујем у Молеровој 54 после једно две недеље од последњег виђања. Још са врата, баба Бранка ме дочекала шеретским смехом и мимиком која је требала да личи на запањеност:

– Ију ју ју ју …шта ти све не читаш. А ја мислила Ти лепо васпитано дете, што и приличи Твојој учитељској кући.

Не знам о чему се ради, далеко нисам дете, тада сам већ имао 23 године, она ме води кроз терасу у кухињу старим улазом за послугу и уводи у трпезарију .

– Дошао Ти је будући инжилир Драгољубе. Онда се окреће мени – ми смо ручали, ја нећу, јел да да Ти нећеш кафу?

– Не хвала, дошао сам да питам треба ли Вам нешто …

Деда подиже своју седу главу, образи, чело и ћелаво теме почињу да се црвене од беса, препознавао сам тај моменат. Видим да се нешто спрема, али не знам шта.

– Па добро, морам да Ти кажем да ТО од Тебе нисам очекивао …

Ја га гледам узневерено јер и даље не схватам шта се дешава, није ми пријатно, баба врти својим дебелим палцем неку шустиклу …

– Немој да га грдиш Драгољубе. Мада сам и ја веома непријатно изненађена. Од целе Твоје фамилије ОН је највише обећавао. Али као што видиш …Ниси хтео Драгољубе да признаш да су Рашковићи господа и интелектуалци, ево Лоле Радмилин ће сад да дипломира, а Ти само Милан, па Милан …

Шта ја то треба да видим, у мнени почиње да кува, и сад се већ и ја нервирам.

– Шта Теби би и шта Ти је то требало да читаш и још дајеш баби ону безобразну књигу коју си нам толико нахвалио …

– Нисам му ја баба, додаје му несуђена оперска певачица…

– Не прекидај ме Бранка! И ућути већ једном! Ти си га намамила да Ти ту књигу безобразлука донесе, али ОН… И окреће се мени – ОН ме тотално разочарао!

– Да знаш, велике сам наде у Тебе полагао, учи језике, учи, само учи, обиђи мало света, а Ти читаш такве књиге и гледаш са бабом телевизију…

– Нисам Вам ја баба, сељачино Драгољубе …

– Ућути већ једном! Сад се већ продерао као један од 1300 каплара из свег гласа да су стаклене перле на богатом лустеру изнад трпезаријског стола зазвецкале …

– Ућути Бранка, Ти си ово и закувала.

Решавам да идем јер нема места никаквом објашњавању, а и евидентно да је ђаво однео шалу.

-Идем ја, дајте ми ту књигу.

-Ево сад ћу, ко да је лакнуло и несуђеној звезди београдске опере, окренула се и изашла да је донесе.

– А Ти ме сачекај, изаћићемо заједно само да се пресвучем, нешто помирљивијим гласом додаје деда и он се такође запутио ка дневној или спаваћој соби.

– Ево је књига, пружа ми „Фолиранте “ у лепом, мало искрзаном омоту на коме је слика патика и начетог парчета хлеба са машћу и алевом паприком све на неком чамцу.

Узео сам је и упитао :

– Шта је то толико страшно у овој књизи? Немојте ми рећи да нисте читали „Фани Хил“ или „Госпођу Бовари“?

Чувши да се отварају врата спаваће собе, шмугнула је у кухињу. Окренуо сам се да видим где је деда, који се још није појављивао, брзо сам скинуо омот са „Фолираната“ , дочепао најстарију књижицу сличног формата са руба стола, и навукао га на њу. Мому Капора сам стрпао у своју торбу а омот са не знам чиме унутра задржао у руци. Обоје су се појавили у исто време после неких десетак секунди.

– Видим, добио си је. Ја бих, да сам је нашао запалио!

– Ију ју Драгољубе, који си Ти фашиста! Да палиш књиге! Сељаче остаје сељаче!

– То ћу и да урадим, иако вас ништа не разумем, не знам за шта сам крив али да знате да је књига добра! И упутио сам се у кухињу у којој је казан за етажно грејање радио пуном паром. Она је пошла за мном да види шта ћу ја и да ли ћу то да урадим, ја сам отворио вратанца на казану и то што сам држао у рукама у прелепом омоту гурнуо у ватру која је баш лепо горела…Онда сам победоносно затворио казан, узео капут из ходника и ушао у трпезарију.

– Ја сам спреман, рекао сам изненађујиће мирним, одлучним гласом.

– Ију црни Дргољубе, шта уради ! Па он је и бацио књигу у ватру!

– Добро је урадио, и ја би на његовом месту, добро да ме у нечему послушао. Хајде пођи са мном до Булевара, јуче је било леда једва сам дошао.

– Идите Пролетерских Бригада (садашњом и некадашњом Крунском) па скрените до Правног сад сам дошао, све је чисто.

– Шта ћеш Ти на правном …?

-Драго ми је да сам вас видео, али морам да идем, имам вежбе, закаснићу. Прекинуо сам га, окренуо се и изашао.

– Никад од Тебе инжињер неће бити, као да сам још чуо за собом …

Неко време нисам ишао код њих. Баба се жалила тетки (маминој сестри) код којих сам чешће свраћао, да је „Драгољуб потпуно полудео и да је сваки дан оптужује да му је намерно затурила или бацила „Мајценов приручник“ са коефицијентима за прорачуне топлоте и транспорт цевима, једину успомену, поред дипломе Ектромашинског факултета, на студирање у Лијежу.

Наравно да се нисам добро осећао због свог поступка и било ми је жао дедине реликвије, мада „Мајцана“ има свугде. С друге стране сам био поносан на херојски поступак спашавања Капорових, тј. мојих „Фолираната“ јер сам био сигуран да би деда у наступу беса стварно могао да спали књигу. Али морам да признам, да су ми све док нисам завршио студије, одзвањале у ушима његове речи – „никад од Тебе инжињер неће бити “ …

Дуго после тога, дипломирани инжињер са стажом у ливници на Новом Београду, одслуженом војском, ожењен, са сином од пет година, неколико дана пред полазак у Ирак 82-ге, свратио је до Молерове да се поздрави. Деда је био болестан и лежао је у кревету.

Озарио се кад ме је видео :

-Петоро деце да имаш, најмање. А не као баба и ја, ни једно. Слушај шта Ти причам … Његове дубоке, плаве очи су засузиле, махнуо ми руком да приђем ближе и учинило се да хоће нешто да ми каже:

-Не бих ја спалио ону књигу, а ниси ни Ти требао то да радиш. Морао сам да узмем да је прочитам. И видео сам да она није оно што ми је ова бабетина говорила. И јако си ме обрадовао што си дипломирао и тиме јој зачепио губицу. И добро је што ћеш видети света. Треба и што више фирми да промениш пре него што се усталиш у једној. И има још нешто што хоћу да Ти кажем. Не знам да ли ћу Те опет видети али све своје књиге и шибер остављам Теби. Штета само што највредније међу њима нема. То ми је ова вештица , на пакост бацила …

Шта да вам после свега овога, кажем? Мој деда-ујак (рођени брат мамине мајке Софије) рођен у Добрачама код Ариља, један од 1300 каплара, ратни војни инвалид Првог великог рата са Кајмачкалана, цењен и поштован стручњак за термотехнику и централно грејање, дискретни поштовалац монархије, дисциплинованим и уредним животом доживео је дубоку старост, али је оно ипак био наш последњи сусрет и разговор. Никада нисам добио обећане књиге и шибер (мада их нисам ни тражио) али ми је жао комплетне преписке коју је водио са својим ујаком учитељем Милосавом Шолајићем-Шолајом који га је издржавао на студијама у Белгији и за коју сам знао да је чува у дрвеном сандуку испод кревета … Највећи поклон који сам могао добити од њега и јесте било признање да је ипак, после свега, прочитао „Фолиранте“ Моме Капора , и да ми је, на неки, свој начин, потврдио да му се књига допала.

И веома сам поносан због тога.

Милан Пајевић

 

 

 

Компанија EuroCons Group донирала Клима комору Машинском факултету

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

Компанија EuroCons Group, у сарадњи са компанијом Термовент Комерц, поклонила је Машинском факултету у Београду Клима комору са узорцима филтера од М5 до F9, од синтетичких и стаклених влакана.

Циљ донације је да се студентима на вежбама, као и инжењерима и полазницима курса о енергетској ефикасности, омогући да директно овладају пољем енергетске ефикасности филтера у HVAC системима. На тај начин ће ова клима комора добити своју примену, како у теоријском, тако и у практичном делу наставе који се тиче тестирања енергетске ефикасности.

Клима комора путем које се врши испитивање разних врста филтера и доказивање њихове ефикасности, пружа податак, о енергетским уштедама система у које се уграђују филтери, а које се постижу правим одабиром филтера.

Овом донацијом, потврђена је успешна сарадња Машинског факултета и компаније EuroCons Group, која је на овај начин показала колики значај придаје едукацији будућих инжењера.

(Извор: Машински факултет)

Београдски дани инжењера (EBEC) од 9. до 13. марта на Машинском факултету

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Email this to someone

У оквиру петог издања манифестације Београдски дани инжењера, на Машинском факултету се од 9. до 13. марта одржава локална рунда десетог по реду Европског BEST инжењерског такмичења – EBEC (European BEST Engineering Competition), у организацији Удружења студената технике Европе – BEST Београд.  EBEC је такмичење за студенте техничко-технолишких и природно-математичких факултета које се одвија на локалном, регионалном и европском нивоу. Такмичење се организује са намером да се учесницима пружи прилика да знања и вештине стечене на факултетима примене у пракси.  Студенти ће се на овој, локалној рунди такмичења, надметати у две категорије: Тимском дизајну и и Студији случаја. Победници ће учествовати на регионалном EBEC Балкан такмичењу у Мостару, а најбољи међу њима потом и на Европском инжењерском такмичењу у Брну.

Београд је 2016. године био домаћин финалне рунде EBEC такмичења – EBEC Final, на коме су учествовали победници регионалних рунди из целе Европе, међу којима су били и студенти Београдског универзитета. Студенти Машинског факултета у Београду Михаило Петровић, Милош Петрашиновић, Александар Племић и Вељко Петровић су на Европском такмичењу младих инжењера  представљали регион Балкана. Као чланови Тима ЕТА они су се такмичили у категорији – Тимски дизајн. Поред Тима ЕТА, на финалном такмичењу младих инженера у категорији – Студија случаја, учествовао је и Тим “Стручњаци”, састављен од студената ФОН-а, саобраћајног и грађевинског факултета.

Тим дизајн (Team Design) представља најкреативнију врсту такмичења у коме студенти решавају одређени инжењерски проблем конструисањем справе која врши задату функцију попут дизалице, катапулта или музичког инструмента. На овај начин студенти ће имати прилику да покажу своје знање, искажу креативност, способност за рад у тиму као и многе друге особине које красе младог инжењера.

Студија случаја (Case Study) омогућава студентима да кроз решавање и презентовање решења одређеног техничког или техничко-менаџерског проблема усаврше своје вештине, користећи се претходним искутвом и стеченим знањем. У склопу такмичења, студенти ће имати прилику да унапреде своје инжењерске и презентационе вештине учешћем на бројним радионицама и тренинзима.

(Извор: EBEC-BEST Београд/МФ)